Почетна / ЕПАРХИЈА / Часопис "Свети Кнез Лазар" / Избор Текстова / Људмила Перепелкина: Григоријанска реформа календара као средство папске експанзије

Људмила Перепелкина: Григоријанска реформа календара као средство папске експанзије

Share on FacebookTweet about this on TwitterPrint this page

Извор: СВЕТИ КНЕЗ ЛАЗАР, ГОДИНА 1996, БРОЈ 2-3 (14 и 15), СТРАНЕ 103-111

Питање о Јулијанском календару и на њему заснованој Православној Пасхалији, која опредељује ритам живота Православне Цркве, поставља се као веома сложено и потребује расветљавање с астрономске, историјске, богословске и многих других тачака разматрања.

Не постављајући овој расправи за циљ да се подробно зауставља на разматрању[1] свеукупних питања у вези с Јулијанским црквеним календаром, покушаћемо да разјаснимо узроке распрострањених заблуда у односу према јулијанском начину бројања времена.

Свако ко се трудио да објективно разуме суштину календарске реформе папе Григорија XIII, не може а да се не зачуди постојаности мита о фамозном научном преимућству Григоријанског календара. Овај мит, постајући већ опште место које није за оспоравање, почива мирно и не мање на вештој идеолошкој и квази-научној папској пропаганди и сасвим неукој предрасуди њених вољних или невољних адепта.

У свом раду[2], посвећеном питању календара, ми смо већ приметили да само мало њих поима да, с формално-научне тачке гледишта, Григоријански календар нема баш никаквих преимућстава над Јулијанским, зато што су оба календара различита по својим принципима.

Познато је, да је Григоријански календар оријентисан на величину тропске или сунчане године, док је Јулијански на величину сидеричке или звездане године. Притом, тропска година, с којом су организатори григоријанске реформе по мери изједначили своју нову годину, постаје условном величином, умишљеном, премда и блиском за процесе, реално доживљене на Земљи, то јест за равнодневицу и сунчеву прекретницу (солстициј).

Напомињемо да је, почињући од времена Птоломеја (II век по рођењу Христовом), све до позног Средњег века, у астрономији, као и у погледу на свет, владао геоцентрични систем, сагласно коме би непомична Земља била центар творевине, око којег се окрећу Сунце и друга небеска тела.

Поимање тропске године, која почива у основи Григоријанског календара, повезано је са геоцентричном до-коперниканском теоријом. Тропска година износи тачно 365 дана, 5 часова, 48 минута, 46 секунди, што је време за које Сунце обави свој тобожњи обрт око Земље.

Наравно, свима је познато да се Сунце не окреће око Земље, него, обратно, Земља се креће око Сунца. Зато тропска година није реални период времена, него замишљена астрономска величина, имајући, уосталом, као што смо рекли, један директан однос према реалним процесима који се одвијају на Земљи, таквим као што су смене годишњих доба (пролеће, лето, јесен и зима) и другим природним појавама на нашој планети.

Што се тиче разумевања сидеричке године, оно је засновано на реалној величини једнакој пуном периоду кретања Земље око Сунца. Трајање сидеричке године чине 365 дана, 6 часова, 9 минута, 9 секунди; заснована на овој величини, јулијанска година траје 365 дана, 6 часова, што за 11 минута и 14 секунди прекорачује трајање тропске године.

Идеја о годишњем окретању Земље око Сунца позната је већ астрономима Древног Египта, потом су је наследили питагорејци, да би међу њима постала увелико распрострањена. Касније, у III веку пре Христовог Рођења, ова је идеја била положена у основ учења старогрчког математичара и астронома Аристарха Самоског, кога можемо сматрати претходником Николе Коперника.

У епохи стварања Јулијанског календара (46. година пре Христовог Рођења), теорија Аристарха Самоског била је широко позната међу астрономима и научницима. Зато не чуди да су велики астрономи Созиген Александријски и други ствараоци Јулијанског календара положили у основу јулијанске године период пуног окретања Земље око Сунца, тј. сидеричку годину. Управо је ова реална астрономска величина и постала прамером Јулијанског календара. При том је неопходно приметити да је тропска (сунчана) година оријентисана на циклусе повезане, пре свега, са Земљом, док јс сидеричка (звездана) година – на циклусе у вези са космосом у целини. У том смислу, у својој основи, Григоријански календар је геоцентричан, а Јулијански – космоцентричан[3].

