Почетна / АРХИВА / Божићни интервју Његовог Преосвештенства Eпископа рашко-призренског у егзилу Г. Ксенофонта

Божићни интервју Његовог Преосвештенства Eпископа рашко-призренског у егзилу Г. Ксенофонта

Print Friendly, PDF & Email

Борба за Цркву и Истину наш задатак је као што је био и свих Светих прије нас

Мушвете, Београд

Препливали смо пучину поста, како то дивно упоређују свети Оци, ових шест седмица, свако по својим моћима и снагама, припремајући се и тјелесним и духовним постом за овај дивни празник. Свако вријеме има своје бреме, своје специфичности, своје проблеме, своје радости и своје туге, али хришћани су свагда празник Рођења Христовог, и у рату и у миру, и у обиљу и у оскудици, и у добру и у злу, радосно ишчекивали, знајући за оне дивне ријечи анђела који се јави витлејемским пастирима, обасјавши их у сред ноћи славом Господоњом, када им рече: „Не бојте се; јер вам, ево, јављам радост велику која ће бити свему народу. Јер вам се данас роди Спас, који је Христос Господ, у граду Давидову.“ (Лк. 2, 10-11) А онда се појавише и остале војске небеске са оном предивном пјесмом, коју свакодневно у нашим храмовима читамо и пјевамо: „Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља.“ (Лк. 2, 14) Та радост људи и то небеско ангелско славословље Цара Небеског који постаје један од нас, призивајући на земљу мир и добру вољу међу људима је и Наша жеља, и таква су и наша предбожићна и божићна размишљања – каже у божићњем разговору Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски у егзилу Г. Ксенофонт.

Поводом празника Христовог рођења Владика Ксенофонт у интервјуу за Информативну службу Епархије рашко-призренске у егзилу говори о божићној радости, искушењима са којима се суочавају савремени хришћани, актуелним појавама у Србији и свету, Косову и Метохији, завету владике Артемија, специфичностима живота Цркве у егзилу и зашто наликују Заграничној Руској Цркци. Једна од тема је и будућност Епархије, „која треба да остане на пропућеном и показаном богочовјечанском путу Истине, Љубави и Правде Христове, провјеравајући догматику Етиком и остајући на исповједничком, па ако Бог у неко вријеме одреди, чак и мученичком путу Цркве Божије“.

* Владика Артемије говорио да су „три највећа искушења савремених хришћана: равнодушност, екуменизам и глобализам“, а свети Јустин Ћелијски указивао је да живот у православној вери подразумева да се „догматика прверава етиком“. Да ли су у данашње време опасности на које је владика Артемије указивао целог свог пастирског живота драматично увећале, док су и догматика и етика оца Јустина готово маргинализоване? Шта је прави хришћански одговор и главни задатак православнх верника при оваквом стању ствари?

– Блажене успомене дивни наш Старац, Епископ и учитељ, до краја свога земаљскога живота показао се као „раб добри и вјерни“, као слуга добри и вјерни Христа и Цркве Његове, као вјерни ученик – да ли и једини од свих ученика, нека вријеме и Суд Божији покажу!? – свога учитеља и духовног оца и нашег учитеља и „духовног деде“, Преподобног Јустина Ћелијског. Често нас је владика Артемије за живота подсјећао на ријечи оца Јустина који је понављао да његово дјело људи не разумију и да ће га разумјети тек годинама по његовој смрти. Нажалост, тако је и са, да слободно кажем и са „случајем владике Артемија“, јер су од владике Артемија његова сабраћа, црквена администрација, државне структуре и стране агентуре учиниле „случај“, који се све до смрти нашег светог Старца повлачио и по државним судовима.

Делековидност и далекосежност трезвеног светоотачког размишљања Епископа Артемија схватаће се тек како вријеме пролази, а тако и величанственост ове охристовљене и духоносне  борбе под чији је барјак владика Артемије тако несебично и одважно стао и тај барјак очувања Цркве и њеног свештеног учења и предања преузео у своје руке.

