СВЕТОГОРЦИ ЕКУМЕНИСТИ

Прошле године обављена је хиротонија новог Епископа Цариградске Патријаршије Елпидофора, са титулом пруски. Пруса је град у Витинији, у подножју планине Олимпа, недалеко од Цариграда, са азијске стране. Наравно да тамо данас нема православних верника, нема свештеника нити појца у црквама. То је још један Епископ Цариградске Патријаршије без своје пастве. Кога ће онда напасати, о ком ће разумном стаду бринути, ко му је поверен на пастирствовање?

Ради се о једном одабраном изданку Патријарха Вартоломеја, који је у говору на хиротонији веома истакао чињеницу своје привржености и везаности за личност Патријарха Вартоломеја. Са друге стране, Патријарх Вартоломеј је у свом обраћању нагласио да је управо зато што у њега полаже велике наде и дао му име Елпидофорос (од грчке речи ελπίς, елпис – нада; Надоносац). Додао је притом, обраћајући се, тада још увек, о. Елпидофору, да своју службу треба да обавља „чесно, са смирењем, са срцем, јер ‘не видимо добро осим срцем. Суштина је невидљива за очи’. Тако нас учи Мали Принц“, закључио је Патријарх Вартоломеј.

 

{gall}galerije/carigrad/elp01{/gall}

 

 

 

 

 

 

 

Нови Епископ пруски Елпидофор био је претходних година на дужности Првог секретара Светог Синода Цариградске Патријаршије, и познат је по својим крајње екуменистичким ставовима, у чему се показује доследан и успешан ученик Патријарха Вартоломеја.

Нарочито је познат по свом екстремном филопапизму.

Током посете Папе Бенедикта Фанару, није оклевао да узме благослов од Папе.

{gall}galerije/carigrad/elp02{/gall}

 

 

 

 

 

 

 

Приликом предавања одржаног на Богословском Факултету Часног Крста у Америци (види часопис Цариградске Патријаршије ”Επίσκεψεις”, бр. 698 од 31-3-2009), навео је, између осталог и следеће:

„Одбијање да се у Православној Цркви некоме призна Примат, Примат који је могуће једино да се оваплоти у неком Првом – тј. неком Епископу, који има привилегију да буде први међу браћом Епископима – јесте јерес.

Неприхватљиво је оно што се често истиче – да се јединство међу Православнима осигурава било заједничком Вером и богослужењем, било институцијом Васељенског Сабора.

Оба ова чиниоца су безлична, док је у нашој православној теологији начело нашег јединства увек једна личност.

И заиста, као што на нивоу Свете Тројице начело јединства није божанска суштина, него личност Оца („монархија“ Оца), тако и на еклисиолошком нивоу, у помесној Цркви, знак јединства нису свештеници или заједничко богослужење Хришћана, него личност Епископа.

Дакле, на међуправославном нивоу начело јединства није могуће заснивати на некој идеји или институцији, него то треба да буде нека личност, уколико заиста желимо да будемо доследни нашем богословљу“.

{gall}galerije/carigrad/elp03{/gall}

 

 

 

 

 

 

Навешћемо овом приликом неколико мисли о Примату Папе, изречених од стране Правосланих Јерараха кроз историју.

Патријарх Александријски Мелетије Пигас (1590-1601):

„Међутим, кажу, да један од Епископа, и међу Епископима треба да буде изнад (осталих). Њега чак називају ‘глава служења’. Међутим, свима Епископима само је Христос начело и глава“ (Мелетије Пигас, Против Примата Папе).

Доситеј Патријарх Јерусалимски:

„Пошто смртном човеку уопште није могуће да буде вечна глава Католичанске (Православне) Цркве, сам Господ наш Исус Христос је глава, и он имајући кормило управљања Црквом, управља је преко Светих Отаца“ (Из Исповедања Вере Доситеја Патријарха Јерусалимског, 1672).

Ево, најзад, и једног савременог Православног сведочанства о Примату Папе:

„Христова Црква никада није прихватила да један Епископ буде изнад осталих. Током првих осам векова Папа је био први међу једнакима. Имао је првенство части, није имао, међутим, никакво првенство власти“ (из беседе Преосвећеног Епископа Теоклита Флоринског изговорене 16-3-2008 у катедралном храму Флорине).

Који ће курс следити у свом Архијерејском служењу Епископ пруски Елпидофорос, није тешко закључити, а и сам је у свом говору приликом хиротоније истакао да је „учио и учи поред свога Патријарха“.

