Учитељ

Лутао сам светом као и сваки човек кога је занимало само овоземаљско. Од града до града од државе до државе. Волео сам све да видим и свакога да упознам. Нисам живео ни боље ни горе од осталих људи. Веровао сам у Бога, али се моја вера заснивала на по неком одласку у цркву, и посту за Велики петак. Нисам знао много тога, али када мало боље размислим нисам знао ништа. Светски живот ме је понео, изласци, проводи, путовања. Људи које сам ја познавао нису били црквени. Бог њих није занимао, а одлазак у цркву… „ма ко ће да устане у недељу ујутру након суботњег провода“? Тонуо сам у глиб таквога живота а онда сам почео да се питам каква је сврха. Која је сврха живота када морамо да умремо? Зашто смо се родили када морамо цео живот да се мучимо, неко више а неко мање, али животне недаће су увек присутне. Одговор нисам знао. Почео сам да читам духовне књиге и схватио да се у мени родила једна велика празнина.

Нисам знао шта је то што ми недостаје, шта је то што ме испуњава празнином. Покушао сам да нађем одговор, али сам све више и више тонуо у незадовољство. Пријатељи су ме терали да изађемо у град, организовали су путовања по другим земљама, обећавали много доброг провода. Силио сам се да излазим да их испоштујем, а враћао се кући све несретнији и жалоснији. Нека жалост се увукла у моје срце, узрок нисам знао. Једном приликом пошао сам на поклоничко путовање у обилазак манастира и светиња. Манасија, Раваница, Жича, Студеница… све је било лепо и благодатно, али моја душа празна. Стигли смо у један чувени манастир, велику светињу. Чим сам крочио ногом у манастирску порту, спазио сам монаха у гомили осталих. Очи су ми се приковале за њега. Хтео сам да повичем и потрчим за њим, али гласа није било. Занемео сам и остао прикован за место, нисам могао да се макнем. Свест је почела да ми се враћа и схватио сам да ја њега познајем. Не лично, али из разноразних прича из штампе и са интернета. Његов смирен лик и продуховљен изглед оставио је на мене снажан утисак. Питао сам друштво како бих до тог монаха, али нико није имао идеју. Један од мојих сапутника питао је неког другог монаха, како се може доћи до онога којег сам ја спазио по уласку у манастир. Нисам добио конкретан одговор и ражалостио сам се. У малој црквеној продавници спазио сам књижицу „Практична веронаука“ коју је написао Епископ рашко-призренски Артемије. Купио сам је не знајући ни зашто је купујем.

Чим сам се вратио кући и прочитао књижицу, схватио сам да мени треба духовник. Сам нисам више могао, неко је морао да ми помогне да се извучем из духовног глиба у коме сам се налазио. Тамо сам прочитао да свако тражи духовника према потребама своје душе. Мом карактеру и мојој души био је потребан неко духовно јак, неко ко има снажан карактер и ко је ауторитет. Препоручивали су ми овог или оног, али након разговора са истим враћао сам се незадовољан. Почео сам да идем у цркву, и да се исповедам код свог парохијског свештеника. Духовна празнина била је стално присутна.

Помислио сам да са мном нешто није у реду. Престао сам да излазим, одвојио сам се од друштва. Моје друштво постале су иконе на зиду, а саветници књиге Светог владике Николаја. Биле су ми лаке за читање а тамо је било много одговора на моја питања. Али за неке важније одлуке у мом животу нисам знао коме да се обратим. Сетио сам се оног монаха кога сам спазио у манастиру који сам посетио. Мора бити да је он тај кога ја тражим. Није ми било тешко да седнем у ауто, и да цео дан возим да бих стигао тамо. Спазио сам неколицину монаха, али онога кога сам ја тражио није било. Питао сам за њега, рекли су ми да је на путу због манастирских послова. Пао сам у очај, знао сам да је он тај кога ја тражим, а нисам могао да дођем до њега. Вероватно ме је Бог ставио на искушење, а разлог нисам знао. Шта сам могао и да знам, ја сам тек почео да упознајем духовни живот и онако самоук и пун таштине, нисам знао куда газим.

