Почетна / ЕПАРХИЈА / Часопис "Свети Кнез Лазар" / Избор Текстова / Драгана Филиповић Раденковић: Секте и култови

Драгана Филиповић Раденковић: Секте и култови

Print Friendly, PDF & Email

Извор: СВЕТИ КНЕЗ ЛАЗАР, ГОДИНА 1998, БРОЈ 4 (24), СТРАНЕ 101-107

ЛАЖНИ ОДГОВОРИ НА ПРАВА ПИТАЊА

 

Апостол Павле је, пре готово 2000 година, опомињао да ће бити лажних Месија и лажних јеванђеља који ће покушати да обману истинску Цркву и свет.

Јер су такви лажни апостоли, лукави посленици, који се претварају да су апостоли Христови. И никакво чудо; јер се сам сатана претвара у анђела светлости. Није, дакле, ништа велико ако се и слуге његове претварају да су слуге праведности, којима ће свршетак бити по делима њиховим. (2 Кор. 11, 13-15)

И заиста, током целе историје Цркве уверавамо се у тачност овог апостоловог упозорења, а од средине прошлог века до дана данашњег сведоци смо, чини нам се, све већег броја лажних „учитеља“ и њихових учења. Развојем електронских система комуникације свет је заиста постао маклуановско „глобално село“ којим харају разнолике секте и култови.

За потребе овог чланка покушаћемо да дамо оквирне дефиниције појмова „секта“ и „култ“. Секта би, тако, била верска група која се, следећи одређену „харизматску“ личност, одвојила од неке друге верске заједнице уневши промене у њено учење. Пошто живимо на просторима јудео-хришћанске цивилизације, под сектама најчешће подразумевамо оне групе које су се одвојиле од хришћанске Цркве. Култ би означавао још веће изопачење и искривљење библијских хришћанских догми, посебно оних кључних које се тичу Исуса Христа као Богочовека, а такође и одбацивање историјског учења Цркве.

 

НЕКИ РАЗЛОЗИ ЗА ПОСТОЈАЊЕ СЕКТИ И КУЛТОВА

 

Одкуд оволики раст секти и култова данас? Рекли бисмо да за то постоје барем три разлога.

1. Секте и култови дају једноставне одговоре

У несигурном свету у коме живимо, посебно у овом веку на крају другог миленијума који, с једне стране карактеришу велики ратови, преврати и масовна уништења људи, а с друге, изванредни технички и научни напредак, секте и култови „ауторитативно“ нуде одговоре на основна питања човека: Ко сам ја? Зашто сам овде? Куда идем? Управо међу младима је највише оних који се питају о смислу свог постојања и траже јасне, изричите одговоре. Уколико их не налазе у својој најближој околини, пре свега у породици, они постају лак плен за секте и култове који ће им радо дати своје „инстант“ одговоре.

2. Секте и култови играју на карту основних људских потреба

Сви ми желимо да будемо вољени, да се осећамо потребним, да нађемо смисао свом животу. Често нам је тешко да дођемо до добрих одговора на ова кључна питања, а немогуће уколико немамо праве вере у нашег Спаситеља, Исуса Христа. Ако смо без те вере, а уз то имамо кризу идентитета или емоционалне проблеме, ако смо усамљени, изоловани због болести, ако смо доживели несрећу или губитак неког блиског, посебно смо подложни утицају секти и култова. У таквим тешким тренуцима рањивији смо него иначе, па се некритички и оберучке предајемо осећању прихваћености и смисла које нам пружа неки култ.

Поред овога, у свима нама постоји жеља да упознамо Бога и служимо му. Секте и култови то користе и нуде конфекцијска и, у крајњем исходу, незадовољавајућа решења која се некима ипак учине добрим зато што делују ауторитативно. Они, у највећем броју случајева, говоре својим следбеницима у шта да верују, како да се понашају и шта да мисле, те успостављају њихову зависност од групе или вође култа.