У вријеме када су и догматика и етика Оца Јустина, а у суштини ништа његово лично, него догматика и етика Једне Свете, Саборне и Апостолске Цркве, скрајнуте и маргинализоване не само на маргине овог нашег расхристовљеног и обезбоженог друштва и јавног живота, него, авај, и саме администрације Цркве, остаје нам вапијући глас ћелијског пустињака да нас и даље руководи између Сцила и Харибди савременог хуманистичког, човјекоцентеричног, обезбоженог друштва у коме се црно покушава прогласити бијелим, а бијело црним, лаж истином, а истина лажи, неправда правдном, а правда неправдом. Остаје нам и тихи глас његовог послушног ученика, а нашег учитеља, да ту стазу коју су пропутили и поравнали са осталим светитељима из рода хришћанског ми и даље слиједимо и одржавамо, обдјелавајући њиву Господњу у труду, ревности и молитви, никад не заборављајући да и ми то у шта вјерујемо, или боље речено у КОГА вјерујемо, дакле догматику нашу, православље и правовјерје наше, провјерамо начином КАКО вјерујемо, односно нашом етиком, тј. правоживљем нашим.

То је тај хришћански одговор који је већ понудио и показао и научио нас наш свештени Старац, очување тих и таквих смјерница, дакле, суштински ничег новог осим борбе за Цркву и Истину, наш је задатак, као што је био и свих Светих прије нас. То је тај свештени задатак, коме нас управо учи и овај празник Божића који очекујемо: свештено сједињење Бога и човјека!

Када питате, да ли су се драматично увећале те опасности на које су нас упозоравали Свети прије нас, могу само кратко да вам кажем понављајући ријечи великог подвижника и америчког просвјетитеља, оца Серафима Роуза: „Касније је него што мислите!“

* О чему би сви требало посебно да водимо рачуна пред овај Божић и на прагу Нове 2023. године?

– И пред овај и пред сваки Божић, и у сваком љету доброте Господње, сваки хришћанин посебно треба да води рачуна о највећој, двојединој еванђелској заповијести Господњој, да љуби Господа Бога свим срцем својим свом душом својом, свим умом својим и свом снагом својом и да љуби ближњега свога као самога себе. О тој заповијести – тим заповијестима, двјема као једној – висе, како сам Господ рече, сви закони и сви пророци. То је сва суштина проповиједи и благовијести еванђелске. Само тиме и само тако ће се остварити она горепоменута ангелска пјесма витлејемским пастирима о миру на земљи и доброј вољи међу људима.

* Налазите се на челу  Епархије рашко-призренске у егзилу чијих је четрдесетак катакомби расуто на више континената? Како функцинише Егзил у пракси и колико је изазовно за Епархију у целини и за Вас као епископа одржавање духовног и молитвеног јединства епархије која живи у различитим географским, друштвеним, админстративним и политичким окружењима?

– Свакако да наша Епархија, функционишући у прогонству, у Егзилу, како јој и име каже, проживљава многобројне специфичности живота, разасута не само у неколико земаља, него и на више континената, и не само у српском народу, него и међу свима оним православнима који су препознали симбол и сигнал уздигнутог православног и светосавског стега који је тако храбро наш блаженопочивши Старац понио у својим немоћним старачким рукама. Наша Епархија и поред тог свог историјског спецификума функционише како Црква Божија, како на свом локалном, тако и на васељенском нивоу, мора и треба да функционише, по ријечима Апостола Павла Тимотеју, као: дом Божији, стуб и тврђава истине (в. Тим. 3:15), остајући, понављам и на локалном и на васељенском нивоу Una Sancta… чувајући црквене догмате, каноне и предање Светих.

Можемо, чини ми се, рећи да спољашње функционисање наше богоспасаване Епархије личи на својевремено функционисање Руске Заграничне Цркве, која је била сатјерана и у катакомбе и у расијање дјеловањем безбожног бољшевичког режима, али је широм васељене наставила да свијетли као истински свјетионик, стуб и тврђава истине.

Призивамо молитве свих Светих, као и нашег Старца блажене успомене, да ово величанстве дјело, не његово, но, увјерени смо, Божије, управи, оснажи и утврди, док год је Цркви потребно да функционишемо у егзилу и прогонству, и док не благоизволи да торжествује, сада поругано и погажено Православље, од краја до краја Васељене.

Молимо се и надамо да и тај дан ускоро стигне!

* Владика Артемије је својим „тестаментом“ добрим делом одредио пут којим би Егзил требало да иде, укључујући и евентуално литургијско помирење са Српском патријаршијом? Под којим условима би то било могуће и да ли је после упокојења владике Артемија и патријарха Иринеја било контаката на тему превазилажења постојећих спорова?

– Никаквих контаката засада није било, осим ако за контакте не бисмо сматрали немиле овогодишње догађаје у нашој катакомби у Новим Козарцима гдје је Епископ банатски Никанор уз пријетње силом покушао да спријечи служење свете Литургије. Тих контаката углавном није било ни задњих година овоземаљског живота владике Артемија, осим неколико покушаја тадашњих „свемоћних“ Синодалаца да се види која је то „најнижа цијена“ на коју би владика Артемије пристао, чак и у виду давања неке друге Епархије којом би управљао.