Почео сам да читам књиге, распитивао се од монаха до монаха, од свештеника до свештеника за духовне савете. Временом сам помислио да све знам, да сам све научио, да ми не треба нико. „Све сам знао“, постао сам гордији него што јесам, па сам делио савете друговима који су имали проблеме. Цитирао сам владику Николаја, Еванђеље и био „најпаметнији“ у друштву. Почео сам да постим, да се причешћујем сам на своју руку. Када би негде запело ја бих питао неког од монаха са којима сам постао близак пријатељ, за сваки случај мој прота је увек био ту. Нисам ни био свестан колико сам духовно пао и заглибио, водећи се разноразним саветима који нису увек били исправни. Моји другари монаси су били млађи људи, ни сами нису духовно стасали. А ја у својој гордости био сам убеђен да монах кад постане монах све зна, и себе је аутоматски спасао. Нико ми и није рекао другачије. Незнање је расло, као и гордост и славољубље. Осећао сам да сам много „важан“ и да од мене много тога зависи. Пре свега духовно стање мога друштва. Што је било горе они су се стварно ослањали на мене, па су знали да ме зову после пола ноћи. Ја сам увек био ту за њих, „паметан и духован“.

Дуго сам тако живео дивећи се сам себи. Монаси су постали моји другари и често долазили код мене, а моје друштво је почело да се диви мом „духовном напретку“. Нисам био свестан свог назадовања. Бог ме је поново ставио на искушења. Пао сам са литице на коју сам се с тешком муком сам подигао. Очајан, пун страшних помисли нисам знао шта да радим. Обилазио сам монахе, манастире, свакога питао за савет, чекајући једну утешну реч у моју корист. И ако су ме хвалили, ја сам све више падао. Затворио сам се у кућу и нигде нисам излазио. Једно вече код мене је дошао један иконописац и показао ми икону Светог Димитрија. Причао ми је дуго о њему, и ја сам му се помолио онако јадан и очајан. Из молитве ме је прекинуло звоно телефона. Један од мојих верних пријатеља набавио је број телефона онога монаха кога сам одавно, пре неколико година спазио у манастирској порти. „Јави му се…“. И јавио сам се не очекујући ништа посебно.

Ускоро сам упознао тог монаха. Нисам погрешио у мојој процени. Заиста је био толико духовно јак, да сам постао свестан своје беде и ништавила. Схватио сам да није духовник само онај који исповеда, и разрешава грехова. Духовник је Учитељ. Он својим животом и понашањем треба да буде пример какав ја требам да будем. И када ме укори да се не љутим него да са радошћу прихватим, и када ме саветује да прихватим савет без помисли и роптања. Схватио сам да је мој Учитељ увек у праву. До сада никада није погрешио у својој процени. Чудесно проницљив. Из беде и ништавила извукао ме је мој Учитељ. Захваљујући њему нисам више онолико горд и ташт. Заборавио сам на самољубље, славољубље и надменост. Моја прека нарав истапала се као свећа. Моја несмиреност полако се претварала у смиреност. Животне недаће сам научио да подносим, а очај и малодушност постали су моји непријатељи, против којих сам се борио онако како ме Учитељ учио. Још много тога нисам научио, јер човек се учи док је жив. Још увек нисам добар али сада имам од кога да учим, како да постанем човек. Све ово не би било толико важно, да мој Учитељ није ученик Владике Артемија, а он је ученик Аве Јустина. Како онда неко може да помисли да је на кривом путу? Пазите добро кога бирате за духовника, јер погрешна особа може вас сурвати у духовни бездан. Бирајте духовника према потребама своје душе. Заиграће вам срце када упознате правог Учитеља, и тада ћете знати да нисте погрешили.

Нисам неки писац, хтео сам ове ретке да посветим мом Учитељу и његовом Учитељу владики Артемију. И да му се захвалим што има такве духовне синове. Јер да није Његовог сина, данас ни ја не бих ово написао. Можда бих био у некој тропској земљи и чекао да дође лето. Сада сам овде и лето ће доћи, био ја у Тунису или у Србији.

Љубомир Рађеновић