Give your website a premium touchup with these free WordPress themes using responsive design, seo friendly designs www.bigtheme.net/wordpress
Почетна / ТАЈНА СПАСЕЊА

ТАЈНА СПАСЕЊА

Share on FacebookTweet about this on TwitterPrint this page
ПО СВЕТОМ МАКСИМУ ИСПОВЕДНИКУ

ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ РАДОСАВЉЕВИЋ

ПРЕДГОВОР

СРПСКОМ ИЗДАЊУ

Izdanja5

Сва епархијска издања можете купити на штандовима наших катакомби, наручити преко телефона: 064 – 4 950 842 у периоду од 9.оо до 13.оо ч, или путем електронске поште на мејл: euocentralnimagacin@gmail.com Поручена издања биће послата брзом поштом на жељену адресу.
цена: 600,00 дин. + ПТТ трошкови

 

Књига која је пред нама писана је и штампана на грчком језику пре скоро четрдесет година као наша докторска дисертација. Жеља и намера наша била је да, по повратку у отаџбину, ту књигу преведемо и објавимо на србском језику, јер сматрали смо да по своме садржају и тематици  завредњује пажњу и српских читалаца. О актуелности теме којом се ова књига бави речено је довољно у Предговору грчком издању. То не бисмо понављали. Овде ћемо само покушати да објаснимо зашто се толико каснило са српским издањем.

Томе је допринео сплет збивања и историјских догађаја. У самом почетку у души се појавила потреба да ТАЈНУ СПАСЕЊА, о којој се говори у овој књизи, најпре лично доживим и проживим. Та жеља ме је одвела у пустињски манастир ЦРНА РЕКА у нади да ћу тамо, поред труда на личном духовном узрастању, моћи у миру и тишини превести књигу са грчког језика. Али то се није десило. Обавезе у манастиру на његовој материјалној и духовној обнови, формирању здравог монашког општежића, нису остављали слободног времене за бављење науком и превођењем. Али је зато боравак у Црној реци ( 13 година) била моја друга докторска дисертација. Важнија од ове написане. И то је, увидео сам, било по промислу Божјем, јер монаштво које се зачело, развило и умножило из Црне Реке, била је најречитија књигау нашем народу о Тајни и Путу спасења. И на томе сам Богу благодаран.

Са превођењем дисертације почели смо тека као Епископ рашко-призренски 1996.године, објављујући поједине делове у наставцима у нашем епархијском часопису СВЕТИ КНЕЗ ЛАЗАР. Но и тај рад је насилно прекинут три године касније збивањима (ратним и поратним) на Косову и Метохији, који су наш труд и ангажованост, поред вишеструког делања у Епархији, усмерили и у правцу биолошкео дбране нашег српског народа на Косову и Метохији, као и Косова и Метохији у Србији. Времена за рад  на књижевном пољу опет није било. Са превођењем смо наставили тек 2011. да би припрема за штампу била довршена ове 2014.године, када ево готову књигу најзад предајемо у руке српској јавности са надом да ће иста бар неке душе духовно пробудити и усмерити на пут спасења и задобијања живота вечнога. Буде ли тога, а чврсто верујемо да хоће по милости Божјој, сматраћемо да наш труд над овом књигом није био узалудан.

Аутор

 

Реч о преведеној на српски језик и објављеној докторској дисертацији епископа Артемија под називом

