Почетна / БОГОСЛУЖЕЊА / Празници / Свети пророк Илија

Свети пророк Илија

Share on FacebookTweet about this on TwitterPrint this page

Велики међу светим пророцима, Илија, захваљујући својој непоколебивој вери и ревности за Господа Бога, постао је и остао образ те непоколебиве ревности још пре Христа, и ево већ више од две хиљаде година након Христа. Сав његов живот био је у прогону, у страдању, али и у огњу вере као небеског и спаситељног дара Божјег, који порађа онај други огањ духовни – огањ благодатне ревности за чистоту вере отачке, једине вере у Јединога Бога у Тројици слављеног. Огњена вера и огњена ревност за Бога произвеле су многа огњена и друга чудеса које Господ преко овог светог Пророка сатвори и остави забележена у Светом Писму за сведочанство и наук свим потоњим поколењима која се у истини клањају истинитом Богу Саваоту.

Зато је живот овог дивног пророка био сав у знаку огња. Приповеда се да је приликом Илијиног рођења његов отац видео како неки седи старци пламеном повијаше новорођено дете и даваху му ватре да једе. Зато је његов отац веровао да ће његов син бити ватрени поборник за праву веру. Пророковао је двадесет и пет година и био је син Соваков из племена Ароновог, брата Мојсијевог, а рођен је 816. године пре Христа, у месту Тесвиту, земљи аравитској, због чега се и назвао Тесвићанин.

У то време у израиљском народу био је опаки цар Ахав, који је имао још опакију жену, Језавељу. Ахав се свим силама трудио да његов народ остави јединог и истинитог Бога, те да верује и клања се богу Валу (Балу), коме је подигао и храм у Самарији.

У то време појави се велики пророк Илија да израиљском народу пророкне да ће настати велика суша, као казна због отпадништва од Бога. А Бог Илији рече да иде у планину на поток Хорат, и да ту чека даља наређења. Свети Илија тамо проведе годину дана, пијући воду са потока, а јутром и вечером гавранови су му доносили хлеба и меса за храну.

Када после годину дана од велике суше пресахну тај поток, Бог заповеди светом Илији да оде у Сарепту Сидонску и да тамо остане док га не позове.
Илија свети оде у Сарепту, и виде у једном дворишту како једна жена, која беше удовица, купи суве гранчице. Свети Илија је замоли да му донесе мало воде и хлеба. „Немам печена хлеба ни залогаја“, рече му она, „већ имам још прегршт брашна у начвама и мало зејтина у зејтињаци, и зато купим ове гранчице да зготовим себи и моме сину оброк, па после да помремо од глади“.

Но свети Илија јој рече: „Иди те умеси и мени један колачић, и не бој се, неће нестати брашна у начвама ни зејтина у зејтињаци“. Жена тако уради, и деси се чудо: брашна и зејтина никако није нестајало, иако су сваки дан торшили, и сво троје се прехрањивали. Свети Илија се ту сасвим и настани.
После годину дана, разболе се син те удовице, и умре. Жалосна удовица поче пребацивати светом Илији да га је он уморио, те свети Илија узе дете, положи га у своју постељу, помоли се Богу, а он се смилова те се поврати детету дух и оно оживе. Удовица, видећи то чудо, признаде да је свети Илија човек Божији.

За све то време, велика невоља и даље притискиваше израиљски народ: не беше кише ни росе, земља беше попуцала, дрвеће се осушило, многи извори пресахнуше, а много људи и стоке је од глади и жеђи помрло.

Када дође време, рече Бог светом Илији да иде цару и да му каже да ће ускоро пасти киша. Чим га Ахав угледа, повика: „Ево онога што доноси несрећу народу!“ Свети Илија му одговори да несрећу не доноси он, већ цар и царица, који народ нагоне да се клањају идолима.

Потом свети Илија предложи цару да се на гори Кармил окупи 450 Валових жреца и 400 Астартиних, и много народа и да се помолимо, рече, ја мојем Богу, а они њиховима, за кишу, па чији Бог послуша молитву и пусти кишу, тога да признамо за правога Бога. Цар приста и сви се искупише на гори Кармил.

Кад се окупише рече свети Илија: „Дајте нам два јунца, па жречеви нека закољу једнога и исеку на комаде и метну на дрва, а ја ћу такође једног, па да се помолимо сваки своме Богу, и на чију жртву сиђе ватра с неба и запали је, тога Бога да признамо“. Жреци први заклаше јунца, ставише га на жртвеник и повикаше на сав глас: „Вале, Вале, послушај нас!“ Скакали су тако од јутра до поднева око жртвеника али, нити ватре нити одговора. Свети Илија им се поче ругати: „Вичите јаче, може бити да се ваш бог нешто замислио, или спава, или је на путу, па вас не чује“. Они се почеше још јаче дерати, и један другог бости ножевима, да би се на њихове јаде Бог смиловао, али опет не би ништа.

Тада свети Илија узе дванаест каменова, према броју племена израелских, начини жртвеник и свуд унаоколо ископа јендек. Намести озго дрва, а поврх њих стави комаде исеченог јунца, па рече народу: „Напуните четири ведра воде и сипајте на жртву и дрва“. Три пута тако учинише, док цео жртвеник не огрезну у води.