Што се тиче астрономске тачности, о којој тако воле да говоре присталице Григоријанског календара, важно је имати на уму да ће она за 25 765 тропских година заостајати за сидеричком или истинском астрономском годином за читаву годину. Зато су сва астрономска, као и историјско-хронолошка истраживања, која разматрају дуже временске периоде, спроведена по Јулијанском а не по Григоријанском календару[4].

Ето зашто се многи истраживачи баве питањем због чега је уопште Риму била потребна реформа календара, с каквим циљем је папство кренуло на нарушавање вековима освештане црквено-саборне традиције? Могуће је наћи много објашњења за овај корак папе Григорија XIII. Овде је присутна и жеља за влашћу, стремљење да се узвиси над другим вероисповедањима, као и покушај да се оснажи ауторитет папства, нарушен после Реформације и верских ратова.

Осим тога, недоумицу изазива и то што су реформатори Јулијанског календара почели сравњивати своју нову годину са тропском годином. Чиме је то могуће објаснити? „Све се објашњава веома прозаично – каже аутор једне занимљиве расправе, посвећене овој теми – папа Григорије XIII и његово ‘календарско окружење’ били су доследни приврженици Птоломејевог космогонијског система, што значи да тропска година за њих није била релативна астрономска величина, него изворно реално време кроз чији се проток Сунце окреће око непокретне Земље. За иницијаторе григоријанске реформе, сидеричка година једноставно није постојала, па чак и сама констатација овог астрономског факта и његово признање били су од Рима проглашени као јерес, која је повлачила за собом далеко не само теоријске претње – довољно је сетити се трагичног удеса Ђордана Бруна и Галилео Галилеја[5].“

Заслужује пажњу и чињеница да су многи истакнути савременици папе Григорија XIII, а међу њима такви знаменити научници као хронолог Скалигер, математичар Целзијус, астрономи Јосиф Витаниј и Местлин (учитељ великих научника Кеплера и Галилеја) – дали негативан одговор о учешћу у пројекту припремане календарске реформе. Пројект реформе сматран је за бесмислицу и од многих европских универзитета, убрајајући Бечки универзитет и Сорбону.

Са своје стране, креатори Григоријанског календара и међу њима утицајни језуит – математичар Христофор Клавиј, одстранили су од учешћа у реформи све истакнуте астрономе и хронологе тог времена, који су, на овај или онај начин, изразили своју несагласност са припреманом новотаријом. Следствено таквој политици Рима, у кругу иницијатора календарске реформе, окупили су се људи с површним аматерским знањима из области астрономије, почев од Клавија који се користио погрешним алфонсинским таблицама (у које Местлин и други истакнути научници нису имали поверења) и завршно са лекарем Лилијем и његовим изумом 300.000-годишњег циклуса. Ово последње „откриће“ подигло је велику буку, али никада није било објављено јер се показало као сасвим нетачно.

Мало ко сада полаже рачуна себи о томе да је тадашња григоријанска реформа „носила провинцијско и жалосно обележје“[6].

Познато је да је својевремено и велики Коперник отказао да узме учешће у припреми календарске реформе, започете већ 1514. г. на Латеранском Сабору. А затим, четрдесет година касније, после своје смрти која је наступила 1543. г, Коперник је постао „ћутљив, али опасан противник календарских заплета 1582. године, подривајући у корену већ навелико изрекламирану научност григоријанског календара[7]. Јер ако се у самој ствари Сунце не окреће око Земље, него обратно, тропска година уопште није прамера за грађанску годину, што ставља под велику сумњу нетачност јулијанске године.

Коперниково учење претило је да разобличи псевдонаучност григоријанске реформе, отуда није случајно што је 1616.г. папа Павле V осудио идеје Коперника као противуречне „Светом Писму“. Коперникова књига „О кретању небеских сфера“, у којој је он изложио своју теорију, била је забрањена папским декретом од 5. марта 1616. године „да би се избегло ширење сличног учења на штету католичке истине“.

Све наведене чињенице дају основа да се говори о ретроградности твораца григоријанске реформе, које је једна од последица била „покушај да се заустави, ако не сасвим спречи ширење коперниканских идеја у тадашњој Европи“.

