Почетна / ЕПАРХИЈА / Часопис "Свети Кнез Лазар" / Избор Текстова / Жељко Которанин: Значај усвојеног документа о иступању Српске Православне Цркве из „Светског савета цркава“

Жељко Которанин: Значај усвојеног документа о иступању Српске Православне Цркве из „Светског савета цркава“

Share on FacebookTweet about this on TwitterPrint this page

Извор: СВЕТИ КНЕЗ ЛАЗАР, ГОДИНА 1997, БРОЈ 2 (18), СТРАНЕ 41-48

Свети Архијерејски Сабор СПЦ је донео на заседању мајско-јунском 1997. год. документ о иступању СПЦ из екуменистичке уније правоверних и јеретика, познате под називом „Светски Савет Цркава“. Овај документ, иако је усвојен од литургијског Епископског Сабора наше помесне, Цркве, иако је као такав сведочанство Цркве – што је у Духу Светом служба, живот саме Цркве (Дела 1. 8), доживео је да буде тако редигован да изгуби свој изворни смисао и значај, те да благоверни народ и већи део клира не дозна за истински документ своје Цркве, него да дозна прво за онај лажни, тзв. редиговани документ.

Тако се створила ситуација да се истинитом документу даје смисао лажног, или боље рећи, да се истински документ тумачи у смислу лажног. У овоме се огледа сврха постојања лажног документа, да сведочење Духа Светога учини нејасним. Како би се томе стало на пут, и како би се оно што установише за наше спасење Дух Свети и најбогољубазнији епископи наши очистило од нечистоте лажи, и свакој савести људској јасно објавило, приступисмо разабирању речи самога усвојеног документа о иступању СПЦ из „Светског савета Цркава“.

Свесни смо да би најбоље било када бисмо на овом месту објавили интегрални текст усвојеног документа, али због величине тога текста упућујемо на часопис „Светигора“ Цетињске Митрополије бр. 61 – Видовдан 1997. год. стр. 40. где се налази објављен тај текст. Разабирајући његове речи, ми ћемо их током разматрања верно цитирати део по део, сваки на своме месту. Божијом помоћу о текст се нећемо огрешити, нити сведочењу самога усвојеног документа давати ма какав други смисао осим оног смисла који проистиче из дотичних речи.

Текст усвојеног документа по садржини се може поделити на три повезане целине. На одлуку, образложење, и операционализацију одлуке.

ОДЛУКА УСВОЈЕНОГ ДОКУМЕНТА

„Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве на свом редовном мајско-јунском заседању о.г., донио је одлуку да Српска Црква иступи из Свјетског савјета Цркава, чија је она чланица од 1965. г. …“

Наведена почетна реченица усвојеног документа има нормативни карактер. Истиче се одлука Епископског Сабора Српске Православне Цркве, по којој ова Црква иступа из Светског Савета Цркава, чија је она чланица од 1965. године. Да се овде не ради о тек упозоравајућој намери сведочи још једном поновљена одлука и то у продужетку:

„… На основу закључака Комисије за проучавање односа са ССЦ, имајући у виду велико узнемирење вјерног народа наше Помјесне Цркве и саблазни (као што је то нпр. изражено у апелу достављеном Св. Арх. синоду и епископима појединачно од стране преко три стотине наших свештеника, монаха и монахиња), одлучено је да Српска Црква убудуће не буде више органски члан ове организације, с тим да се и даље моли и труди на јединству свих у Христу Исусу и сарађује са свима онима који се искрено труде на остваривању јединства у вјери свих вјерујућих у Христа, као Бога и Спаситеља, и у Свету Тројицу.“

Овде се понавља на безуслован начин „да Српска Црква убудуће не буде више органски члан ове организације“, чему се додаје да ће Српска Црква „и даље“ настојати на остварењу истинског јединства у вери, али као Црква Христова, а не као органски члан ССЦ. Одлука да Српска Црква у будуће не буде више члан ССЦ не подразумева неку неодређену будућност, већ будућност од дана доношења одлуке, у складу са операционализацијом усвојене одлуке!

ОПЕРАЦИОНАЛИЗАЦИЈА УСВОЈЕНЕ ОДЛУКЕ

Под операционализацијом одлуке подразумевамо начин њеног спровођења у дело. Док је сама одлука по себи срж сведочења усвојеног документа, дотле је њена операционализација скуп радњи које се имају предузети да би сведочење одлуке угледало свет, и да би свет угледао сведочење. Због тога, операционализација одлуке има се посматрати и тумачити и условљавати одлуком, а никако да одлука буде у власти операционализације себе саме.

