Почетна / Свети Митрофан Цариградски

Свети Митрофан Цариградски

4. ЈУНИ

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ

МИТРОФАНА,

патријарха Цариградског (Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за јуни)

 

Свети отац наш Митрофан живљаше у време Константина Великог, првог цара – хришћанина. Он беше син Римљанина Дометија, човека царскога рода, јер Дометије беше брат римског цара Прова.[1] Благоразуман, овај Дометије увиде обману и заблуду идолопоклонства, и уверивши се да је хришћанска вера права и истинита, он се одрече лажних богова и поверова у истинитог Бога – Господа нашег Исуса Христа. А пошто у то време беснијаше у Риму велико безбожје идолопоклоничко и свакодневно убијање многобројних невиних хришћана, Дометије напусти Рим и отпутова у Византију са два сина своја, Провом и Митрофаном. Тада у Византији беше епископ богоугодан и свети човек Тит:[2] код њега се настани Дометије са својим синовима, учећи са вери Христовој и закону Господњем, и васпитавајући се у врлинском животу. Видећи да се Дометије свим срцем и свом душом приљубио Христу и пламеним духом служи Господу, епископ га уврсти у црквени клир, рукоположивши га за презвитера. А када се епископ Тит престави ка Господу, Дометије доби његов епископски престо.[3] После кончине блаженог епископа Дометија, на епископски престо ступи његов син Пров.[4] По престављењу пак Прова на архијерејски престо визинтијски би доведен овај свети Митрофан, син Дометијев а брат Провов.

У то време цар Константин Велики допутова у Тракију и задржа се у Византији. Видевши ту светитеља Митрофана, он из разговора са њим увиде да је Митрофан велики угодник Божји; и дивећи се много његовом врлинском животу и мудрости, он га веома заволе. Но желећи да се наслађује његовим богоиадахнутим речима, цар га одведе са собом у Рим.

Убрзо после тога у цара Константина се појави жеља да свој престо пренесе из Рима у Византију, јер му се ово место веома допадало, како због своје лепоте тако и због свог положаја. Налазећи се између Европе и Азије, на обали Босфорског мореуза који спаја Црно Море са Средоземним, ово дивно место је обиловало прекрасним путевима који су се стицали у њега и са сува и са мора, и притом је изобиловало разноврсним плодовима земаљским. Све је то утицало на цара Константина, те је одлучио да ту пренесе престо царевине. Нову престоницу цар украси дивним грађевинама и назва је Нови Рим. Но град се често, по имену свога оснивача, називао Константинопољ, а као престоница царева – Цариград. Преместивши престоницу царевине у Византију, цар Константин преведе тамо из Старога Рима и светог Митрофана, и назва га својим оцем, и издејствова му од светих Отаца Првог Васељенског Сабора назвање патријарха. И тако он би првим патријархом Константинопољским.

У време Првог Васељенског Сабора (325. г.) свети Митрофан већ беше старац од 117 година, па не могавши због престарелости и телесне немоћи узети учешћа у пословима Саборским, он одреди за свога заменика свог хороепископа Александра, човека честитог, светог и старог, који беше много труда уложио око црквеног мира у Тракији и Илирији. Он на Сабору замењиваше свога патријарха Митрофана и бораше се против Арија.

По завршетку овог Васељенског Сабора благочестиви цар Константин Велики замоли све саборске Оце, да заједно с њим пођу у Константинопољ и посете болесног патријарха Митрофана који се налазио на самртном одру. И једне недеље сви они са царем дођоше к патријарху Митрофану, и дуго разговараху с њим. Том приликом цар рече светитељу: Свечасни оче, видим да си изнемогао од старости и од болести, па те молим, реци нам, ко је достојан да буде твој наследник? Свети Митрофан радосна лица одговори цару: Заиста Дух Свети говори сада кроз твоја уста. Јер када пре седам дана размишљах о томе, Господ ми откри да ћу после десет дана отићи из овог света; а после мене ће доћи на престо мој саслужитељ Александар – ваистину достојан избора и дара Духа Светога; после пак Александра наследник престола биће Павле, који је сада чтец.[5] – Затим, погледавши у божанственог Александра, патријарха Александријског, рече му: Брате, и ти ћеш после себе оставити изврсног наследника. – Па, узевши за руку архиђакона његовог Атанасија, изговори: Ево храброг војника Христовог; он ће наследити тебе;[6] и он ће не само јуначки устати, заједно са мојим братом Александром, против аријанског безбожја, него ће и у велике подвиге ући, и њега, са срчаним Павлом, очекују многа страдања.

Тако светитељ изрече ово пророчанство, и десет дана после откривења Господњег он сконча у миру 4. јуна 325. године, пошто поживе сто седамнаест година. А сада светитељ живи у бесконачном животу, стојећи пред престолом Великог Архијереја који је прошао небеса – Христа Спаса нашег, коме слава вавек, амин.

———————————————
[1] Пров или Проб царовао је од 276. до 282. године.

[2] Св. Тит био на византијском епископском престолу од 242. до 272. год.

[3] Дометије био епископ Византије од 272. до 303. године.

[4] Пров епископствовао од 303. до 315. године.

[5] После св. Митрофана патријархом цариградским стварно би св. Александар (од 325. до 340. год.), а после њега св. Павле, који је са извесним прекидима патријарховао од 341. до 350. године.

[6] После св. Александра, који се налазио на александријском престолу од 312. до 328. године, св. Атанасије стварно постаде патријарх александријски, и био је на александријском престолу од 328. до 373. Он је многа гоњења поднео од аријанаца и аријанствујућих царева. Неколико пута се скривао из града, и спасавао на Западу и у пустињи; понекад су га аријанци изгонили из Александрије. Исте судбине са њим био је и св. Павле, патријарх Константинопољски.