Папски емисари, желећи да оснаже у време Реформације посрнули ауторитет папског престола, а такође борећи се за сфере утицаја, на све су начине уводили свој календар издајући га за нешто несумњиво „научно“. Треба признати да су, овладавши у то време умовима, рационализам са језуитском пропагандом учинили своје: календар папе Григорпја XIII, упркос свему, прибавио је себи репутацију напредног и, као такав, неприкосновеног бројања година.

Стремљење ка власти увек је везано и са настојањем да се задобије власт над временом. Историја познаје многе примере „захвата“ такве власти; из најближих историјских догађаја можемо именовати Француску револуцију са њеним термидором[8]. Рим је, снажећи свој примат и свој светски значај, пошао „против научне очигледности, против предања и канона Цркве. Наше страсти приморавају на уступак, разум, логику, знање. По свој вероватноћи, то се дешава не само са појединцем него и са целим друштвом, народом, штавише и са целом одвојеном (помесном) Црквом и културом“[9].

Организована религиозно-политичка сила папства могла је наметнути свој календарски стил практично свим земљама света, али то још ништа не казује о њеној непогрешивости и пожељности.

„Није у сили Бог него у истини“ – говорио је свети благоверни велики књаз Александар Невски.

Проблем рачунања времена, изазван григоријанском реформом, и до данашњег времена остаје нерешен. Ево више од четири века не престају несклади и несугласице у вези поретка литургијског живота, што је учврстило одвајање неправославног Запада од Цркве. У новије време, преузимање „исправљеног јулијанског календара“ од неких автокефалних цркава, довело је и до унутар-црквених несугласица.[10]

Православна Пасхалија заснована је имајући у виду редослед новозаветних збивања, повезаних са последњим данима земаљског живота Господа Исуса Христа. У години крсне смрти Господње, јудејска пасха је пала у петак и суботу. У петак, 14. нисана (који, као и сада почиње по црквеном рачунању у четвртак навече), Спаситељ је био распет; у суботу Он је био у гробу, и у рано јутро првог дана недеље 16. нисана – васкрсао. Зато су збивања Страдања, смрти и Васкрсења Господа нашег Исуса Христа, нераскидиво повезани са јудејском пасхом. И већ од првог века хришћанства, ушло је у обичај да се Света Пасха празнује после јудејске пасхе. То је било овековечено од светих Апостола који су одредили да се хришћанска Пасха празнује после јудејске (7. правило светих Апостола).

Мењање редоследа збивања о којима нам казује Јеванђеље значи њихово кварење. Новозаветна Пасха мистично символизује замену старозаветног жртвоприношења јагњета, жртвом Спаситеља нашег Господа Исуса Христа – Јагњета које је узело на себе грехе света (Јн. 1,29). И када би се, због искључиво астрономских узрока, понекад дешавало да у старој Цркви истовремено падну хришћанска Пасха и пасха синагоге било је потпуно неприхватљиво да света Пасха претходи јеврејској. Ипак, само у периоду од 1851. до 1950. године следбеници Григоријанског календара празновали су Пасху 15 пута пре Јевреја и не само једном заједно с њима, например 1. априла 1823. године, 17. априла 1927. године, 18. априла 1954. године, и 19. априла 1981. године.

Приврженици Григоријанског календара, свршавајући Свету Пасху пре Јудеја или заједно са њима, нарушавају један од основних канона Цркве. Они у потпуности пренебрегавају Седмо апостолско правило, одређење Никејског Сабора и Прво правило Антиохијског помесног Сабора.

318 светих Отаца Никејског Васељенског Сабора (325. године) донели су уредбу (орос) о Пасхи, која забрањује да се она празнује с јудејима, на шта указује јасан цитат Првог правила Антиохијског сабора: „Сви који се дрзну да наруше одредбу Светог и Великог Сабора одржаиог у Никеји… о светом празнику спасоносне Пасхе, да буду одлучени од заједнице и одбачени од Цркве. Ако се пак неко од предстојатеља Цркве, епископ, или презвитер, или ђакон, после ове одредбе, дрзне да развраћује људе или смућује Цркве, нарочито да са Јудејима свршава Пасху, таквог свети Сабор од сада осуђује да буде туђинац Цркви, јер је учинивши тако постао не крив грехом за самога себе него и крив кварењем и развраћивањем многих. И не само да такве Сабор одлучује од свештенослужења, него и све који се дрзну да буду у заједници с њима, до њиховог извргавања из свештенства. Извргнути се лишавају и спољашње части којима су били причасни по светом и Божијем правилу свештенства[11]„.