Смисао постојања егзила није ни у каквом властољубљу, частољубљу и користољубљу, нити, како се то наши „непријатељи“ до дана данашњег утркују да прикажу, раскол, растакање и уништење Свете Цркве, помјесне СПЦ. Смисао постојања Егзила је управо супротан, а то ће, надам се, како раније нагласих, помињући ријечи оца Јустина, боље схватити тек они који долазе. То нам је показао и примјер Руске Заграничне Цркве, чије постојање није служило, не дај Боже, растакању и уништењу Руске Православне Цркве, како су је деценијама „совјетомани“ и „совјетоимани“ јерарси из СССР-а оптуживали, него да оснажи, освјежи и учврсти дјеловање и свједочење руског православља, то јест аутентичног и неисквареног Јеванђеља Христовог на многим континентима.

Шта ће нам вријеме и будућност донијети не знамо и није у нашим рукама. Наше је да у којим год околностима да се нађемо да свједочимо Христа и Његово Јеванђеље. Услови под којим је икакав дијалог са Београдском Патријаршијом, нажалост, потпуно огрезлој у гријех јереси екуеменизма и новотарског раскола, могућ, није са наше стране непрезентован и непознат и он остаје исти: Осуда јереси екуменизма, иступање из јеретичког Свјетског савета цркава, чији је београдска патријаршија још увијек органски члан, сходно одлуци Светог Архијерејског Сабора СПЦ из 1997. још увијек неизвршеној и депонованој ad acta у патријаршијским архивима. Трећи услов је повлачење свих неканонских одлука које се тичу Епархије рашко-призренске и њеног канонског Епископа, владике Артемија.

То је основа сваког нашег будућег дијалога, јер је наша превасходна брига брига за Цркву Божију и вјеру православну, а не чување манастирског комфора, камења и злата, епископских чинова, митри и одежди. Исповиједањем неискварене вјере православне једнако се Богу може служити и у убогој пештери као и у Царској Лаври, и у шумској колиби као и у царској палати или епископском двору.

* Епархија је током 2022. објавила Шематизам у коме је историја настанка и прва деценија постојања Егзила. Ово издање је не само приказ животног дела већ и нека врста тестамента покојног владике Артемија. Пресек књиге је 2010. година. Шта је ново у Егзилу у последње две године и колико су поруке из Шематизма обавезујуће за будућност Епархије и како Ви видите ту будућност?

– Овај тестамент и аманет нашег Светог Старца, успјели смо напокон да остваримо, како нам је он, између осталих ствари, у саму ноћ пред своју смрт, оставио као завјет и благослов: „да се ваљано уради и припреми“. Мислим да смо се потрудили, и поред свих наших слабости и неукости, да уз велики труд и напор издамо заиста једно капитално и величанствено дјело, које је добило критичке похвале и оцјене и са разних стручних мјеста. Књига, дакле, приказује дјеловање, живот и рад Епархије и свих нас у њој, у пресјеку од 2010-2020 године, дакле, првих десет година Егзила.

Поруке Шематизма нису ништа ново од онога што смо већ раније навели, него поруке богочовејечанског пута на који је стао, на коме је стајао, опстајао, истрајавао и остао наш блажени Старац, владика Артемије. И по његовој овоземаљској кончини, Епархија наставља са својим животом и радом по његовом благослову, по учењу Свете Цркве и Светих Отаца, чувајући као зјеницу ока Свету Цркву и слатко Православље. Тако и видим будућност Епархије, која треба да остане на том пропућеном и показаном богочовјечанском путу Истине, Љубави и Правде Христове, провјеравајући догматику Етиком и остајући на исповједничком, па ако Бог у неко вријеме одреди, чак и мученичком путу Цркве Божије. Довољно су нам светих смјерница оставили свети преци наши да нам је довољно да их слушамо и слиједимо, водећи нашу Епархију између човјекоцентричних, богоборних и христоубиствених Сцила и Харибди овога свијета, о чему смо, уосталом, писали и у овогодишњој божићној посланици.

* Не рачунајући почетне проблеме и инцидент са владиком Никанором, да ли Егзил на било који начин трпи притиске из Српске патријаршије и да ли се нешто променило избором патријарха Порфирија (Перића) и променом епископа у поједним епархијама?