3. Секте и култови имају утицај на неупућене

Хришћанство не извршава увек своју мисију у свету онако како би требало, а то користе секте и култови. Понекад се црквена јерархија по свом мишљењу, речима, делима или начину живота једва разликује од номиналних хришћана или нехришћана. Ако Црква искрено не проповеда Реч Божију, ако не пружа топлину литургијске заједнице, ако не брине о својим члановима, ако их не учи истини вере, они на чије духовне потребе није одговорено потражиће испуњење на другом месту. Управо такве, неупућене особе постају лак плен за различите култове који их својом псеудоученошћу импресионирају.

Црквене старешине би требало да поступају према поуци апостола Петра који каже:

Пасите стадо Божије које вам је поверено и надгледајте Га, не принудно, него добровољно, и по Богу, не због нечасног добитка, него од срца; нити као да Господарите наследством Божијим; него будите углед стаду; и кад се јави Архипастир, примићете венац славе који не вене. (1. Пт. 5, 2-4)

Као пример култа који жртве налази међу неупућенима поменимо Јеховине сведоке. Њихови представници се не устежу да иду од врата до врата или да пресрећу људе на улици и наизглед зналачки и учено говоре о Богу. На први поглед све што кажу може да звучи лепо, морално и тачно. Само познавањем своје вере хришћанин ће, иако можда незадовољан стањем у црквеној јерархији, моћи да увиди неистину коју Јеховини сведоци проповедају, супротстави им се и раскринка их.

Многи од оних који припадају сектама и култовима су били одгајани у номинално хришћанским породицама, али нису добили основну верску подуку, па су потпали под утицај секташа. Један бивши члан Мунове Унификационе цркве, Американац, каже да је већина чланова овог култа прешла у њега из неке хришћанске деноминације. Разлог томе није никакво испирање мозга којем би били подвргнути од стране Муноваца, већ незрелост њихове вере. Он наставља: „Многи од нас су још у детињству прихватили Христа. Христа, Библију и спасење су разумевали на детињи начин. То је у реду када су у питању деца и новохришћани. Али многи од нас старијих хришћана су духовно још бебе. Нисмо научили ни себе да нахранимо, а камоли неког другог.“

 

ОДЛИКЕ СЕКТИ И КУЛТОВА

 

Секте и култове можемо препознати по томе што имају једну или више карактеристика које ћемо навести.

1. Нова „истина“

Многи култови пропагирају лажну идеју да је Бог открио управо њима нешто посебно што раније није било откривено и што надмашује и оповргава сва претходна откривења. То је случај са Муновом Унификационом црквом која тврди да је управо Мун тај који открива ону истину која није раније откривена и који завршава Христову мисију на земљи. Исто важи и за Мормонску цркву која учи да је хришћанство било 18 векова у апостазији све док Бог није открио истину Џозефу Смиту и обновио истинско јеванђеље које је било изгубљено. И дан данас мормони имају своје „живе пророке“ којима Бог стално објављује нову „истину“.

Култови не поседују средство којим би објективно и независно проверили своја учења и праксу. Ми, хришћани, међутим, можемо и треба да проверавамо сва наша учења и праксу објективно и независно помоћу непогрешиве Божије Речи, Библије и Светог предања.

2. Нова тумачења Светог писма

Неки култови не тврде да познају неку нову истину, већ верују да једино они имају кључ за тумачење Библије. Свето писмо је једини ауторитет који признају, али га тумаче погрешно и другачије од православних хришћана. По њима су тумачења која је прихватила Црква заснована на неразумевању Библије и утицајем паганског. Пример за ово је Светска Божија црква „Чиста истина“ (The Worldwide Church of God „Plain Truth“) чији оснивач је Херберт Армстронг.

Ови култови реинтерпретирају Библију, често ван контекста, с циљем да оправдају своје посебне доктрине, а њихови чланови су остављени на милост и немилост теолошким наклапањима вође култа.