Тајна спасења по светом Максиму Исповеднику

Сваки од Бога постављен пастир у Цркви Христовој, освештан је рукопложењем и Духом Светим оснажен да би својим пастирским прегалаштвом и трудом био кадар да изграђује Црву Божју –  Тело Христово, тај велелепни духовни Дом Господњи, како о томе свети апостол Павле вели:И Он је дао једне апостоле, а једне пророке, а једне јеванђелисте, а једне пастире и учитеље,да се свети приправе за дело службе, на сазидање тела Христовог (Еф 4, 11, 12). Зато је потребно да сви у Цркви будемо: Назидани на темељу апостола и пророка, где је камен од угла сам Исус Христос (Еф 2, 20).  Црквени пастири дужни су да у таквој утемељености  и изграђености на личном плану предњаче, као и да тај свој црквоградитељски посао на општем плану обављају и у време и у невреме, јер ће на Страшном Суду Богу живоме дати одговор за своје служење у чину и звању у коме су на земљи свој живот провели. Битно је да своје дело служења Богу и себе саме не саображавамо духу овога света, нити условима који владају у датом историјском моменту у свету, већ да свагда и навек пред собом имамо униварзалну свевредност и савршено свемерило свега – Богочовека Христа, јер свет пролази и жеља његова; а који твори вољу Божију остаје довека (1. Јн 2, 17). Блажени су они пастири Цркве Христове који овако чине, јер ће се на њима испунити речи Христове: Благо оним слугама које нађе господар кад дође, а они страже. Заиста вам кажем да ће се опасати, и посадиће их, и приступиће, те ће им служити (Лк 12, 37). Благословен је и народ који такве пастире има за своје предстојатеље и предводнике, јер је један прави пастир пред Богом вреднији од читавих сабора лажних пастира и најамника. Ову истину најубедљивије нам сведочи потресно стање у Српској православној цркви.

Пастири Цркве који и у време и у невреме поверену паству изграђују на темељу Речи Божје слични су оним градитељима Јерусалима који су у једној руци држали копље и мач, а другом руком градили Јерусалим, бранећи се од непријатеља који су хтели да их спрече у њиховом послу. Како нам о томе говоре старозаветна писана сведочанства: И који зидаху и који ношаху терет и који товараху сваки једном руком рађаше, а у другој држаше копље. А који зидаху, сваки имаше мач припасан уз бедрицу и тако зидаху (Нем 4, 17-18). Овакав пример духовног градитељства Новог Јерусалима – Цркве Христове, показује у свом пастирском делу и служењу наш епископ Артемије. Докторска дисертација под називом Тајна спасења по светом Максиму Исповеднику, коју је пре скоро четрдесет година одбранио у Атини, на свештеном Богословском факултету Атинског Универзитета, угледала је светолост дана изашавши из штампе у преводу на српски језик. Ова новоотштампана књига као својеврсникамен уграђен у Дом Господњи– Цркву, представља споменик тог црквоградитељског светог пастирског дела служења нешег духовног пастира Артемија. Тај камен је годинама тесан и дорађиван, тј. превођен на српски језик, како би ових дана био уграђен у светосавске зидине Српске православне цркве. Ови свештени зидови, натопљени сузама и знојем најтрудољубивијег српског духовног пастира Саве Немањића, и крвљу мноштва српски пастира, пострадалих у свом истрајном служењу Богу, данас на очиглед ојађеног Српског народа бивају поткопавани од стране наопаких пастира, сваковрсним јеретичким учењима и измишљотинама палог људског ума и умовања. Зато је потребно једном руком бранити зидове тог духовног Српског Јерусалима, наше Српске православне цркве, а другом руком градити оно што је порушено. То епископ Артемије управо и чини. А ова новообјављена књига која садржи његову докторску тезу захваљујући њенојсуштински важној теми, предмету којим се бави, садржају и смислу, представља велики камен подупирач, који је поред осталих које уграђујемо у зидине наше Цркве, кадар да подупре, оснажи и сачува бедеме тврде вере православне којом је ограђена наша света Црква. Тако оснажена успеће да издржи све нападе оних нечестивих људи и оних зала која насрћу на њу, Цркву Божју – Непорочну Невесту Христову.

