Почетна / ПОДСЕЋАЊА / Подсећања / Подсећање: Репортери „Вести“ са косметским Србима на Задушницама у Истоку

Подсећање: Репортери „Вести“ са косметским Србима на Задушницама у Истоку

SRBI SA KOSOVA, NA ZADUŠNICE DOŠLI SU DO GROBOVA SVOJIH NAJMILIJH! Zatekli su prizor koji slamaГЛАСНИК КиМ, број 193-194, октобар 2004.

ЛЕЛЕК НАД СРУШЕНИМ СПОМЕНИЦИМА

Око педесетак Срба, прогнаника из Истока и околине, обишло је, поводом Задушница, разорена православна српска гробља у овој вароши подно Мокре горе, као и у метохијским селима Ђураковац,  Суви Лукавац и Осојане.

На обронцима падине, чијим врхом доминира манастир Гориоч, смештено је српско гробље, у Истоку. У тој вароши је некад живело 30.000 Срба на територији целе општине, а данас нема више ни једног Србина. Организатор овог молитвеног обиласка гробаља, био је Кординациони ценатар Србије за Косово и Метохију, вођа пута Ненад Ашанин, а аутобус је уступио МУП Србије.

У Истоку, на гробљу зараслом у коров, како се видело, тек понеки надгробни споменик је остао читав. Већ са улаза у ово вечно почивалиште Срба, у очи пада да су највише пострадала надгробна обележја фамилије Љушић, а ни Вулићи и остали нису прошли боље.

Јадна моја мајко, кукавни мој оче, мила браћо шта дочекасте… Злотвори да вам ни мртвима мира не дају – нариче старица Миланка Џоговић, крај породичних гробница својих Вулића.

До земље се сагиње да целива оштећене слике на срушеним споменицима својих најмилијих. Тамјаном кади хумке, прелива их црвеним вином, пали свеће. На гробовима предака, сродника и упокојених комшија исто чине, такође обливени сузама, и остали Срби протерани из Истока. Једни друге нуде гутљајем ракије, кољивом, погачом и разним понудама – за душу покојницима.

Свежа хумка у Сувом Лукавцу

За разлику од Истока и Ђураковца, на вечном српском почивалишту у Сувом Лукавцу, постоји и свежа хумка из 2004. године, мада је и она разорена и у коров зарасла.

Суви Лукавац је повратничко село, до сада је обновљено двадесетак кућа и Срби су пре годину дана почели да се враћају. Чува их шпански Кфор из оближњег села Осојане. Како Срби мештани кажу, војници веома одговорни и савесно обављају свој задатак.

Ово је ново гробље, формирано после Другог светског рата. Старо српско гробље је у самом центру вароши. Већим делом је преорано и измештено пре скоро 50 година, да би се подигло стамбено насеље, које је и данас окружено преосталим, неизмештеним српским надгробним споменицима. Али, тамо данас не можемо, Кфор не одобрава да застанемо, сувише је ризично – објашњава вођа пута Ненад Ашанин.

На путу за Ђураковац, у центру Истока, из аутобуса се назиру у траву зарасли мали, накривљени надгробни стари српски споменици у кругу вишеспратница, понеки чак и непосредно крај улазних врата. У Ђураковцу, где уназад пет година, такође, нема више ни једног Србина, на српском гробљу је катастрофално стање. Не постоји више ни један надгробни споменик, а хумке су зарасле у траву, трње и младо багремово растиње, а тик крај гробља, у дворишту једне разрушене куће, лутају свиње.

Срби Ђураковчани показују на таблу крај пута на којој на албанском језику пише „Мусолај“ и објашњавају да је у непосредној близини српског гробља хришћанско насеље Албанаца римокатолика, који су се, по старини, презивали Мусоловић.

Погледајте овај ужас и ову несрећу. Од наше старе средњовековне православне српске цркве, једне од најстаријих на Косову и Метохији, остао је да зјапи само сабласни костур. Суши се и пет векова стари храст, јер су и њега шиптарски терористи покушали да минирају, али направа није експлодирала. Бог није дао. А споменике су нам Шиптари однели, слова са надгробних плоча избрусили, уклесали имена својих покојника и на своја гробља поставили – прича Зоран Перовић.

Био је до пре пет година староседелац Ђураковца, јер се, прича нам он, фамилија Перовић у Ђураковац доселила још 1908. године, из Црне Горе.
Данас су Перовићи и сви остали Срби староседеоци општине Исток прогнаници и живе широм Србије и Црне Горе, као расељена лица.

Р. Лончар
ВЕСТИ из Франкфурта, обј. 10. новембра 2004.
Поглед с Космета: Прогнаници из Истока у завичају

 

ВРАГ ЗАСЕО НА ПРАГ

Пре него што је барут замирисао, овде је живело 30.000 Срба, данас више нема ниједног, а на старој адреси станују непознати станари.

Е мој кукавни Србине! И ти доживе да те из родног места сустигне судбина прогнаника – јетко прокоментариса Источанин Ненад Ашанин, вођа пута у име Координационог центра Србије за Косово и Метохију за Исток, варошице коју су, праћени војницима Кфора, недавно посетили репортери „Вести“ и педесетак прогнаних Срба.

Комплетан српски живаљ, објашњава Ненад Ашанин, доласком међународне војне и цивилне мисије, био је принуђен да се исели из Истока пред албанским погромом, 14. јуна 1999. године. У граду је остало 29 онемоћалих Срба који ником ништа нажао нису учинили и који су веровали да им се ништа лоше не може да деси. Али, десетак дана касније, сећа се Ашанин, сви ти старци су побијени. Четворо их је нађено и сахрањено, а остали су живи спаљени у једној кући!