Јулијанског црквеног календара тврдо се држе Руска Православна Црква (у Русији и у иностранству), манастири Свете Горе Атонске, а такође Православне Цркве Јерусалима, Грузије, Србије и сви ревнитељи светоотачких завета, који – упркос многим притисцима – одбијају да прихвате нови стил.

Познати руски научник-професор В. В. Болотов, чији је реферат одредио одлуку Комисије по питању реформе календара у Русији, и чиме се дала предност очувању Јулијанског календара, овако се изразио у вези са тим проблемом: „Ја као и раније остајем одлучним поштоваоцем Јулијанског календара. Његова чиста и нзванредна једноставност поставља његово научно преимућство изнад свих календарских исправки. Мислим да се културна мисија Русије по овом питању огледа у томе да још неколико столећа одржи у животу Јулијански календар и кроз то олакша повратак западним народима од никоме потребних григоријанских реформи ка неисквареном старом стилу[12].

Поседујући унутрашњу цикличност положену у саму његову природу, Јулијански календар се пројављује, за разлику од Григоријанског календара – вечним календаром. Православна Црква, чувајући вековима освећен Јулијански календар, одбила је да се повинује лажи о времену псевдонаучне новотарије. Није зато случајно да се њено време налази у сазвучју са космичким законима временске периодике и биокалендаром.

Врлине Јулијанског календара све више привлаче пажњу истраживача, који претпостављају да се „хипотетички календар будућности најпре замишља као… Јулијански календар[13]„. Захваљујући томе што је он изразито јасно спојен са пулсирањем космочасова, будући веома близак временским трајањем (365 дана, 6 часова) двема, за Земљу основним астрономским величинама – тропској години (365 дана, 5 часова, 48 минута, 46 секунди) и сидеричкој (365 дана, 6 часова, 9 минута, 9 секунди) ова чињеница је тим важнија, јер се биоритмичка ситуација на Земљи одређује управо овим двема астрономским годинама.

Осим тога, Јулијански календар је више од хиљаду и по година одређивао ритам живота народа Европе, укорењен унеколико и у генетичкој структури човечанства. Сагласно многобројним научним експериментима последњих година, обављеним на биолошким објектима разних нивоа, живућа материја, а заједно с њом и човек, показују крајњу осетљивост ка најмањим колебањима геомагнетног поља; при чему показатељи Земљиног магнетизма поседују веома прецизну периодичност, која је у вези са равнодневицом и солстицијем. „Човек заједно са свим што је живо вибрира у такту колебања физичких поља космичке природе. Те вибрације у вези са редовним колебањима тачака равнодневице у Григоријанском календару немају правилну периодику, а то је у вези са невидљивим, но несумњиво постојећим „терапеутским ефектом“[14].

Григоријански календар, по коме живи савремено човечанство, поставља један неправилни и акосмични ритам. Зато је потпуно разумљиво да је он неодговарајући тим биочасовима и том биокалендару који су се (ови последњи – прим. прев) дугим временом обликовали у човеку и сасвим је могуће да су сада поремећени.

Заслужује пажњу и ова чињеннца да следствено мисли В. И. Вернадског да се ноосфера Земље слагала – и очигледно ће се и даље слагати са ритмом Јулијанског календара. Зато је „човечанству важно да не страћи то у многоме уникатно јединство“[15].

Римски престо, отпадајући од Васељенске Цркве, удаљио се и од васељенске истине: папство, намећући свој поглед на свет, заснован на геоцентризму, није давало предност метафизичкој страни питања. Земља, будући место Богоиспитивања, у самој ствари показује се као центар творевине, али центар не астрономски, него духовни.

Време – такође је творевина Божија. Господ савршава освећење твари, која се присаједињује Његовом небеском животу. У том смислу, може се говорити о црквеном Јулијанском календару као о икони тог освећеног времена. Профанација црквеног календара – то је покушај светотатственог оскрвљења светиње, покушај извргавања већ освећеног из Небесног Царства у царство мрака[16].