 

 

На хиротонији Епископа пруског Елпидофора пристуствовао је не мали број високих званичника. Ту су били Архиепископ Атински Јероним, Архиепископ Критски Иринеј, Архиепископ Волоколамски Иларион, Јерарси из Александријске, Антиохијске, Јерусалимске, Руске и Грузијске Патријаршије, из Кипарске Цркве и са Синаја, министри, амбасадори, посланици, градоначелници, професори и многи други.

Осим њих били су присутни и неправославни прелати: представници Римокатоличке, Сиројаковитске и Јерменске „цркве“ (монофизити).

Нису изостали, међутим, ни представници Светогорских манастира: Велике Лавре, Ватопеда, Григоријата, Светог Павла, Ксенофонта, Дионисијата и Пантократора, такође представници манастира Светог Дионисија са Олимпа, Светог Јована Богослова са Патмоса и др.

{gall}galerije/carigrad/elp04{/gall}

 

 

 

 

 

 

Из манастира Ватопед био је присутан игуман Јефрем, који се јасно уочава на фотографијама.

Жалостан је призор, и саблажњив, гледати Православне клирике, и пре свега Светогорце, да без икаквог устезања учествују у заједничким молитвама са папским кардиналом и представницима монофизита.

{gall}galerije/carigrad/elp06{/gall}

 

 

 

 

 

Призор који је до пре само неколико година био незамислив, када су многи Православни клирици осуђивали заједничке молитве са јеретицима, или се барем чували да не буду снимљени приликом таквих догађаја, и често негирали своје учешће у сличним манифестацијама, јер Православна савест није подносила такве призоре без осуде, нити идеју потчињавања Православне Цркве под папску тијару.

Да ли смо већ стигли до фазе када се сматра да су Православни „навикли“ на оно што је до скора било незамисливо, да је Православна савест већ довољно отупела и да се неће снажно противити, те сада могу већ без устручавања и бојазни да објављују фотографије са заједничких молитава, о чему се до недавно говорило и писало са осудом?

{gall}galerije/carigrad/elp05{/gall}

 

 

 

 

 

 

Да не бисмо овом приликом наводили већ познате цитате светих Канона који о томе недвосмислено говоре, или изјаве Отаца, подсетићемо на не тако давне одлуке Синода Грчке Цркве:

„Питају нас – преноси званично гласило Светог Синода ‘Црква’ (1956) – да ли су канонски дозвољена заједничка служења и заједничке молитве са инославнима, као што се наводи да је таква пракса у Америци. Одговарамо да је то погрешно и анти-канонско … и ако се примењује има погубне последице…“. Истоветан став изнет је и у Саопштењу Светог Синода Грчке Цркве априла 2001.

 

 

Међутим, да заиста постоји једна припрема Православних, тј. њихових савести, за спровођење одређених планова, види се више него јасно из изјаве Митрополита ахајског Атанасија, представника Грчке Цркве при ЕУ. Он се пре 10-ак година просто правдао због одређеног кашњења, представницима Ватикана:

„У Грчкој се налазимо у веома осетљивој позицији, јер док Архиепископ (Христодул) и Митрополити желе да имају значајну сарадњу са Католичком Црквом, са друге стране имају и одговорност пред народом, пред верницима, од којих многи нису припремљени за перспективу дијалога, док други имају фундаменталистички приступ Цркви.

За нас је велики изазов да припремимо народ, да га образујемо, да се не би супротстављао под утицајем предубеђења и информација које не одговарају догађајима… Веома је важно да се схвати да нам је потребно време, надам се не предуго, да бисмо обликовали свест народа“! (Православна штампа, бр. 1444, г. 2002).

Овакве изјаве свакако изазивају ужас код Православних савести, али видимо да је након десетак година остварен значајан напредак, те игуман Ватопедски Јефрем и представници других светогорских манастира (Григоријата, Дионисијата, Пантократора…) без устручавања учествују у заједничим молитвама са кардиналом и монофизитима, а да то и не крију. Шта након овога верници да раде – вероватно да следе њихов пут, није тешко претпоставити каква су очекивања. Ако Православни Епископи, такође и Светогорци, учествују у заједничким молитвама са јеретицима, не шаље ли се тиме јасна порука верницима – да Канони више не важе, да је ”прошло време догмата”, да су границе Цркве померене (противно опомени Пророка – ”не померај границе које поставише Оци наши”)…?

Свакако да је изјава Митрополита ахајског Атанасија део једног ширег контекста, и да се обриси тога плана, ради чијег испуњења је потребно припремити и образовати народ, обликовати његову свест, сасвим јасно назиру и оцртавају. О томе, међутим, другом приликом.

Уредништво