Рат као брат

Не верујем да су злочин починили овдашњи Албанци јер у време када су они одлазили у избеглиштво, комшије Срби су настојали да им сачувају имовину. За два месеца од доласка КФОР-а и УНМИК-а сви ти Албанци су се вратили кућама, а након принудног одласка Срба, град населише и Шиптари из дреничког краја, као и они из Албаније. Албански староседеоци вероватно нису могли да спрече злочине, пљачке, паљења и разарања српске имовине зато што би и сами страдали од својих екстремних сународника – сматра Ашанин.

Из јужног, албанског дела Косовске Митровице, путујући преко Дренице, највећег и најљућег упоришта албанске ОВК, пред улазом у Србицу, скрећући кроз атар албанског села Ракош, стиже се у градић Исток, на Косову и Метохији. На улазу у варош у очи пада сиво здање Унмиковог затвора „Дубрава“, док на обронцима Мокре Горе, изнад Истока, лепотом доминира средњовековни православни манастир Гориоч.

Двоструки аршини

Свесни смо да је Србија немоћна да нам сама помогне, али нас чуди немушти став УНМИК-а и УН по питању српског повратка. Лета
1999. не само што су вратили све избегле Албанце у року од два месеца, већ су толерисали и досељавање нових, тако да сада Исток има дупло више шиптарских досељеника, него домаћих Албанаца – тврди Ашанин.

Наши сапутници једва препознају родну варош. Никле су многе вишеспратнице нових албанских богаташа. Неке су подигнуте на српским имањима, без знања власника. Између тих вила сабласно зјапе огољени костури разрушених српских кућа. Изненађујуће на све делује и то да око нових стамбених објеката нема зиданих ограда, високих два метра, што је донедавно било уобичајено за албанску средину. Видно је и да неки Албанци староседеоци нису профитирали након протеривања Срба из Истока. Куће и окућнице су им, показују сапутници „Вести“, исте као и пре пет година, само мало више оронуле.

Градским сквером доминира бели мермерни споменик албанским борцима из минулих оружаних сукоба. Ашанин, вођа пута, запрепашћено узвикну: „Људи, па ту је била кућа моје тетке Љубице Крстић!“

Каменице нису летеле

Изнад самог центра Истока, приближавајући се старом насељу Љуг, путници занемеше пред страхотом. Овај, до пре пет година искључиво српски део града са 400 породичних кућа, потпуно је уништен.

– До прогонства, на територији источке општине, у граду и околним селима живело је око 30.000 Срба. Они су до доласка КФОР-а и УНМИК-а на Косово и Метохију чинили половину укупног становништва општине, док је у самом градском језгру међу 28.000 житеља било 12.000 Срба, а сада више нема ниједног – прича Ненад Ашанин, данас смештен у избегличком кампу на београдској Ади Циганлији, са женом и троје деце, мајком и тастом.

Светињу бране монахиње

Игуманија Антуса, чувши жамор на српском језику, излази из цркве и обрадована поздравља изненадне госте, у порти Гориоча. После богослужења, нуди ракију, сокове, кафу, кекс, јабуке, а посетиоцима дарива и воштанице, да их упале за душу својим покојницима, на гробљу. Манастир из 14. века који је подигао краљ Стефан Дечански опстао је захваљујући монахињама које ни за време мартовског погрома албанских терориста нису хтеле да га напусте, али и шпанским војницима КФОР-а који савесно чувају ову светињу.

– Ено је, моја кућа – показује нам Ашанин остатке грађевине, међу изгорелим и минираним рушевинама, па наставља: – Кад смо прогнани, најпре су опљачкали наше покућство. Затим су с кућа скидали цреп, прозоре, врата и све што је било употребљиво као грађевински материјал, па су објекте палили или минирали, да не бисмо могли да се вратимо на своја вековна огњишта. Али, преварили су се, вратићемо се кад-тад!

Имућни постали сиромаси

Срби су у Истоку били имућнији део становништва. Имали су много некретнина, што у кућама и локалима у градском језгру, што на сеоским газдинствима у општинском атару. Људи су се, углавном, бавили малом привредом, сточарством и земљорадњом, а било је и запослених у државним структурама. „Имали смо у Истоку фарме са 18.000 свиња и 9.000 говеда, а у рибњаку гајили пастрмку“, присећају се протерани Срби.

Уследило је и друго изненађење: аутобус који је усред дана пролазио кроз Исток, у пратњи КФОР-а и Косовске полицијске службе, није дочекан као у ранијем периоду, циглама и псовкама кад би се на Косову и Метохији угледале београдске регистарске таблице! Мада су уске кривудаве улице биле пуне света, нису полетеле каменице, није било уздизања два прста, нити безочних гестикулација. Додуше, било је запрепашћених погледа, ту и тамо пљувања у правцу аутобуса са београдском регистрацијом, као и добацивања: „Зашто не идете пешке?!“ Али, било је обостраних поздрава махањем руке и насмешених лица кад би се међусобно препознали Срби из аутобуса и неки Албанци са градских улица.

Залудни преговори

Општина Исток се распростире од административне границе са Црном Гором и централним делом Србије, па до града Србице, у дреничком крају. Мокра Гора дели Исток од Тутина у Србији и Рожаја у Црној Гори, а код села Озрим се граници с метохијском општином Пећ. Уназад пет година о повратку прогнаних источких Срба безброј пута се узалуд преговарало с албанским општинским властима, које истрајавају у намери да не дозволе повратак у град.

Р. Лончар