– Притисака је бивало, што мање, што више, од самог оснивања Егзила, јер је и створен под прогонима и притисцима. Не видим никакву суштинску промјену избором патријарха Порфирија нити постављањем осталих подручних и викарних Епископа. Промјена коју бисмо жељели да видимо и за коју се молимо је да наше јединство не буде засновано на јединству типа папских енциклика Ut unum sint које су тако благонаклоно примљене од српских и осталих екумениста, него да јединство Цркве буде засновано на учењу Отаца и ријечи Христових: „Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени, и ја у теби, да и они у нама једно буду да свијет вјерује да си ме ти послао.“ (Јн. 17:21)

* Епархија рашко-призренска пре прогона и Егзила, била је позната по најбројнијем монаштву у СПЦ. Шта је концепт живота Егзила – што више катакомби или равнотежа између ширења Епархије и духовног раста и снаге монаштва?

– Оно чиме се одликовала, рекао бих прије, него била позната и прије Егзила, остала је наша богоспасавана Епархија и до данас: по бројном монаштву. Трудимо се да одржимо оне постулате којима нас је учио наш блажени Старац који је и сам, пред саму кончину оца Јустина, од њега добио писани благослов да буде обновитељ српскога монаштва. И тај благослов је у славу Божију, и испунио. Трудимо се да живимо по правилима које дајемо на чину монашења, дакле, да живимо по свим правилима и уставима општежитељног монаштва, у безбрачности, нестицању и послушности.

Подвиг општежитељног монашког живота је подвиг, како кажу Оци, бескрвног мучеништва, Христа ради, којима се свијет, цитирајући светог Павла, свијет разапе нама и ми свијету. Никакав наш циљ и концепт није под сваку цијену ширити катакомбе и правити и дизати неки лични рејтинг. Трудимо се прије свега да се наше монаштво духовно снажи и сазријева у условима општежића и у оквирима наше Епархије постоје и манастири са више десетина монахиња, као што је манастир Светог Оца Николаја у Лозници код Чачка, гдје се под руководством игуманије мати Саре подвизава преко тридесет монахиња и искушеница. Бројност и престиж бројности нам никад није био циљ и разлог, али свакако се Наша душа радује када се умножава број оних што се спасавају, схватајући да је „све и сва таштина“ и предајући се у послушање да би се вјерно служило Христу. Тај и такав руководствени благослов нашега Старца трудимо се да држимо и одржимо.

* Постојање црквеног Егзила у Србији последица је политичког и црквеног прогона владике Артемија са КиМ, у коме је он „платио“ и цену отвореног антиекуменизма. Због чега је, како ми се чини,  временом у Егзилу антиекуменизам надвладао тај косовско-метохијски „елемент“?  Егзил има катакомбе на КиМ, оно је присутно у саборном животу Епархије, али нема јавних ставова и оцена догађаја у јужној српској покрајини у последњих десетак година, иако је владика Артемије био отворени противник косовске независности, поделе и разграничења на КиМ?

– Не бих се сложио да се било шта суштински промијенилоу периоду: Егзил-прије Егзила. И за вријеме нашег боравка у косовско-метохијским и рашким манастирима – за вријеме редовне канонске ситуације у нашој Епархији и сада у овој нередовној- у прогонству, циљ је увијек био један те исти: да Црква буде неимјењиви и неустрашиви свједок Христовог Еванђеља и Истине Његове, да буде стуб и тврђава истине. Ту истину смо, свакако, отворено и јавно свједочили и на том национално-политичком плану очувања Србије и Косова и Метохије у Србији, поготово у годинама прије НАТО бомбардовања и након шиптарско-глобалистичке окупације Косова и Метохије 1999. године.

И тада, и све вријеме био је јасан и громогласан став владике Артемија да је дужност Србије да прогласи окупацију Косова и Метохије као интегралног дијела своје територије, да све уложимо у очување свога народа и његових светиња на Косову и Метохији, али сврх и поврх свега да чувамо и очувамо православну вјеру и Цркву, и нашега и Матавуљевог и Пилипендиног српскога и свесрпскога Риста! Владика Артемије је за  тај свој неприкосновени вјерски и национално-политички став био издан и продан и од црквене администрације, своје браће-небраће, и од државе Србије и за свој вишедеценијски вјерско-национални рад био „награђен“ прогонством, рашчињењем и изопштењем из „Цркве“, као и деценијским процесом пред грађанским судом са недоказивим и недоказаним оптужбама, на вјечну историјску срамоту несрећних актера овог страшног издајничког замешатељства. Једино што се променило је да смо отада сатерани и јавно маргинализовани у катакомбе, са веома ограниченим приступом било каквим јавним сервисима, тако да се није променио наш глас и наш став, него однос оних који пред нашим гласом и ставом затискују уши, покушавајући нама да затисну уста. Но, Дух дише гдје хоће и Он и ријеч његова не дају се свезати!