Но, пошто је и операционализација својеврсно сведочење, то онда треба изнаћи ону сагласност одлуке и њене операционализације, која мора постојати у оквиру целине сведочења усвојеног документа. Само се на тај начин остаје доследан ономе што су бого љубиви епископи Српске Помесне Цркве благодаћу Светога Духа донели у документу о иступању Српске Цркве из ССЦ.

У тексту усвојеног документа учињена је дистанца између саме одлуке и њене операцоинализације. Иако и сама нормативног карактера, операционализација не следи иза наведене одлуке, него тек иза образложења одлуке, које је садржински врло значајно, и колико образлаже одлуку, толико и условљава њену операционализацију. Стога ћемо у овом делу рада морати мало да се користимо и сведочанством образложења одлуке. За разлику од грађанске пресуде, где само одлука постаје правоснажна, у Цркви и образложење ужива једнако поштовање као и одлука, и као и све што се сведочи. Овако учињена дистанца помоћи ће нам да изнађемо сагласје одлуке и њене операционализације.

„Са свих тих горенаведених разлога (мисли се на образложење одлуке – Ж. К.), Српска Православна Црква, свједок вјерни и чуварка (заједно са осталим помјесним Православним Црквама) – вјере и етоса једне, свете, саборне и апостолске Цркве Христове, најављује своје иступање из ССЦ и отказивање да буде органски члан ове организације (што су већ учиниле Јерусалимска патријаршија, и Грузијска црква). При томе Српска Црква се не отказује да и даље ради „на јединству свих“ и да сарађује са свима, па и са ССЦ на хуманитарном пољу, и на другим областима међухришћанске одговорности за мир, праведност, и заједништво међу народима и државама у свијету. С обзиром, међутим, да се овдје ради о далекосежном кораку, који се не тиче само живота и мисије Српске Цркве него и свеукупног Православља и његове спасоносне мисије у свијету, Сабор Архијереја Српске Цркве је одлучио да свој став и мишљење, прије коначног иступања, достави Цариградском и Васељенском патријарху и свима поглаварима помјесних Цркава православних, са предлогом и захтијевом да се што скорије сазове Свеправославно савјетовање по питању даљег учешћа Православних Цркава уопште у Свјетском савјету Цркава. Тек послије тога Савјетовања ће наша Помјесна Црква заузети свој коначни став по овом питању и обзнанити га јавности.“

Када бисмо овај текст операционализације читали без онога што му претходи, без одлуке и њеног образложења, не бисмо могли одредити шта је да, а шта не, у томе тексту. Зато ћемо се чврто држати предидућих ставова овом делу усвојеног документа.

Првим пасусом, који се позива на образложење одлуке, истиче се да Српска Црква као чувар верни и сведок вере и етоса једине Цркве Христове, доноси одлуку какву доноси – иступање из чланства ССЦ. То значи да је сама вера и само биће једне, свете, саборне и апостолске Цркве битно угрожено чланством у ССЦ. Образложење одлуке то и констатује. Одлука је између другог донета „са разлога што је овај Савјет почео да добија природу „Надцркве“ и да се у том духу понаша, практично прихватајући у начину свога дјелања за Православље неприхватљиву англиканску „теорију огранака“, у новије вријеме названу теорију „хришћанских традиција“…

(…)

са разлога што у званичним круговима екуменског покрета (нарочито послије Генералних конференција у Упсали и Камбери) преовлађује дух и настројење, практично испољавано и примјењивано – религиозног синкретизма…

(…)

са разлога што се тај екуменско-синкретистички и секуларистички дух преноси и на поједине православне кругове, нарочито у Дијаспори и мјешовитим срединама, па су постала честа заједничка причешћивања и молитвено општење са неправославнима, којима се негира сами етос и светоотачка правила мишљења и живљења у Цркви (значи негативно се одражава на саму Цркву);

са разлога што органско чланство у ССЦ проузрокује унутар православне пуноће саблазни и озбиљне поларизације међу Помјесним Православним Црквама (што значи не доприносећи свехришћанском јединству, оваква врста чланства директно угрожава јединство унутар саме Православне Цркве, да не говоримо о еклисиолошкој неприхватљивости такве врсте чланства!)…“

Овде морамо учинити једну напомену. Наведене речи образложења одлуке, укључујући и значајне опаске у заградама, јесу у потпуности сведочење Сетог Архијерејског Сабора наше Помесне Цркве!

Оно по чему чланство Цркве Христове у ССЦ угрожава њену веру и етос, то је „екуменско – синкретистички и секуларистички дух“, пројављен у пракси ССЦ, пренет и на неке православне кругове, које су последица „еклисиолошке неприхватљивости такве врсте чланства“! Ово сведочење јесте пуна афирмација светоотачког правила мишљења и живљења у Цркви. Другим речима, то је ОСУДА екуменизма!

