Почетна / АУТОРИ / Хорепископ Максим / Хорепископ Максим: Робовање „слободи“

Хорепископ Максим: Робовање „слободи“

Print Friendly, PDF & Email

Oвде не мислимо да развијамо тему погрешног, дијаболичног схватања слободе од стране болесне, либералне идеологије, већ реч иде о нечему „приземнијем“ из нашег врло скромног пастирског искуства.

Наиме, многи млади, православни хришћани (акценат намерно стављамо на мушки део ове популације) данас неретко осете некакав призив ка монаштву. Ретко ко се осмели да одговори на њега, а још ређе да у томе истраје. Но, често се као главни камен спотицања у одазиву и одласку у манастир јавља робовање том осећају поприлично нереалне и необјективне слободе коју имају.

Овде се такође ограђујемо од покушаја залажења у дубље теолошке дефиниције појма слободе, јер појава о којој је реч, будући поприлично површна, то просто не захтева. Млади човек – хришћанин, црквен по свој прилици, – чак и ако превазиђе ту обману насладе светом који му је највећим делом „дат“ само на тој „вирутелној тацни“ званој интернет, као још непремостивији проблем види то одрицање од некакве своје „слободе“, тачније од пар опција и од могућности да у свом животу бира. Најгорим страхом, такав млади човек, бива мучен због одрицање од саме могућности избора, посебно тиме што ће га направити одлазећи у манастир и обавезујући се монашким заветима за цео живот, или барем ступајући у брачни однос. У таквом себичном и љубоморном, егоистичном чувању своје „слободице“ (па нека је она мала као напрстак), често такав млад човек чека да се нешто само од себе у животу „деси“, да га сам живот „погура“ напред, па врло брзо у таквом чекању престаје да буде млад, здрав и способан да уопште више прави изборе и бира као раније. Напросто, избор му сужава само време, тј. старост и ишчезнуће здравља као пратећи фактор.

И тако човек-роб и поклоник своје „слободе“ не уради ништа са својим животом у смислу афирмативног служења Богу и ближњима путем монаштва или породице. Јер и слобода је без Христа само један од лажних идола који заузврат својим поклоницима не даје ништа осим шачице привремене, испразне насладе, а затим смрт и пролазност. Дакле, исход робовања таквој „слободи“ је тужан. Није овде реч о томе да је спасење искључиво у правосланом монаштву или браку, ко може ограничити Господа да некога спасе? – Већ просто о „лошој трговини“, о чињеници да је у овоме веку све подложно рђи и мољцу (Мт. 6, 19) времена који све земно квари, све услед пролазности губи своју вредност, па и наша слобода, ако је не употребимо, тј. не принесемо свецело Њему на службу и охристовимо. Уместо да у монаштву своју душу учине невестом Христовом или да се ванчају за неку благочестиву невесту, такви хришћани данас често остају у том промашеном и нечасном „браку“ везани и венчани искључиво за своју „слободицу“, односно за идеју да се посвете, да служе и угађају искључиво самима себи.

Са друге стране све што ради Христа жртвујемо, Он узвраћа стоструко, у овоме веку уз прогоњење (Мк. 10, 29-30) а у будућем већ све то бива изражавано у неизрецивим категоријама вечности – и то какве!

Слобода у суштинском хришћанском смислу јесте управо надилажење наше детерминисаности и сужености, ограничености на то да морамо бирати између да и не. У Христу се то укида, у Христу је све да (2. Кор. 1, 19-20) како веле уста Христова – свети апостол Павле. Грех је оно што нас и нашу слободу сужава, своди на избор између две ствари, тј. добра и зла, греха и врлине, Бога или ђавола. Док у Христу Господу нема наметнутог избора, након што прескочимо тај „зид“ лажне слободе и учинимо једини суштински слободан избор и свецело усмеримо нашу вољу, наше биће, наше живљење ка Њему, тада нам Он дарује истинску слободу вечних и бескрајних категорија, коју не може сузити или ограничити ни грех, ни смрт, ни ђаво.

Зато, младим људима желимо да заиста буду слободни, да заиста изаберу праву и једину могућу слободу, да се попут мудрог трговца не либе да ову лажну, грехом и смрћу обогаљену и закржљалу „слободицу“ наметнутог избора, одважно и храбор жртвују зарад Христа, и тиме задобију ону истинску и вечну, истинску баш зато што је Христова, што је вечна и неодузимљива.