Почетна / Свети мученик Агапије

Свети мученик Агапије

15. МАРТ

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА

АГАПИЈА, ПЛИСИЈА, ТИМОЛАЈА, РОМИЛА,

ДВА АЛЕКСАНДРА И ДВА ДИОНИСИЈА (Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за март)

 

Ови свети многострадални мученици пострадаше у време цара Диоклецијана[1]. Агапије беше из града Газе, Тимолај из Понта Евксинског, два Дионисија из Трипола Финикијског, Ромил беше ипођакон диосполске цркве у Палестини, Публије и два Александра беху из Египта. Они страдаше у Кесарији Палестинској од царског намесника Урбана, пошто би свуда објављена безбожна заповест царева да се хришћани морају поклонити идолима поганим и принети им жртве. О једном идолопоклоничком празнику у граду Кесарији бише приређене велике свечаности, за време којих су имали бити мучени хришћани. Зато се и из околних села слеже у град силан незнабожачки свет. Тада први би мучен свети мученик Тимотеј (види 19. август), и после многих мука у огњу спаљен; затим свети мученици Агапије и Текла бише бачени зверовима (види 19. август). Гледајући овај крвави призор, шест храбрих хришћанских младића: Публије, Тимолај, Ромил, два Александра и један Дионисије, распалише се ревношћу за Христа, везаше сами себи руке наопако у знак тога, да неустрашиво желе страдати за Христа, и да су готови да их за љубав Христову баце у огањ или пред зверове. И тако везани изађоше усред гледалишта пред Урбана, громко изјављујући: И ми смо хришћани!

Намесник Урбан, видећи их младе, не хте да их одмах погуби, него их дуго ласкаво наговараше да се поклоне идолима и не погубе сами себе у цвету своје младости. Затим нареди те их у тамницу вргоше.

После неколико дана овим сужњима Христовим би придружен свети Агапије, човек угледан међу хришћанима и славан због свог страдалачког подвига, јер је и раније у разна времена показивао велику храброст у исповедању имена Христова и разне муке већ поднео. И сада он би са слугом својим Дионисијем Египћанином ухваћен, и бачен у тамницу међу шест светих младића, И тако их постаде осам. Дуго су они у оковима тамновали, и много пута испитивани, и на разне муке стављани, али они све јуначки претрпеше и Христа се не одрекоше. Најзад бише осуђени на посечење мачем. И сви они у овај дан, петнаестог марта 303. године, положише главе своје за главу Цркве – Господа Христа, коме свете душе своје у руке предадоше и победничке венце од Њега добише у Цркви на небу.

—————————————————
[1] Диоклецијан, римски цар, царовао од 284. до 305. године и управљао источном половином Римске царевине, а Максимилијан је управљао западном половином.