Почетна / АРХИВА / Хорепископ Максим: Приговарачима који кажу: „зашто се Епархија не оглашава?“

Хорепископ Максим: Приговарачима који кажу: „зашто се Епархија не оглашава?“

Print Friendly, PDF & Email

Толико је ужасних дешавања око нас, посебно на пољу црквеног и свенародног живота, да је човеку хришћанину потребно доста молитве, смирења и понајвише вере, да би могао сести и написати нешто о њима, а да притом разум не буде вођен огорченошћу или очајем. Зато писање о датим темама, на речен начин сматрамо пре свега духовним подвигом, а не предметом писмености, даровитости, речитости, луцидности, политичке коректности и слично.

Но, ово свакако није главни разог зашто се на дневном нивоу о свему и свачему што дан донесе, наша Епархија не оглашава, попут разних партијских, политичких, новинских, медијских седишта, којима је то професионална или плаћеничка дужност. Превасходни њен разлог је више еклисиолошке, предањске природе. Наиме, потребно је разобличавати зло наших дана, али није у духу отачком и предањском запоставити проповед вере, вршење службе Божје, ширење и развој Епархије, утврђивање народа Божјег, у ономе што је добро, – а то је вера православна, – како бисмо се непрестано бавили оним што је зло, а чега је увек било и биће у овом палом свету. Неговањем добра ми се суштинско одупиремо злу. Ширењем светлости, ми терамо таму,  коју није могуће истерати лопатам, већ само светлошћу и то Христовом, како вели један свети старац.

Црква наступа из позиције вечности, она управо тако „надвремено“ корача кроз ово време, њени кораци нису кораци овог света, нису  усклађени са овим светом, нити ће икада бити. Напротив, то је манир, главни и једини принцип Ватикана и осталих јеретика – ићи у корак са временом[1] – па управо нам пали и јеретички Запад то као православнима непрестано замера и не прашта што не идемо у „корак са светом“. А видимо куда је њих то усклађивање са временом довело данас и куда их води даље, – у пропаст, истребљење и суноврат, морални, духовни физички!

Зато и они који покушавају да кораке Цркве ускладе са овим светом и његовом модом, токовима, дешавањима, завршавају као либерали, реформатори, новотарци, бедни модернисти, који прилагођавају веру времену, а не време вери (што је завештање светог Николаја Жичког) и завршавају на сметлишту црквене историје, као отпадници и јеретици. Међу њима се поједини веома истичу, посебно један „њу-ејџ“ гуруиста и промотер јоге у мантији, по лицемерном вероисповедништву „православни епископ“, по лажном осмеху холивудски глумац, по професији „лајф-коуч“ влогер, јутјубер, инфлуенсер (или како већ то језик савремене технологије означава, – нисмо превише упућени), а по опредељењу бедни хуманиста и либерал, са својом изјавом – „нисмо ми (православни) мимо свијета“. Зар ово није права слика и прилика управо таквог једног либерала, антијеванђелског хуманисте, који се бави само дневно-постмодерним питањима (и истим таквим одговорима) и преко њих хита ка маргинама историје цркве, ка њеним запећцима и буњиштима, скупа са многим апостатама пре и после њега, ако се не покаје? Зар оваква изјава и став нису антипод оних Христових, вечних, надвремених речи: ви нисте од овога света, зато вас мрзи свет (Јн. 15-19). Дакле, ако смо хришћани ми смо и по „службеној“ и богослужбеној „дужности“ обавезни да будемо „мимо свијета“, не у смислу испразног фанатизма, горде тврдоглавости и пркоса, умишљеног особењаштва (то је манир модерниста, заправо) приглупог и задртог контрирања свему и свакоме, већ у смислу непримања светског духа у себе – очувањем Христовог духа у нама, који није од овога света и који јесте мимо овога греховног света, то је управо потврда његове аутентичности.

Зашто онда људи, покретани духовима моде и трендова из интернет поднебесја непрестано оптужују нашу свету Епархију што не жели да узме удела у таквом модернистичком приступу? Често је одговор, као и површни, не мање модернистички изговор, таквих следећи – „Епархија касни за дешавањима“. Не, напротив, дешавања касне за Црквом и нашом Епархијом у њој, она је увек испред и изнад свог времена, као што су и њени светитељи увек испред свог времена, често прерастајући и надилазећи своје време и будући схватани тек  у далекој будућности. Није ли доказ томе наш блаженопочивши старац Артемије? Јер, коју ће нам мудрост овај свет рећи, а да је мудрија од Христовог Јеванђеља, нису ли све светске философије, покрети и идеологије пећински примитивне у односу на Јеванђеље, јер оне су пролазне, а оно је вечно? Није Јеванђеље просто само суштински ново, – јер није од овог света, – него је вечно, не подлеже суду времена и пролазности и увек је супериорније од сваког, ма и најдубљег људског умовања! Посебно се тај антихумани примитивизам каменог доба ишчитава из идеологије либерализма, тог најновијег и најотровнијег чеда, излеглог из змијарника западног хуманизма. Управо је зато најтужније кад многи и премноги црквени великодостојници-модернисти данас остављају увек нов, нестарив и свеж, небески и вечни хлеб светог Јеванђеља и изворног отачког учења вере православне и свој народ хране црвљивим рошчићима либералне идеологије. Још је тужније кад појединци траже од наше Епархије да исто то чини.