* Како гледате на примедбе чак и са добронамерних страна и не само кад је реч о КиМ, да је Егзил превише окренут к себи и подизању катакомби, а да јавно не реагује на политичке, друштвене, егзистенцијалне и црквене проблеме у Србији и свету – од „Европрајда“ до аутокефалсноти Македонске православне цркве, рата у Украјини, најаве заједне прославе Васкрса на хришћанском Истоку и Западу… Због чега је то „ћутање“ и да ли Егзил уоште треба да се јавно изјашњава о различитим спорним темама?

– Мислим да смо суштински на ово питање одговорили и у претходном питању. Мене све ране рода мога боле, како каже Шантић и никако се ми са незаинтересованошћу не односимо на сва та болна питања која муче наш народ. На многа од тих питања смо се освртали и у нашим васкршњим и божићним посланицама, па тако и у о овој посљедњој. Да јавно реагујемо трудимо се, колико је то у нашим могућностима, уз бојазан да је ипак много таквих који глас наш не успијевају, не желе и неће да чују.

Дјеловање Цркве и јесте јавни рад. И сама ријеч литургија на грчком језику значи јавни рад. Но дјеловање Цркве није уличарски и на улици, нити на било каквим протестима и демонстрацијама, а посљедње три деценије су нам показале колико се таквим уличним дјеловањем може манипулисати и сваки искрени, вјерски, патриотски, народно-светосавски порив и намјеру осујетити, упрљати и упропастити. Но, глас Цркве је увијек бистар, звонак и јасан, и он увијек започиње управо оним ријечима којима започе проповијед, како Јована Претече, тако и самога Господа Христа: Покајте се јер се приближи Царство Небеско! Покајте се и вјерујте у Јеванђеље, свагдашња је поука и порука, и Господ је и данас говори и сваком Србини у сваком православном хришћанину, и при одржавању срамнога и бестидног „Европрајда“, и при безаконом предавању српских светиња, па ако хоћете и јудинског издајства у негдашњој Старој Србији српских војвода и четника: Јована Бабунског; Стевана Недића, Мицка Крстића, Доксима Михајловића, Глигора Соколовића, Јована Долгача и стотина и хиљада других који су чували вјеру Христову и српско име на територији данашње Сјеверне Македоније. Исти тихи глас чује се и поводомо страшног и братоубилачког рата у Светој Руси, данашњој Украјини и по свим осталим питањима. Нисмо се ућутали, нисмо нестали и нисмо се уплашили, него они који имају уши да чују, итекако чују глас наш. Нажалост, у овом времену информатичко-информационог насиља, тихи глас Христа и Духа Светога не чује се од страшне овоземаљске буке демона злобе у поднебесју, коју модерни човјек тако радо слуша.

* Егзил има катакомбе и у Русији и у Украјини. Како ратни сукоби утичу на њихов живот, али и на све нас јер је реч о узајамном уништавању два већински православна народа?

– Нажалост, ради се о братоубилачком рату једнокрвног и једновјерног народа, у коме највећу корист стичу непријатељи Православља и Словенства. Прави хришћанин то схвата, називао се он Русом, Малорусом, Украјинцом, или пак православним Пољаком, Шиптаром или Американцем. Молимо се Господу Христу, једином истинском Животодавцу и Миротворцу, да смекша и умилостиви зла срца бестидних ратотвораца и свим православним земљама и свој Васељени дарује истински мир свој, не како га људи дају, него како га Он, истински Миротворац ствара, даје и оставља.

* После свега о чему је било речи, а имајући у виду време и (не)прилике у којима живимо, шта је Ваша Божићна порука монаштву, свештеницима и верницима?

– Свима желим да у радости својих манастира, катакомби и породичних домова дочекају предивни празник Рођења Христовог, да провјеравајући православље правоживљем својим чувају вјеру православну као зјеницу ока свога и бесцјен-бисер. А сви заједно да, једним устима и једним срцем, запјевамо ангелску пјесму: Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља! Нека нам је свима срећно и Богом благословено ново љето доброте Господње 2023!

Инфо служба

(Јелена Тасић)