Почетна / Охридски Пролог (Свети Николај Охридски и Жички)

Охридски Пролог (Свети Николај Охридски и Жички)

6. ЈУЛ

 

1. Преподобни Сисоје Велики. Мисирац родом и ученик св. Антонија. По смрти великог учитеља свога св. Сисоје настани се на пустињској гори, званој Антонијева, на којој се и Антоније раније подвизавао. Тешким трудовима над самим собом толико укроти себе, да беше кротак и незлобив као јагње. Зато му Бог даде велику благодат, да могаше исцељивати болеснике, изгонити нечисте духове, и мртве васкрсавати. Шесдесет година подвизаваше се Сисоје у пустињи, и беше као извор живе мудрости за све монахе и мирјане који долажаху њему за савет. Пред смрт засија му се лице као сунце. Монаси стајаху око њега и дивљаху се тој појави. А када светитељ испусти своју душу, сва одаја испуни се дивним благоухањем. Упокојио се у дубокој старости, 429. год. Св. Сисоје учио је монахе : „Ма како искушење да се догоди човеку, човек треба да се преда вољи Божјој и да призна, да се искушење догодило због греха његових. Ако ли се што добро догоди, треба говорити да се догодило по промислу Божјем.“ Монах питао Сисоја: „како ћу угодити Богу и спасти се?“ Светитељ одговори: „ако желиш угодити Богу, иступи из света, одели се од земље, остави твар, приступи ка Творцу, сједини се с Богом молитвом и плачем, и наћи ћеш покој у овом веку и у оном.“ Монах питао Сисоја: како достићи смерност?“ Светитељ одговори: „Када се неко извежба да признаје свакога човека бољим од себе, тиме задобија смерност.“ Амон се жалио Сисоју, како не може да упамти прочитане мудре изреке, да би их могао поновити у разговору с људима. Светитељ му одговори: „То није нужно. Нужно је задобити чистоту ума и говорити из те чистоте положивши наду на Бога.“

2. Свети мученици Марин и Марта, са синовима Авдифаксом и Авакумом, свештеником Валентином, Кирином, Астеријем и многим другим. Сви пострадаше у време цара Клаудија Флавија у Риму, 269. год. Марин и Марта беху богати људи из Персије; па продадоше све своје имање у Персији и са синовима својим дођоше у Рим, да се поклоне моштима светих апостола и осталих мученика. Када их цар упита, зашто дођоше из такве даљине, оставивши своје домаће богове, да траже у Риму мртве људе, они одговорише: „ми смо слуге Христове, и дођосмо да се поклонимо светим апостолима, чије бесмртне душе живе с Богом, да би они били наши молитвеници пред Христом Богом нашим“. Кирин беше бачен у Тибар, одакле његово тело извукоше Марин и Марта, и чесно сахранише. Валентин свештеник би предан неком војводи Астерију, да би га овај усаветовао да се одрече Христа. Но Валентин молитвом исцели Астеријеву ћерку, која две године беше слепа, и крсти по том Астеријаи сав дом његов. Сви они на разне начине примише муке и смрт за Христа Господа, који их прими у бесмртно царство своје, да се вечно радују.

3. Обретење моштију свете Јулијаније девице. Ћерка књаза Олшанскога Јулијанија је умрла около 1540. год. као девица од 16 година. На 200 година после њене смрти копачи новога гроба украј велике цркве у Кијевској лаври наиђу на мошти ове свете девице, потпуно целе и нетљене, као да је тек заспала. Од моштију догоде се многа чудеса, а и сама Јулијанија јавља се више пута појединим лицима. Једно такво виђење имао је и знаменити Петар Могила.

4. Света мученица Лукија. У Кампанији зароби је варварски цар Авције. Хтеде се с њом саживети, но она се успротиви. Цар је остави на миру, да се подвизава. Она обрати и цара у веру, пошто кроз њену молитву цар задоби победу у рату. Најзад заједно с царем пострада за Христа у Риму око 300. године.