Црква Христова сједињује временско и вечно. Ово се остварује пре свега у Тајни Евхаристије. Пребивајући у времену, Црква кроз стварно присуство Христово преображава време као што преображава и свет. Што се тиче разних мнења поводом Јулијанског календара, треба да укажемо на аргумент по преимућству: сваке године се јавља силазак благодатног огња на Гроб Господњи – чудо, које проистиче при сабирању многихиљадних ходочасника на Велику Суботу по Јулијанском календару. У њему нам треба видети мистично освећење ове 2000-годишње иконе времена.

У закључку је неопходно истаћи да је овом важном за Цркву питању о Православној Пасхалији и Јулијанском календару посвећен велики број истраживања. Ограничићемо се на само нека од њих:

  1. Јеромонах Матеј Властар, Алфавитна Синтагма“ (Канонски Зборник 14. века) издање Тавровске Губернијске Типографије, Симпферопољ, 1892. (превод са грчког);
  2. Д. Ф. Голубински, „О Пасхи и Јулијанском календару“, Богословски весник, бр. 4, 1892, стр. 73-88;
  3. Д. Ф. Голубински, „Питање о изједначавању грађанске године с астрономском“, М. 1899;
  4. Е. А. Претеченски: „Црквено време, бројање и критички преглед постојећих правила одређивања Пасхе“, СПб, 1892;
  5. В. В. Болотов: Извештај на заседању Комиснје по питању реформе календара у Русији при руском астрономском друштву, 31. маја 1899. г. Ставови Комисије по питању реформе календара у Русији. Прилог 5, СПб, 1900, стр. 31-49;
  6. И. И. Соколов: „О уједињсњу Источне н Западне Цркве“, СПб, 1911;
  7. Н. Н. Глубоковски: „О реформи календара“. „Православни Мисионар“, бр 5-6, Пловдив, 1943 (на бугарском); на руском је тај рад штампан у зборнику „Дела Саветовања поглавара и представника автокефалних Православних Цркава поводом прославе 500-годишњице автокефалности Руске Православне Цркве 8-18. јул 1948. године“, том први, М, 1949, стр. 416-432.
  8. А. И. Георгијевски: „О црквеном календару“, издање Московске Патријаршије, М, 1948.
  9. А. Н. Зелински: „Конструктивни принципи староруског календара“ у књизи „Контекст“ Академије наука СССР, М, 1978. Ову књигу издало је такође Братство преп. Јова Почајевског, Монтреал,1984.
  10. Остала литература наведена је у напоменама које прате овај чланак.

 

Превео с руског: Душан Васиљевић

 

—————————————————————-
[1] Више о овом видети: Људмила Перепелкина, Јулијански календар – 1000 годишња икона времена код Руса. „Православни пут“ за 1988.Г. Џорданвил, Њујорк, САД. 1989.

[2] Видети тамо стр. 128.

[3] Видети: А. Зељински, „Освећено време“, Гласник Руског Западно-Европског Егзархата, 8. бр. 113. Париз, 1983, стр. 209-250.

[4] Видети: од истог аутора наведено дело, стр. 236.

[5] Тамо, стр. 232.

[6] Генадиј Могиљевцев. „Григоријанска реформа календара“, „Домаја“ бр.8, М, 1991, стр. 35.

[7] Исто.

[8] Људмила Перепелкина, La categorie du temps dans la tradition orthodoxe, in „Espace et le Temps“, Librairie Philosophique J. Vrin, Paris, 1991, стр. 395.

[9] Архиепископ Виталиј (Устинов) (сада Митрополит, Првојерарх Руске Православне заграничне Цркве), предговор канадском издању књиге А. Н. Зељинског „Конструктивни принципи староруског календара“, Монтреал, 1984. стр. 6-7.

[10] Више о овоме видети Људмила Перепелкина: „Јулијански календар – 1000- годишња икона времена код Руса“, стр. 129-134.

[11] Видети: Дела Васељенских Сабора, издана у руском преводу при Казанској Духовној Академији, издање друго, Казан. 1887, том први, стр. 76, документ 16.

[12] Професор В. В. Болотов. Посебно мишљење члана Комисије, Журнал Осмог заседања Комисије по питању реформе календара 21. фебруара 1900. године (Руско астрономско друштво), стр. 34.

[13] Видети: Г. Могиљевцев, наведено дело, стр. 36.

[14] Видети: Г. Могиљевцев, наведено дело, стр. 36.

[15] Љ. Перепелкина, наведено дело, стр. 135.

[16] Тамо, стр. 136.