Дакле, разлог нашег неоглашавања о свему и свачему је пре свега јеанђелско предање и предање нашег старца, блажене успомене епископа Артемија, који је увек говорио „не боримо се ми против нечега, већ за нешто“, то „нешто“ је вера православна и он нас је учио да основ нашег делања у Епархији и Цркви буде афирмативан, а не да буде сав у негацији и негирању нечега и свачега. То је дакле суштински разлог зашто наш епископ, наша Епархија не осећа обавезу да се оглашава о свему што моћници баце пред народ као „суштински“ битну тему и питање и то баш у датом моменту, по принципу „сад или никад“, – не осећа обавезу коју нам често намећу људи покретани интернет-помодарством (кад сви о нечему говоре и пишу – морамо и ми), тј. несвесне жртве мас-медијске контроле или покретани навијачко-хушкачким, уличарским методама које желе да подметну под видом благочешћа и литија, у којима је централни моменат не Бог, не молитва, не вера, а најмање покајање, већ политичка говоранција и шума разних транспарената. Ма колико намера оваквих била разумљива и оправдана, њихово средство показује нејевађелски дух (чега већина није свесна) таквих покрета и помака углавном у назад, не у напред. Јер јеванђелски циљеви увек, наглашавамо увек(!) захтевају јеванђелске методе, како вели свети Јустин Ћелијски, а неизоставни почетак њих јесте покајање, а крај вера и љубав према Богу и роду, која нас учи истинском расуђивању, а оно истинском путу напред, истинским решењима и излазима. Из вере, не из очаја, безнађа и огорчености, изничу решења и одговори на питање „куда даље?“ Уколико не буде тако, онда циљ оправдава средства, а ми тиме постајемо језуити, а не православци, јер је управо то њихова сатанска девиза.

Дакле, бављење православном афирмацијом, а не политичком, медијском негацијом и агитацијом, нашој Епархији управо даје ону озбиљност која је потребна Цркви и црквеном вођству, а која чини да оно што се од стране ње каже, ма како било ретко или често, мало или пуно – буде, увек озбиљно и схваћено и прихваћено. Дакле, не тражите од нас да оставимо реч Божју и служимо (Дап. 6, 2) око „интернет трпеза“, а често су то заправо интернет обори, јер је то јалов посао. Никада готово ни једно саопштење, ма колико било потребно, оправдано и благовремено, није суштински нешто изменило или поправило, али јесте рад са народом, проповед речи Божје, служење служби, молитава, развој парохија и манастира, свештенства, монаштва, издаваштво и све оно што подразумева сложен, али једини истински плодоносан црквени живот. Утврдити народ, тј. оне који желе да буду наша паства, у православном добру и вери, јесте најсуштинскије одупирање либералном злу. Зато очување вере представља приоритет свих наших приоритета, а очување вере подразумева проповед, ширење и утврђивање Цркве-народа у вери. Посебно у овим данима ужасне преваре многе ствари и појаве нису онако како изгледају у први мах и како разни медијски и други моћници желе да их представе, баш зато треба јеванђелски трпељиво и стрпљиво посматрати, сачекати, па донети став, не подлећи ужурбаности и брзоплетости која нам се тендециозно намеће, како бисмо многе преваре лакше, тј. брже прихватили, без довољно расудка и промишљања. У осталом, ово о чему пишемо сами људи већ виде и уверавају се, од лажне пандемије, до разних других пренадуваних тема и проблема који нам се сервирају, како би одвукли пажњу од оног много горег што се на самом делу врши из наших леђа.

Дакле, раузмјејте јазици и покарјајтесја (Исај. 8, 10) да Епархија не ћути, напротив, свако црквено чељаде чује њен глас који се шири васељеном, не само Србијом, а нецрквени не чују глас нашег пастира и не иду за њим, јер га не прихватају као свог пастира, већ иду куд их њихови лажни пастири или њихова памет, воља и самовоља воде. Свако, дакле, чује оно што хоће и бира свој пут, по богомданој слободи сваког разумног људског бића, коју никоме не укидамо, нити им свој став намећемо, али подједнако не допуштамо да и они своје ставове и принципе деловања, често антицрквене, наметну нама. Како једаред рече наш преосвећени владика Ксенофонт: „Они који нас не чују кад проповедамо са амвона, неће нас чути ни да вичемо на раскршћима“.

———————————

[1] Aggiornamento – осавремењење, је доктринарна суштина Другог ватиканског концила (1962-1965), али по свему судећи и наших домаћих новотараца и екумениста.