3. Сопствени „свети“ списи

Неки култови имају своје „свете“ списе или неки извор ауторитета који је за њих изнад Библије. Тако мормони имају своје књиге, нпр. Књигу мормона, Скупоцени бисер и Доктрине и савези који су за њих важнији од Библије. Унификациона црква има Мунову књигу Божански принцип, а Хришћанска наука (Сhristian Science) има списе Мери Бејкер Еди.

4. Други Исус

Сви култови погрешно уче о личности Исуса Христа. Апостол Павле је упозорио да ће доћи они који проповедају „другог Исуса“ (2. Кор. 11, 4) који није Исус откривен у Светом писму. Тај „Исус“ о коме говоре култови никада није предвечни Бог, описан у Библији, који је постао плот, живео на земљи и умро за наше грехе.

Библија јасно каже да је Исус оваплоћени Бог, друга ипостас Свете Тројице, који је живео безгрешним животом на земљи и умро као жртва за искупљење наших грехова. Три дана након распећа, Христос је телом васкрсао, а након педесет дана се вазнео на небо где седи с десне стране Оца. Он ће једнога дана поново доћи у свет да суди живима и мртвима и тада ће успоставити Своје вечно царство.

Исус који се помиње у култовима није Исус у кога верују хришћани и о коме говори Свето писмо. Јеховини сведоци сматрају да Исус није одувек постојао, већ да је прва креација Бога Јехове. Пре доласка на земљу, Он је био архангел Михаило. Он за њих није Бог.

Сумирајмо: без обзира у шта неки култ верује, сви они одбацују библијско учење о божанској природи Исуса Христа.

5. Одбацивање изворног хришћанства

Већина култова напада изворно хришћанство. По њима, Црква се удаљила од истините вере. Тако је, на пример, Хелена П. Блаватски, оснивач теозофије, у својим Студијама о окултизму, написала ово о изворном хришћанству:

„То име је коришћено на тако нетолерантан и догматски начин, посебно у наше време, да је хришћанство сада религија ароганције, par excellence, степеница за остваривање амбиција, синекура за богатство, срамоту и моћ, згодан параван за лицемерје.“

Џозеф Смит, оснивач мормона, у својој књизи Скупоцени бисер, каже да је, када је упитао Господа којој цркви да приступи, добио следећи одговор:

„… речено ми је да не смем приступити ниједној, јер све греше; а личност која ми се обратила рекла је да су у Његовим очима сва њихова веровања гнусна; њихови учитељи су сви искварени; они ми приступају уснама, а не срцима и уче као догме заповести које су људске, а само личе на божанске…“

6. Дволичност

Одлика неких култова је да једно говоре јавно, а нешто сасвим друго верују у оквиру своје групе. Многе организације називају себе хришћанским док у ствари поричу и саме његове основе.

Пример за овакву дволичност су опет мормони. Први члан вере у тзв. Цркви Исуса Христа светаца последњег дана јесте: „Верујемо… у Његовог Сина, Исуса Христа.“ Тако се стиче утисак да су мормони хришћани пошто верују у Исуса Христа. Када сазнамо какво је њихово виђење Исуса Христа, откривамо колико су далеко од изворног хришћанства. Зато увек морамо да будемо на опрезу са оним организацијама које се „рекламирају“ као хришћанске кад врбују нове чланове, док заправо оно што проповедају својој „пастви“ није у сагласности с Библијом.

7. Учење о Божијој природи

Још једна карактеристика свих нехришћанских култова јесте било нетачно виђење, потпуно порицање Свете Тројице. Библијско учење о Светој Тројици, једном Богу у три ипостаси, они нападају као паганско или сатанско по пореклу.

Пример за овакав приступ су Јеховини сведоци. Они кажу да нигде у Божијој речи нема основа за догму о Светој Тројици. У једном њиховом издању стоји: „Проста истина је да је ово само још један од покушаја Сатане да богобојажљиву особу спречи да спозна истину о Јехови и Његовом Сину Христу Исусу.“ (Let God Bee True, Brooklyn, Watchtower Bible and Tract Society, 1946, стр. 93)

8. Промењива теологија

Доктрине секти и култова се стално мењају и немају сигурне темеље на којима би се њихова нада заснивала. Њихови следбеници уче одређене доктрине које касније бивају измењене или замењене доктринама које су им у потпуној супротности.