Том осудом се објашњава одлука о иступању Српске Цркве из ССЦ, који је по овом сведочењу организациони организам екуменизма. Али та осуда има и други крај.

У тексту операционализације одлуке (други пасус) се истиче „да се овдје ради о далекосежном кораку“ који превазилази сами живот и мисију Српске Цркве, него се ту ради о животу и мисији свеукупног Православља. Ова процена условљава операционализацију одлуке. Ипак, по чему иступање Српске Цркве из ССЦ утиче на живот свеукупнога Православља? Српска Црква није прва која напушта ССЦ! Али је она донела осуду (суштинску, а не формалну) екуменизма, и свест да то зло порађа саблазни и озбиљне поларизације међу Помесним Црквама. Брига за сво Православље тера Српску Цркву да своје сведочење о екуменизму, и ССЦ, ради правазилажења поларизација понуди свим Помесним Црквама, да би иницирала свеправославно напуштање ССЦ.

Због тога операцоинализација одлуке о иступању Српске Цркве из ССЦ има ток, какав има. А наиме, (в. други пасус) пре коначног иступања, тј. пре потпуног, дакле, формалног иступања наше Помесне Цркве из чланства ССЦ, најсветији епископи наћи ћe „свој став и мишљење“ (дакле, одлуку и њено образложење) претходно доставити Цариградском патријарху и другим поглаварима свих осталих Помесних Цркава, са „приједлогом и захтијевом“ да се „што скорије“ сазове Свеправославно саветовање по питању „даљег учешћа Православних Цркава уопште у Свјетском савјету Цркава“. Овај предлог и захтев према онима којима је упућен дејствује као најава иступања, тим пре што има силу одлагања саме одлуке. Зато у првом пасусу операционализације се и каже да Српска Црква најављује иступање из ССЦ, али то није суштина одлуке усвојеног документа, него је то одлика њене операционализације!

Одлажући коначно иступање, предлог и захтев за саветовање, ствара два тренутка у спровођењу одлуке. Од усвајања одлуке и документа у целини до стицања предвиђених услова за коначно иступање, и након коначног иступања. Све до коначног иступања, Српска Црква јесте органски члан ССЦ, али, иако то нигде изричито не пише се одриче учешћа у активностима екуменско – синкретистичке и секуларистичке природе као и свим другим активностима ССЦ, осим сарадње са ССЦ у хуманитарним и сличним активностима. Наиме, одлука о иступању, дејствује од дана доношења, али у складу са операционализацијом исте одлуке. А у операционализацији се истиче да Српска Црква најављује иступање из ССЦ (дакле то је то време пре коначног иступња)., при чему она наставља своју мисију, при чему она сарађује са свима, па и са ССЦ на хуманитарном пољу и др. сл. Другим речима (в. текст одлуке), Српска Црква, најављујући иступање, моли се и труди и даље на јединству свих и сарађује са свима који се на томе искрено труде, а са ССЦ сарађује само на хуманитарном пољу, и овим је свака активност са ССЦ ограничена на хуманитарне активности, а мисија у овкиру ССЦ-а је отказана: због теорије огранака (идејне основе уједињења свих у Христу, код ССЦ), због екуменизма, због синкретизма, због секуларизма… Због свега овога Српска Црква и иступа из ССЦ не видећи даље могућности за мисију у оквиру ССЦ. Зато се у документу и каже да Српска Црква иступајући и даље ради на јединству свих, и сарађује са свима, па и са ССЦ на хуманитаром пољу; јасно се, у исказу ограничава поље сарадње са ССЦ. Ако би се по усвајању предметног документа, а пре коначног (и формалног) иступања из ССЦ наставиле све активност и Српске Цркве у оквиру ССЦ, тиме би се обеснажило сведочење изражено у усвојеном документу, и издао живи организам наше Цркве (благоверни народ, свештенство, монаштво) који је и апеловао на доношење овога сведочанства!

Операционализација одлуке захтева пре коначног иступања достављање одлуке о иступању и њено образложење, са предлогом и захтевом да се што скорије сазове Свеправославно саветовање по питању даљег учешћа Православних Цркава уопште у ССЦ, јасно у светлу сведочења Српске Цркве, садржаног у усвојеном документу о иступању, свим поглаварима помесних Цркава. По саветовању ће Српска Црква донети коначну одлуку о истпупању из ССЦ-а, тј. коначну реализацију одлуке из усвојеног документа.

Одавде се намеће питање, какав је однос те будуће одлуке о иступању Српске Цркве коначно из чланства ССЦ, према Свеправославном саветовању, које се захтева, и то у поступку доношења те одлуке и у садржини те одлуке.