Суштина мисије Цркве јесте спасење рода људског и преко људи спасење целога света кроз Богочовека Христа. Зато се ова доктроска теза и бави суштином самог спаситељног дела Христовог у Цркви, атиме смислом постојања саме Цркве. Зар то нису жеравичне теме, увек актуелне, увек потребне као незаобилазне смернице, путокази, оријентири и светионици у историјској пловидби Брода спасења, те мистичне НовеНојеве барке– Цркве Христове, пловеће кроз море времена и трајања овога света, ка вечној есхатолошкој луци у Царству небеском? Отачко искуство нас учи да је свима нама у Цркви потребно непрестано преиспитивање себе, свог живота и рада у овоме свету, и давање одговора Богу и неумитном суду сопствене савести, идемо ли неодступно путем спасења, или смо омашили његов траг, а тиме и главни циљ нас живећих у Цркви Христовој, основно назначење нашег земног постојања и трајања, фундаментални смисао нас самих? У том преиспитивању и проналажењу одговора на та питања, која обдржавају смисао постојања саме Цркве,од велике и пресудне помоћи послужиће нам тема коју је епископ Артемије, још као јеромонах, давне 1975. године као трудољубива пчела на пољима светоотачког богословља сабрао и богословски питко, академски прецизно и књишки читко, сабрао и саставио у облику докторске дисертације,те њу овом приликом предлажемо пажњи православних читалаца, сада на српском језику. Ова централна тема која вековима заокупља пажњу највећих освештаних отачких умова Цркве Христове свој најпотпунији, најцелоснији, најјаснији одговор породила је у исповедничкој и созерцатељној мисли богомудрог сведока и исповедника вере Христове, светог Максима Исповедника. Његов подвижнички и ревношћу горећи дух дотицао се скоро сваког свештеног и христоликог делића Цркве Божје, и њеног јеванђелског, апостолско-отачког предања, и остављао непревазиђене одговоре и појашњења која показују њихов смисао. Тананост духа и чистота богоозареног ума овог светог оца, као и његова свестрана образованост допринела је томе да његова богословка мисао буде најкомплетнији, најзаокруженији, најцеловитији богословски и светоотачки одговор који одгонета тајну Богочовечанске Личности Христове, тајну Његовог божанског домостроја спасења, тајну Цркве Христове, тајну људске природе и у свему томе, такође, тајну спасења пале људске природе у Цркви, Христом и кроз Христа у њој. О таквој богословској величини светог Максима, бираним речима сведочи и уважени аутор ове дисертације, написавши: У његовом богословљу свака страна, сваки део његов (тј. богословља), па према томе и сотирилогија, достиже значајну висину.[1]

Оваква карактеристика богословља овог светог оца била је најбоља препорука тадашњем јеромонаху Артемију да управо њега и његову богословку мисао изабере за предмет свог богословског проучавања. Такође, не смемо пренебрегнути управо исповеднички каратер богословља светог Максима, који је саобразан његовој исповедничкој светитељској личности, зато се и назива Исповедником. Основна богословска истина светог Максима, којом се супротставио тадашњим и пређашњим својеврсним докетским јересима, која су угрожавалам веру православну, како нам преноси аутор дисертације, јесте следеће: За светог Максима Христос, оваплоћени Логос Божји, представља центар целокупног његовог богословља. Заиста, за њега се у Христу разрешавају сва питања у вези са спасењем.’Јер је Он Спаситељ свега, зато што је Творац свега’. У Њему имамо све божанско (Логоса и логосе) и све човечанско у свим стадијумима његовим: у почетном (безгрешност), садашњем (тљеност) и будућем (васкрсењу).[2]Ова истина пре свега извире из догматске истине о Богочовеку Христу, тј. да је Он савршени Бог и савршени и потпуни човек, једна личност, која у себи непроменљиво и несливено, али и нераздељиво и неразлично сједињује две природе, Божанску и људску. У одбрани ове догматске истине свети Максим је страдалнички скончао.

Исповедник је, иначе,  најузвишенији светитељски чин у Цркви Христовој, јер у свом садржају овај свештени чин сажима две суштински битне и светачки блиставе истине о светитељу који носи овај епитет.

