Утешитељ

„Наћи ћу утјеху у свјетлости свеће
у једрењацима што брзо пролећу,
——————————————
——————————————
наћи ћу утјеху, наћи ћу…
а знам да нећу!“

Болно су ми одјекивали у души ови стихови као сваком трaжиоцу нечег бољег и лепшег од овог света. И замало да и ја, као овај `наш` песник, поверујем у безизлаз овог света, безперспективност живота у коме сам `незаштићена и вечно снена док ме харају хорде зла`. Срећом, тражилац се чудним, недокучивим стицајем околности претвара у Боготражитеља. Случајност, је кажу, вера лаковерних.

О Ершалајму, како се по Јевревски каже Јерусалим, знала сам да је у Израелу и да је тамо Христов гроб. Да бих отишла тамо морала сам да добијем излазну визу из Југославије, па у Белгијској амбасади улазну визу за Израел јер тада 1985. нисмо имали дипломатске односе , нити директан лет за Тел Авив, него се летело из Атине. Међутим ЈАТ није имао слободних места за Атину. Стављена сам на листу чекања. Визу сам имала и знала сам да морам да стигнем у Јерусалим. Тајанствени град за нас одрасле у безбожном комунизму, нас слепе код очију, обмануте замајене ничије пионире.

Само, једног касног септембарског поподнева ЈАТ-ова службеница ми јавља да се појавило место у авиону за Атину. Све сам била спремила за пут и као водич за Јерусалим понела Свето писмо – Стари и Нови завет, штампано на библијском папиру и црвене боје кад се погледа са стране, плавих корица у платненом повезу. Дивна једна књига.

Седела сам у авиону између два лекара професора, Срби Косовци из Приштине. При узлетању ми је позлило. Поливали су и мене и Библију, да се не онесвестим и тако преко Грчке стигла сам у Свету земљу. Нисам имала обезбеђен ни смештај, али нађе се соба у неком хришћанском центру.

Једино што сам хтела да видим и где да стигнем био је Христов гроб, једва се споразумесмо да тражим Свети гроб. Баш грлом у јагоде. Да ли? После толиког школовања, магистратуре – ништа нисам знала.

Поучили су ме да је тај гроб у Давидовом граду кад се пређе пут за Витлејем. Израњала су имена из оне моје мале Библије на библијском папиру црвених ивица. Нови Јерусалим је имао боју пустињског песка, као неки велики камен у пустињи кад се прилази путем од Тел Авива. Сазнала сам да све зграде морају преко бетона бити обложене тим црвенкасто – жућкастим каменом, од којег је и Давидов град – стари Салем, био сазидан.

Одабрала сам Сабат – суботу, дан за гробље, да идем на Holly sepulkar. У Давидовом граду су муслимани и може да се пазари, а и хришћани раде. Опет без мапе и водича, сама, после дивног тек исцеђеног сока од поморанџе на улазу у Давидов град, кренух дугачком улицом на Христов гроб. Тамо сам хтела нешто да тражим од Господа. Дуж те улице (то је Via dolorosa – Улица бола), муслимански трговци су ме заустављали на сваком кораку да пазарим зачине, мараме, ђинђуве или само да свратим да одаберем, да седнем… Једва сам се одбранила од насртљивих трговаца и коначо се успела на један брежуљак, села на басамаке којима се силазило до простране цркве са лепом куполом.

То је била црква Светог гроба. Крај великих дрвених врата, с леве стране био је један нагорели, напукли камени стуб. Помислих како то не поправе, нисам ни то знала да та нагорела пукотина сведочи да Свети огањ на Велику Суботу није хтео папиним крсташима да запали свеће, него је сишао до тог стуба!! Десно од тог стуба била су отворена врата, видим однекуд познате ми цркве. Ушла сам унутра, запалила свеће и осетила да сам ту заштићена од оних насртљиваца, да сам спасена и почела сам да плачем, као кад сам трчала код маме да ме заштити и утеши, да се исплачем у њеном загрљају.

Пришла ми је једна жена и питала зашто плачем. Мајка, отац? Не, не. Питала ме је одакле сам, рекла сам из Србије, на шта ми она показа две монахиње и рече да је она с њима у руском манастиру. Питала сам се како смо то ми разговарале. Она, како би него на руском, а ја на српском и све смо се лепо разумеле. Почела је вечерња служба, појање ми је било блиско, мада на Грчком, личило је на појање у нашој православној цркви где сам одлазила, да, наводно, спремим тему за гимназијски марксистички кружок. То је био само изговoр да бих ушла у цркву, јер је било забрањено, изгледа само нама Србима – православцима. Католици су без зазора крштавали, кризмали своју децу, а она су се хвалила шараним јајима, поноћкама, а ми… Јадни ми.

Пре уласка у ту грчку цркву сам обукла дукс са дугим рукавима, и седела попут оних руских монахиња (српске никад до тада нисам ни срела, јер по митровачкој болници су биле папине часне сестре да брину о души болесника?!). После вечерње, добрано се сагнувши, у Кувуклији сам целивала камен од гроба молећи од Госпoда оно због чега сам и дошла у Ершалајм.

Годину дана касније, пошто сам одлучила да се крстим, искушеница у Ваведењу ми је предложила да се због мог ходочашћа крстим именом једне од мироносица. Али ја сам увек маштала да ће то бити име моје ћерке, ако је и кад је будем имала – побунила сам се. Кума се мало љутну и ја пристанем да ми то буде крштено име, не знајући да ми је Господ већ тада услишио ону молбу из Кувуклије и подарио ми сина.

Господ је, кад сам одлучила да се крстим, развејао ону безнадежност из песме Брод у боци. Брод моје душе је запловио на мору православне вере.
Нашла сам утеху у свом и у Господу Исусу Христу Сину Божијем.

МетоХија КосоВска