Будући да постоји поларизација православних кругова по питању екуменизма и учешћа Цркве у екуменском покрету и чланству у ССЦ, могуће је да „предлог и захтев“ Српске Цркве у делу Православља не наиђе на одобравање, што може резултирати и опструкцијом рада саветовања или чак и њеним неодржавањем. Да ли у том хипотетичком случају Српска Црква остаје без могућности да донесе коначну одлуку о иступању из чланства у ССЦ? Ово стога што у операционализацији усвојене одлуке стоји да ће тек после тог саветовања наша Помесна Црква заузети свој коначни став (донети коначну одлуку) по овом питању.

Српска Црква из љубави предлаже то Свеправославно саветовање свима Сестринским Црквама као лек за сво Православље. Није у власти Српске Цркве сазивање и рад саветовања. Српска Црква захтева да се саветовање одржи што скорије. Ова ургентност не трпи развлачење поступка и саветовања у бескрај. Бескрајно чекање саветовања и одлагање коначне одлуке било би унутрашња опструкција усвојенога документа и његовог сведочења. Став да Српска Црква по саветовању доноси свој став „по том питању“ истиче саветовање као нешто што треба да претходи коначној одлуци, али је тај став више окренут садржини те одлуке, и не утиче на доношење одлуке ако би саветовање својим радиом било у служби опструкције доношења одлуке .

Наиме, Српска Црква „прије коначног иступања“ предлаже и њу даљег учешћа Православних Цркава у ССЦ Српска Црква, као део Православља, као сведок и чувар вере и етоса једине Цркве Христове на земљи, прилаже свој став и мишљење, изражено у усвојеном документу.

По саветовању, Српска Црква ћe заузети свој коначни став по овом питању. Другим речима, Српска Црква, у складу са својом јурисдикцијом и одговорношћу, сама, тј. слободно заузима свој коначни став по овом питању. Које је то питање? То је питање којим се бави саветовање – даље учешће Православних Цркава уопште у ССЦ. Њен став (коначна одлука) се односи на даље чланство ње саме у ССЦ, као дела Православља, а у домену своје власти. Дакле, садржина одлуке о коначном иступању Српске Цркве из ССЦ није у власти саветовања, него је у власти њеног Светог Архијерејског Сабора, на основу осведочења епископата Српске Православне Цркве.

Став изнет у операционализацији длуке усвојеног документа, по коме: – Тек послије тога савјетовања ће наша Помијесна Црква заузети свој коначни став по том питању – окренут је садржини те будуће и коначне одлуке. Садржину јој дају епископи Српске Цркве на основу свог осведочења, и своје одговорности.

Та будућа и коначна одлука о иступању Српске Цркве је у последичној вези са одлуком о иступању из усвојеног документа. „Будућу и коначну одлуку“ не би ни било потребно доносити, да се није оценило да осудом екуменизма Српска Црква сведочи о злу од Свеправославног значаја, те да је по том питању потребно одржати Свеправославно саветовање ради Свеправославне акције – заједничког иступања Помесних Цркава из ССЦ. Тако се „будућа и коначна одлука“ појављује као извршни део, припадак, већ усвојене и образложене одлуке о иступању Српске Цркве из ССЦ. Овим се иста одлука, иако будућа, налази у истој вези према образложењу из усвојеног документа, као и већ усовјена одлука. Другим речима, садржај „будуће и коначне одлуке“ мора наћи своје полазиште и образложење у сведочењу да је екуменизам зло, и да је чланство у ССЦ за Цркву еклисиолошки неприхватљиво. Уколико би се овај став заобишао, дошло би до колизије усвојеног документа, и њиме предвиђене коначне одлуке. Такође, дошло би до одбацивања осуде екуменизма, и до његовог оправдања, што је по сведочењу усвојеног документа: негирање самог етоса и светоотачких правила мишљења и живљења у Цркви.

Уколико до Саветовања не дође у „што скоријем“ времену, и Српска Црква одлучи да сама иступи (у складу са већ усвојеном одлуком о иступању) из чланства ССЦ, или чак донесе коначну одлуку противно закључцима Саветовања (ако се одржи), Српска Црква тиме неће завести раскол. Јер, се јединство Цркве не састоји у чланству у ССЦ, већ у догматском и канонском јединству, јединству у Телу Христовом. Иступањем из чланства ССЦ, Српска Црква са Јерусалимском Патријаршијом, и Грузијском Црквом, следи догматима и канонима Једине Цркве Христове, „да истина Јеванђеља остане код нас“:

„И то због придошле лажне браће што се увукоше да уходе слободу нашу, коју имамо у Христу Исусу да нас заробе; Овима се ни за час не дадосмо у покорност, да истина Јеванђеља остане код нас.“ (Гал. 2. 4. 5.)

 

Жељко Которанин