Прва је исправно, исксутвено, целосно и суштинско познање и спознаја вере православне, која представља дело, не толико књишке учености, колико подвижничко-созерцатељне делатности светитеља исповедника. То, да је један светитељ савршено спознао тајне вере Христове, вере православне, показује чињеница да је исти достигао највећи степен духовне чистоте и сједињења са Богом, тј. обожење, при којем је обдарен даром созерцања самога Бога, Који је Истина свих истина вере православне.

Друга битна ствар је да се тај светитељ-исповедник удостојио да богочовечанску истину вере православне не само јавно исповеда, већ и брани од оних који на ту истину устају, а то су јеретици, који, будући сами духовно изопачени, таквим својим умом покушавају да изопачују и само православно богословље. Зато су исповедници управо светитељи који су храбро устајали протива таквог повређивања вере православне и бранили истину вере Цркве, сваки и најмањи њен догмат, често до крви и смрти.

Дакле, чин исповедника у себи сажима пдовижничко-мученички подвиг светитеља-исповедника. Свети Максим Исповедник је, како му и име и његово дело говоре, најаутентичнији пример таквог светитеља. У овој чињеници, са ове временске удаљености од момента настанка и одбране докторске дисертације епископа Артемија, немогуће нам је не приметити промислитељски карактер самог избора теме и светитеља за писање докторске тезе. Сам Бог је упутио тадашњег јеромонаха, а садашњег епископа Артемија на проучавање овог светитеља и његовог боголсовља и живота, јер, како је време показало, исповедничко искуство светога Максима је и те како било и сада је потребно епископу Артемију.Наиме, као што је свети Максим у својој личности у свом исповедништву вере спојио подвижништво са мучиништвом, тако је епископ Артемије својим примером и науком постао обновитељ и духовни родитељ савременог српског монаштва и носиоц савремног исповедања и одбране вере православне. Није ли сасвим очигледно да је у темеље свог монаштва уградио основну истину светог Максима о човеку и његовом спасењу: …како у паду, тако и у спасењу, његова слобода воље одиграла је главну улогу, Свети Максим колико у паду, толико и у спасењу разликује у човеку два елемента: вољу(произвол, слободну одлуку) и природу (суштину)[3], тј да је грех у човека ушао кроз његову вољу и да је потребно да и исцељење човека почне од његове воље. Како? Светим послушањем, одсецањем наше огреховљење воље пред својим старцем, духовником. Зато послушање и јесте темељ оног монаштва које је потекло из Црне Реке, напунило сву нашу Епархију, а сада, промислом Божјим, као набујала река преплавило целу Србију па и шире, јер Господ сваку злобу демонску окреће на добробит своје Цркве. Тако је и овакву једну злобу у виду прогона од стране безаконих епископа Српске православне цркве усмерену на нашу Епархију окренуо управо на добробит саме Цркве.Аутор дисертацие је од својих најранијих дана служења Цркви у свештеничком чину својим истинољубљем, пре свега у свом односу према истини вере православне, започео љуту борбу против савремене јереси екуменизма, а та борба је временом попримала све веће размере, да би ових дана она кулминирала у прогону и понижењу које епископ Артемије подносиугледајући се управо на светог Максим Исповедника. То показује високу цену привржености истини вере православне у свим временима, па и данас, та цена је иста и мери се страдањима, сузама, знојем, па и крвљу. Но, велика је и награда на Небу, и о томе нам сведочи увек помињани свети Исповедник Максим.

О привржености исповедничком етосу Цркве и њених светитеља најубедљивије сведочи и посвета аутора на почетку дисертације, која гласи: Онима који су у свим вековима православну веру доборо исповедали и за њу се до смрти храбро подвизавали (борили). Ово уједно представља сажетак целокупног пастирског рада епископа Артемија, а о томе не сведочимо ми, сами од себе, већ они приврженици екуменистичкој јереси који га гоне.