 

Астерије беше роб идола Дија,
А Валентин јереј роб у Астерија.
– Ко је Христос? пита велмож Валентина.
– Питаш ме за Христа Божијега Сина?
Он је светлост свету, Он светлост људима,
Светлост свакој твари, свим добрим бићима
Он је чиста светлост, с тамом нема смесе,
Он у таму сиђе, и светлост донесе.
Он обасја живе делом и учењем,
И обасја мртве сјајним васкрсењем.
Од Његовог блеска сав се ад разори,
А људско се племе љубављу разгори.
Љубављу разгори, просвети мудрошћу,
Измири се с Богом, осмехну милошћу.
То је Христос Господ, за кога умирем.
И у чије име идоле попирем.“ –
То Валентин рече, Астерије на то:
– Све те речи примам као чисто злато;
Ако ми исцелиш слепу ћерку моју
Ја ћу, Валентине, примит’ веру твоју.
Свештеник то чувши на колена клече
И молитву жарку Свевишњем изрече,
Па он стави руке девојци на очи.
Прогледа девојка! Астерије скочи
Од страшнога чуда. Па Христа признаде
И живот за Христа мученички даде.

 

РАСУЂИВАЊЕ

Откуда ми знамо да има живота после смрти? Знамо од Христа Господа, на основу Његових речи, Његовог васкрсења и Његових многих јављања после смрти. Философи који признају живот после смрти признају га на основу свога умновања, а ми га признајемо на основу искуства, нарочито искуства светих људи, који нису умели ни могли неистину објављивати. Кад је св. Сисоје лежао у постељи пред смрт, лице му беше врло светло. Около њега стајаху монаси, ученици његови. Тада се загледа св. Сисоје, па рече:

„Ево авва Антоније дође!“ Поћутав мало опет рече: „ево пророци дођоше!“

У том се лице његово још више засија, и он рече: „ево апостоли дођоше!“ По том рече: „ево ангели дођоше да узму душу моју!“ Најзад лице му засја као сунце, и сви беху у страху великом, а старац рече: „ево Господ долази, погледајте сви. Ево Он говори: принесите ми сасуд изабрани из пустиње!“ После тога светитељ предаде дух свој. И колико је сличних виђења било! И то од сведока најпоузданијих.

 

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесно падање мане с неба за исхрану народа у пустињи (II Мојс. 16), и то:
1. како Господ кроз 40 година даваше Израиљцима у пустињи ману с неба, неку небеску храну, слатку као мед;
2. како та мана с неба предображаваше Господа Исуса Христа: хлеб, животни, сишавши с неба да Собом нахрани духовно гладне људе у пустињи незнабоштва;
3. како и моју гладну душу ништа не може наситити осим живога Христа Господа, слађег од меда.

 

БЕСЕДА

страшној цени искупљења

Сребром и златом не искуписте се… Него
скупоцјеном крвљу Христа, 
као безазлена
и пречиста јагњета.
 (I Пет. 1, 18-19)

Да ли, браћо, икад ико могаше купити за сребро и злато лек против греха? Никад нико.

Да ли, браћо, икад ико могаше од сребра и злата сковати оружје против ђавола? Никад нико.

Да ли се, браћо, икад ико могаше искупити од смрти помоћу сребра и злата? Никад нико.

Требаше нешто далеко скупље од сребра и злата да буде лек, и оружје, и откуп. Требаше скупоцена крв Сина Божјег да се привије на ране греховне, те да се исцеле. Требаше скупоцена крв Сина Божјега да се устреми против злих духова, да их силом својом опече и отера од људи. Требаше скупоцена крв Сина Божјега да покапа гробље земаљско, те да се смрт умртви, и мртви оживе.

Безазлено и пречисто јагње Божје заклато је за нас, да нас извуче из тројаке зверске чељусти. Жалостан али животворан пир. Тај скупоцени пир Бог је приредио, да објави људима слободу. И грех и ђаво и смрт јурнуле су свом снагом на безазлено и пречисто јагње Божје. И умртвили су Га, али су се од крви Његове отровали. Та је крв просута да буде њима отров а људима живот и спасење.

О браћо моја, ако не знате колико је једовит грех, и колико је опак ђаво, и колико је љута смрт, цените то по величини откупа којим смо откупљени из њиховог ропства. Скупоцена крв Христова – то је наш откуп из ропства! Сетите се, браћо, да ако се опет драговољно, по лакомислености и злоби, предамо у оно ужасно тројно ропство, нема никог више на небу ни на земљи, ко би могао дати откуп за нас. Јер скупоцени откуп један је, и он је дат, једном за свагда.

О Господе милосрдни, укрепи нас да се одржимо у слободи, коју нам Ти дарова. Теби слава и хвала вавек. Амин.