Јеховини сведоци су, на пример, некада веровали да је вакцинација грех. Свако ко би се вакцинисао губио је добар положај у њиховој организацији. Данас ова доктрина више не важи.

Мормони такође мењају своје доктрине. Своје веровање и практиковање полигамије, по чему су вероватно најпознатији, они су касније забранили.

9. Ауторитаран вођа

За култове је обично карактеристична централна фигура вође који себе сматра Божијим изаслаником у директној вези са Свемогућим. Пошто вођа има тако посебан, јединствен однос с Богом, он је тај који диктира теолошка учења и понашање култа. Сходно томе, он врши огроман утицај на своје следбенике и доводи их до потпуне зависности од култа који прописује у шта верују, како се понашају и како живе. Ако се ради о посебно поквареном вођи, исход може да буде трагичан као што је то било са Џимом Џоунсом (Jim Jones) и његовим Храмом народа (Peoples’ Temple) у северној Калифорнији. Џим Џоунс је исмевао Библију и хришћанско схватање Бога. Заговарао је агресивну друштвену реформу и од својих следбеника захтевао потпуну и беспоговорну послушност. Натерао је преко 900 чланова свог култа да изврше самоубиство 1978. године у Гвајани.

10. Лажна пророчанства

Секте и култови често обилују лажним пророчанствима. Њихове вође смело предвиђају будуће догађаје које им је, како тврде, открио Бог. На њихову жалост ова „пророчанства“ се никада не испуњавају.

Тако је, на пример, Вилијам Милер (William Miller), велики проповедник адвентиста, тврдио да ће Христос поново доћи 1843. године и да ће тада почети Његова хиљадугодишња власт. Он је чак прецизирао термин Христовог доласка на време између 21. марта 1843. и 21. марта 1844. Јеховини сведоци, који вероватно држе рекорд у броју лажних пророчанстава, између осталога су предвидели да ће смак света бити 1914. године. Сами донесите суд. Имајте на уму речи св. апостола Јована:

Љубљени, не верујте свакоме духу, него испитајте духове јесу ли од Бога; јер многи су лажни пророци изишли у свет. (1. Јн. 4, 1)

 

КАКО ДА СЕ ЗАШТИТИМО ОД СЕКТИ И КУЛТОВА

 

Сретала сам људе који тврде да су православни, а у храм су ушли само да би разгледали фреске. Имам рођаке који се изјашњавају као православни атеисти. Они прослављају своју крсну славу, св. Николу, уз прасеће печење, лумпују и опијају се, а уз то су поносни што су православни Срби. Може ли неко ко не верује у Бога да буде православан? Познајем и оне који сврате у цркву да запале свећу, оду на понеко богослужење, верују у Бога, чули су да је Исус Христос Божији Син, знају можда још понешто, али веома магловито. Сви они могу да постану плен неке секте. Њихово веровање, ако постоји, не разликује се много од секташког. Произвољно је, промењиво, без чврстих темеља.

Исус Христос је угаони камен наше Цркве, свете, саборне и апостолске, и само у њеном окриљу можемо да искусимо истиниту веру. На Цркви је, како јерархији тако и лаицима, да се стара о својим члановима „јер смо удови један другоме“ (Еф. 4, 25). Своју веру морамо да сведочимо не само речима, већ животом. Не смемо се стидети да проповедамо јеванђеље Христово. Поделимо нашу радост с другима. Молимо се Богу за браћу и сестре који су пред искушењима погрешних, секташких учења. Ако добро познајемо своју веру која се заснива на Светом предању и Светом писму, знаћемо како да одговоримо било коме ко би хтео да нас скрене на погрешни пут.