Још један врло битан детаљ, који такође доживљавамо као део промисла Божјег, јесете тужна чињеница да је посебно свети Максим веома злоупотребљаван и погрешно тумачен у савременим неправославним богословским скретањима у непредањској богословској синтези званој евхаристијско богословље, које представља само пуку и бесмислену филозофску, а не богословску основу, више поштапало и трулу штаку и подупирач екуменистичке јереси, као пута ка некој новој  литургијској, евхаристијској унији (каква и јесте права унија) са Ватиканом. Зато је објављена дисертација о којој је реч од великог значаја у богословском смислу, баш за ово наше време, јер исправља оно што је намерно искривљено представљено, вађено из правог контекста и погрешно узимано у делу светог Максима у савременим богословским евхаристијско-екуменистичким скретањима.Из тог разлога је ова дисертација и предањско представљање и тумачење светог Максима у њој својеврсни духовни пеницилин за све вирусе саврених богословских духовних обољења и отрова у виду разнородног новачења у вери, богослужбеном и свеукупном предњу Цркве. Колико је тужно то намерно извртање учења светог Максима савременим богословским скретањима, толико је радосна вест о излажењу из штампе управо овог православног представљања светог Максима и његовог богословља уобличеног у овој докторској дисертацији.

Такође, напомињемо да је тема ове дисертација строго теолошки обрађена у академском смислу те речи, што је и било неопходно, тако да је она свакако научног карактера, али је у исто време обрађена у стилу једностваности и јасноће, тако својствене епископу Артемија као богослову и проповеднику, без превише тог научног, језичког умотавања и преслојавања. Зато је доступна, разумљива и схватљива свим верницима жељним чистоте православне, отачке богослвоске мсили.

Оно што је још врло битно напоменути, што даје својеврсни печат аутентичности тумачења богословске мисли светог Максима у овој дисертацији јесте чињеница да је аутор ове дисертација кроз свој монашки и пастирски живот и дело показао јасну тежњу  да теоретско пручавање светог Максима у мери својих могућности искуствено и опитом проживи, проучи и примени на себи самом, са ове временске удаљености видимо да је у томе и успео, о чему живо сведоче плодови његовог пастирског рада. На првом месту његова пастирска личност у Цркви, која је постала синоним отпора савременој екуменистичкој јереси, као и његова Епархија, која је упркос прогону и покушају разарање опстала и не само то, већ је уједно и постала својеврсна духовна брана том надошлом потопу и бујици којекаквих постоотчаких, а у суштини неотачких и неправославних богословских схватања и скретања у савременом животу Цркве. Овим искуственим и опитним претакањем богословља светог Максима и уопште светоотачког богсловља у практични светоотачки живот, јесте велика предност аутора ове дисертације, али и недостатак већине савремних богослова и оних који себе тако називају, а што је још тужније и савремних епископа и свештенослужитеља. Нису ли из овог трагичног сазнања и недостатка потекле све савремене турбуленције у Српској православној цркви и шире? Јер се богословље и црквени живот наших пастира свео на утркивање за академским титулама, професорским катедрама и епископским чиновима. Јасно је да је таква трка уједно и бежање из манастира, од подвига, послушања, смирења, поста, молитве и свега оног што једино може породити истински светоотчаку мисао и богословље.

Због свега наведног ово је било право време, са можда и малим кашњењем, када је српску богословско и црквено-издавачкуатмосферу загушену неправославним стурајама у њој требало освежити и обогатити оваковом темом и оваковом књигом.

У техничком смислу говорећи о књизи битно је навести следеће:

Књига има 266 страница, уводни део и три поглавља, започета је предговором аутора српском издању и прегодором грчком издању.

