Слободан Николић: Преподобномученик Харитон – Сведочанство љубави у времену зла

На данашњи дан 1999. године у Призрену је киднапован Свети Преподобнумученик Харитон Косовски. Сећајући се мученичке кончине овог дивног сведока Христовог у наредним редовима доносимо такође диван рад брата Слободана Николића из Обреновца.

Уредништво

„Господе, не убијај мноме никога, али ако морам да страдам, прими ме као најмањег слугу свога, који Ти душу предаје са страхом, али и с надом да сам Тебе волео више него живот.“

У једном малом српском селу, Сеоце код Куршумлије, 21. новембра 1960. године, рођен је Радослав Лукић. Одрастао је у скромној, побожној породици, у којој су вера, молитва и љубав према ближњем биле темељ свакодневице. Мајка му Милка и отац Будимир били су људи кротки, радни, али судбина је хтела да их Радослав изгуби рано. Остао је млад, али не изгубљен – јер је у срцу носио дубоки немир који је само Бог могао да умири.

Као и већина младих људи тог доба, прошао је војску, радио послове, али никада није заборавио ту унутрашњу тежњу за дубљим смислом. Годинама је посматрао свет око себе: насиље, неправду, гордост, трку за материјалним. А онда, када су се облаци рата надвили над српским народом, када се љубав почела гушити у диму мржње – Радослав је изабрао супротан пут.

У пролеће 1995. године, повукао се у манастир Црна Река, склониште молитве и тиховања, где је постао искушеник. Био је тих, вредан, послушан. Није се истицао, али су га сви примећивали. У његовом ходу било је поштовања. У његовим очима било је милосрђа. А у његовим речима – ћутање, које говори више него хиљаде узвика.

После три године искушеништва, 1998. године, добија благослов да се замонаши у обновљеном манастиру Светих Архангела код Призрена. То је био први монах тог манастира након више од пет векова. Добија монашко име – Харитон. Име које ће, убрзо, постати симбол жртве и љубави.

Монах који је носио мир међу непријатељима

У годинама када су тенкови грабили ка селима, када су деца умирала у мајчиним наручјима, када су мостови били мете, а куће пепео – Харитон је носио живот. Возио је болесне у болнице, делио хлеб гладнима, ишао у најопаснија места да би некоме однео утеху. Иако је био сведок ужаса, никада није осуђивао. Није делио људе по националности. Ни по језику. Ни по вери.

Носио је монашку расу као штит против мржње, а бројаницу као оружје љубави. У његовој келији није било луксуза – али је било присуства. Мириса тамјана, икона по зидовима, и тишине која лечи.

Био је чувар манастира и возач, послушник и сабрат. Био је брат свима, иако га многи нису звали по имену. Само „монах“, тихи, благи.

И када су многи побегли, он је остао. Није се плашио, јер је веровао.
И јер није могао да напусти светињу.

15. јун 1999. – Дан када је свет застидео небо

Тог дана, Харитон је кренуо у Призрен, у болницу. Са собом је носио само свој благослов, личну карту и веру.
У тренутку када је његов аутомобил прошао поред епископског двора, испред њега су стали тројица наоружаних припадника ОВК. Без речи, избацили су га из возила.
Немачки војници KFOR-а били су ту. Није било реакције. Ни речи. Ни покушаја да се спречи отмица. Ни покушаја да се заштити монах који никада никоме није претио.

Одведен је а за њим је остала празнина.

Месецима касније, пронађено је његово тело, у шуми крај Призрена, без главе, са сломљеном кичмом, са избоденим грудима, са поломљеним ребрима. Руке које су некада миловале рањене – биле су испребијане. На њему је још била бројаница. И лична карта, као подсетник да је био човек и монах.

Смрт која није крај, већ сведочанство.

Харитон још увек није проглашен за свеца, није добио биографије, ордење, титуле. Њега је канонизовао народ. У срцима верника, он је мученик. У очима страдалника, он је свети сведок да љубав може да умре – али и да васкрсне.

2016. године, Епархија рашко-призренска у егзилу званично га је прогласила за преподобног новомученика.
Његов празник се слави 11. октобра. Али његова стварна слава се не мери календаром. Мери се сузама. И молитвама.

Његов живот – наше питање.

У времену када тражимо хероје међу галамџијама, Харитон нас подсећа да су највећи јунаци они који ћуте.
Када нам говоре да је немогуће волети непријатеља, он нас учи да је то једини начин да будемо Христови.
Када нам понестане наде, он нас гледа – без главе, али с венцем мучеништва – и каже: „Љуби, и када те мрзе. Ћути, и када те муче. Веруј, и када те одведу у смрт.“

Епилог: тиха песма у гласу вечности.

Отац Харитон је један од многих. Али он је један од ретких који је изабрао да у злу буде светлост. Не светлост која гори, већ светлост која греје. И убијен је а није побеђен. Његова смрт није пораз, већ најузвишенија победа. Јер ако је један човек, у најмрачнијем часу историје, успео да буде љубав онда ни ми немамо изговор да будемо мржња.

Нека се његово име не заборави.
Нека у срцима деце, монаха, мајки, бораца, и свих других људи Харитон буде сведок да се може умрети за Христа и живети вечно.

Нека је вечан спомен монаху Харитону, новомученику, брату, човеку.

Ако нас забораве људи, нека нас се сети Бог. Ако нас не помене историја, нека нас памти Небо.
А Харитона, нека се не стиде ни анђели, ни свеци. Јер је био један од оних због којих се Небо радује, иако Земља плаче.