Тек тада свети Илија приступи жртвенику и поче се молити: „Боже Аврамов, Исаков и целог Израиља! Учини нека овај народ позна да си Ти Бог његов, те да се срца њихова обрате к Теби“… Још свети Илија своју молитву није ни завршио, а паде ватра с неба и сву жртву сажеже. Сав народ који то чудо гледаше, поче у глас викати: „Господ је Бог наш!… Господ је Бог наш!“

Све жреце Валове похваташе, одведоше их на поток Кисон и ту их поклаше, а затим се небо замрачи од силних облака и ветра и пљусну велика киша.
Када је царица Језавеља чула шта је свети Илија урадио са жрецима, врло се расрди и посла гласнике светом Илији да му јаве да ће она с њим учинити оно што је он урадио са жрецима. Да би се склонио од освете Језавељине, оде свети Илија чак на планину Хорив и склони се у једну пећину. Али једног дана, задува јак ветар, зачу се грмљавина и севање муња, и свети Илија зачу тихи глас Божји: „Илија, а шта ћеш ти ту?“ Свети Илија му одговори да се плаши освете израиљског народа, али му Бог рече да истраје, и да настави свој пророчки рад.

Једном цар Ахав пожеле да купи виноград неког Навутеја, али овај га никако не хтеде продати, јер му то беше наследство од оца. Ахав са Језавељом смисли план да је Навутеј ружно говорио против Бога и цара и по царској заповести Навутеја засуше камењем, што је била јеврејска казна за јеретике. Ахав потом присвоји његов виноград.

Али Бог рече светом Илији: „Иди у Навутејев бивши виноград. Тамо ћеш наћи Ахава где се по винограду шири, прореци шта ће њему и његовој жени бити до послетка“.

Свети Илија послуша Бога, оде и нађе Ахава и прорече му: „Као што су пси лизали крв Навутејеву, тако ће пси лизати крв твоју, а Језавељу ће пси изести испод зидова градских“.

После три године у рату са Сиријцима, Ахав буде рањен и од тога умре, а његову крв су пси заиста лизали.

Кад је после смрти Ахава, цар израиљски постао његов син Охозија, он се једном тешко разболе па посла посланике у Акарон да питају бога Велзевува (Белзебуба) хоће ли оздравити. По наређењу анђела, свети Илија пресретне посланике и запита их: „Зар нема Бога у Израиљу, већ идете да питате бога у Акарону? Зато по вољи Божјој неће се цар дићи са своје постеље, него ће умрети“. Посланици се вратише натраг и рекоше цару све што су чули, а овај схвативши да је то био Тесвићанин Илија, посла педесет војника да га нађу и доведу. Они га нађоше на вису једног брда и позваше га да пође с њима, али Бог посла ватру с неба и све их попали. Цар пошаље нову педесеторицу, и њима се деси исто. Кад је и трећу педесеторицу цар послао, и кад су они нашли светог Илију, педесетник клече на колена пред светим Илијом и завапи: „Човече Божји! Смилуј се на моју душу и ових педесет слугу твојих, и немој их погубити као оних два пута по педесет пута што си погубио“. А анђео Божји шапну светом Илији: „Иди с њима и не бој се“. Свети Илија се диже и пође.

Кад је свети Илија дошао у царев двор, приђе цару и рече му у очи: „Овако вели Господ: за то што си слао посланике у Акарон и од Велзевува тражиш помоћи, као да нема Бога у Израиљу, придићи се нећеш, већ мораш умрети“. Тако се и догоди: недуго затим цар Охозија премину.

Пред крај свога живота свети Илија је нашао себи и једног ученика Јелисеја. Кад беше дошло време да Бог узме светoг Илију к себи на небо, пођоше обојица до Јордана, и кад дођоше до реке, скиде свети Илија свој огртач, удари њиме по води, вода се растави и они по сувом пређоше на другу страну. Мало затим наиђоше однекуд ватрена кола и ватрени коњи, па свети Илија седе у кола, која у вихору узлетеше на небо и нестадоше. Кад се Јелисеј разабра од чуда, угледа Илијин огртач поред себе, те с њиме опет растави воду јорданску и врати се натраг. Са огртачем пређе са светог Илије на Јелисеја и пророчки дар, те и он поста пророк.

Свети Илија је, дакле, жив отишао на небо, и зато ће се пре другог доласка Христовог, на земљи поново појавити, са Енохом, који се такође жив узнео на небо. Свети пророк Илија се појавио приликом преображења Господњег на Тавору.

Тропар, глас 4.

Во плоти ангел, пророков основаније, вториј предтеча пришесвија Христова Илија славниј, свише пославиј Јелисејеви благодат, недуги отгоњати и прокаженија очишчати: тјемже и почитајушчим јего точит исцјељенија.

Тропар, глас 4.

Анђео у телу, темељ пророка, други претеча доласка Христовог, Илија славни, који је одозго послао Јелисеју благодат да одгони болести и чисти губаве. Због тога и онима који га поштују, излива исцељење.

Кондак, глас 2.

Пророче и провидче великих дјел Бога нашего, Илије великоимените, вјешчанијем твојим уставивиј водоточнија облаки, моли о нас Јединаго Человјекољубца.

Кондак, глас 2.

Пророче и прозорљивче великих дела Бога нашег, Свети Илијо, велики именом, који си својом речју зауставио кишне облаке, моли за нас Јединог Човекољупца.