У уводном делу књиге аутор у широком богсловском, философксом и историјском смислу осликава оно време и амтосферу у којој је свети Максим живео, духовно одрастао. Аутор предлаже и списак оних ауторитета Цркве, тзв. „одабраних Отаца“, који су извршили посебан утицај на само богословље светоа Максима Исповедника[4].  У овом делу аутор наводи главно богословско тежиште светога Максима, тј. богословки предложак у његовој теолошкој креативности, следећим речима: У његовом богословљу централно место заузима Логос, ка стваралачки принцип. Само Логос, друго Лице Свете Тројице има непосредни однос са створеним бићем, будући Створитељ, Промислитељ и Спаситељ његов.[5]

У првом делу систематски је дата антропологија, христологија, сотирологија и еклисиологија светог Максима. Аутор нас у ово поглавље уводи речима: Човек је нема сумње најзагонетније и најтајанственије биће од свих створења Божјих.[6]Мало даље наставља: Тајна човека уткана је у једну другу тајну, тајну света, и сачињава са њом неодоњиву целину.[7] На ове две тајне даје и одговор: ове две тајне, човека и света, налазе своје пуно објашњење и највећој тајни, тајни Богочовека Христа…У Богочовеку свети Максим налази објашњење свих недоумица својих и свих тајни.[8]

Овде морамо да приметимо лакоћу са којом аутор дисертације разумева и преноси нам овакво христоцентично, теантропоцентрично богословље свето Максима. Ова лакоћа извире из чињенице да је аутор напајан на богословском изворусавременог Максима ИсповедникаСрпске православне цркве, преподобног Јустина Ћелијског. Са сваком слободом и увереношћу можемо рећи да нико после светог Максима тако јеванђелски убедљиво, апостолски одважно, богословски живо и философски дубоко није разоткрио христоцентричност човек, света, Цркве Божје, као што је то учинио отац Јустин Ћелијски. Овде јасно видимо ту хрисотценторичну нит која спаја светог Максима, светог Јустина и уваженог аутора ове дисертације. Ова спона уједно представља средство којим ћемо везати и запушити уста свим оним назови богословима, који су се попут великог искушења за Цркву, обрели на положају са кога могу нешто рећи, а говоре углавном погрешно, тј. оптужују оца Јустина за христомонизам, за ускост његове богословске мисли. Не показује ли ова књига кроз богословље светог Максима најбедљивије сведочанство светоотачке аутентичности тог наглашавања христоцентричности православног богословља, које предстаља богословки фундамент дела и мисли оца Јустина Ћелијског?

У другом поглављу аутор нам предлаже аретологију светог Максим, тј. његово учење о спасењу човека помоћу светих тајни и светих врлина. Следеће речи аутора сажимају поруку учења светог Максима: Артерије (или спроводници) Цркве, кроз које Животворни Дух излива нови живот у људе, јесу свете тајне и свете врлине. Бог предаје себе људима кроз свете тајне, кроз које чланови Цркве примају божанску благодат, неопходну за нови живот; док кроз врлине човек предаје себе Богу, свесно и драговољно постајући кроз подвиге пријемчив за божанске дарове.[9] Даље нас аутор проводи кроз учење светог Максима о практичној философији, тј чишћењу од страсти и стицању врлина, даље кроз природно созерцање па све до мистичког богословља, тј божанског примрака, који представља увођење у нови живот у Христу.

Најзад у трећем поглављу разрађено је питање свих питања, циљ свих стремљења спасавајућих се у Црвки људи, а то је обожење, односно сједињење са Богом, тј спасење. Појашњено је богословско виђење светог Максима, основе обожења, а то је оваплоћење, очовечење Бога Логоса. Овде нам у светлу богословља светог Максима открива сам циљ и намену створеног света и човека у њему:  А та намена (=одређење) састоји се у ‘натприродномобожењу’. Јер управо обожење човека и твари, као сједињење са Богом, представља прив и псоледњи циљ и одређење целокупне твари, Промишљања и Икономије (Домостроја) Божје о свету.[10]У остатку овог поглавља даље богослвоско кретање и разрађивање ове тему од стране светог Максима систематизовано је у подеоку о обожењу сваког појединца и о есхатолошлим димензијама обожења.

Као и сваки рад на самом крају дат је закључак, уз њега и библиографија, регистар имена и појмова, тј. дато је све оно што овај рад уобличава у један озбиљан академиски допринос савременом православном богословљу у целини, особито у погледу праволсавног схватања, преношења, а данас врло битног, очувања и одбране богословске мисли светог Максима Исповедника.

Савремено академско богослвоље запарложено у глибу и блату хуманизиране мисли западне неопаганске културе и пацифизиране, лажне духовности посткомунистичке источне кулутре на свом беспутном путу толстојевштине и проповедања изопачене и демоснке, тзв „свепраштајуће љибави Божје“ полако али сигурно клизи у понор оригенизма и његовог учења о апокатастази. Савремни хуманизирани и пацифизирани, умртвљени човек, преповеда тако нирванично, нихилистичко, осећање умртвљеног пристајања на све у име палог човека и у име уљуљкивања истог у његовој палости и отпалости од Бога, и то патетично осећање савремени човек корз уста савремених неправославних богослова назива хришћанском љубављу. Таква безакона љубав, заправо богоотступничка прељуба и отпадање човека од Бога, је и породила чедо безакоња, савремену јерес екуменизма, која представља доктрину, само Вјерују савременог хуманизма. Зато савремени човек у свом патетичном, екуменистичком заносу гордо и самоуверенео пита: Шта, па зар ће се само православни спасти? Пита, а тим питањем већ самоуверено најаваљује и у напред даје одговор, не, Бог све воли, сви ће се спасти јер Бог је љубав! Ово је најочигледнија обнова јеретичког оригенистичког учења о апокатастази, тј. о томе да ће Бог на крају века спасти све и праведне и грешне, чак и и самог сатану и све демоне. У тој обнови орегинизма и лажног учења о апокатастази која обесмишљава сам Богочовеков домострој спасења рода људског и Цркву Његову, ова докторска дисертација разбуктава лучу православног поучења светог Максима и осветљује право и исправно учење Цркве о томе: да ће на крају Бог обухватити све у себи, анђеле и људе, праведне и грешне, ипак не прихвата потпуну апокатастазу свега (у оригеновском поимању) и јасно учи о будућем суду и вечности мучења (пакла) грешника.[11]У наведеној богословској истини коју нам свети Максим поручује речима аутора ове дисертације огледа се моћда највећи значај појављивања ове дисертације у овом историјском моменту обнављања многих неправославних учења.

На самом крају у шест тачака аутор резимира целокупно богословско учење светог максима о спасењу.

  1. Сотириологија светог Максима као основну претпоставку има анторпологију и она је христоцентирчна и анторпологија слободе.
  2. Сотириологија је потпуно христоцентрична.
  3. Црква продужава у свету дело спасења, које је Христос извршио.
  4. У Усвојењу спасења сваког човека прво место заузима благодат Светога Духа, а друго слободна воља човека.
  5. Слободна воља човека сарађује са Светим Духом и пројављује се кроз аскетско-морални живот у три основна степена: практична философија (чишћење од страсти и стицање врлина), природно созерцање, мистичко богословље, што све скупа сачињава нови живот у Христу.
  6. Врхунац сасења је обожење човека које се остварује у пуном јединству (сједињењу) човека са Богом.

Све што је у претходним редовима наведено о овој дисертацији, представља недвосмислену и јасну препоруку свакој богољубивој хришћанској души да ову књигу прочита, и служи се њоме у својству духовног компаса уз помоћ кога неће залутати у олуји и ветрометини на којој се Црква и њена богословска, светоотачка мисао у овом историјском моменту нашла.

Хорепископ Максим

[1]Епископ Артемија, Тајна спасења по светом Максиму Исповеднику, Београд 2014. год, стр. 20.

[2]Исто, стр. 41.

[3]Исто, стр.114.

[4]Исто, стр. 32.

[5]Исто, стр. 37.

[6]Исто, стр. 49.

[7]Исто.

[8]Исто, стр. 50.

[9]Исто, стр. 115.

[10]Исто, стр. 205.

[11]Исто, 238.