Почетна / ПОДСЕЋАЊА / Подсећања / Подсећање: Ставови државе Србије, Епископа Артемија, свештенства и монаштва ЕРП поводом потписивања „Меморандума о обнови објеката СПЦ“, марта 2005.

Подсећање: Ставови државе Србије, Епископа Артемија, свештенства и монаштва ЕРП поводом потписивања „Меморандума о обнови објеката СПЦ“, марта 2005.

Print Friendly, PDF & Email

Наредним прилогом подсећамо посетиоце сајта на Саопштења за јавност: Радне група за обнову и заштиту српске културне баштине на Косову и Метохији, Епископа Артемија, свештенства и монаштва епархије рашко-призренске, поводом потписивања „Меморандума о разумевању о договореним општим принципима за обнову објеката Српске Православне Цркве“, од стране Његове Светости Патријарха српског Г. Павла, 24. марта 2005.

  

Из поменутих саопштења јасно се види да су ставови државе Србије, Епископа рашко-призренског Г. Артемија, свештенства и монаштва епархије рашко-призренске у то време били подударни, да је „Меморандум“ био права бомба на све ондашње напоре Епископа Артемија и државе Србије да се очува целовитост и интегритет српског народа и његова баштина на Косову и Метохији, да су бојазни изражене у саопштењима нашле оправдање у последњим догађајима везаним за пријем самопроглашене државе Косово у УНЕСКО. На крају прилога доносимо извод из обраћања прељубочиног епископа Теодосија на Међуверској конференцији одржаној у Пећи од 24. до 26. маја 2013. године. Ово обраћање додатно осветљава разлоге потписивање Меморандума 2005. године од стране Београда (Патријаршије) и прогона Епископа Артемија.

 

Уредништво

 

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ

Радна група за обнову и заштиту српске културне баштине на Косову и Метохији

На састанку одржаном 25. марта 2005. Радна група Владе РС, чији је задатак да предлаже сарадњу са представницима међународних организација, које покрећу иницијативе и утврђују програме у циљу обнове и заштите културне баштине на Косову и Метохији, са изненађењем и жаљењем примила је вест о потписивању „Меморандума о разумевању о договореним општим принципима за обнову објеката СПЦ“.

Меморандум је потписан 24. марта између СПЦ, коју је заступао Његова Светост Патријарх Павле, и Министарства културе, омладине и спорта Привремених институција самоуправе из Приштине, које је заступао министар Астрит Хараћија.

Не улазећи у подробну и детаљну анализу и критику многоброј них недостатака и пропуста којима обилује наведени Меморандум, и који ће, буде ли Меморандум примењен у пракси, бити погубни по идентитет, бивствовање и дугорочни опстанак српског народа и његове баштине на Косову и Метохији, Радна група Владе РС жели овом приликом да укаже на грубо и неочекивано кршење принципа и процедуре, која је требало да претходи потписивању једног овако важног и дугорочно значајног акта, као и на директну супротност потписаног Меморандума са Планом Владе РС за Косово и Метохију, који је и од СПЦ својевремено био подржан.

На овај начин, једностраним, неочекиваним и изненадним потписивањем Меморандума од стране Његове Светости, скоро у потпуности запостављене су и пренебрегнуте надлежне институције, оспорен План Владе РС за Косово и Метохију, и тиме дезавуисани како Служба заштите РС, која се од 19. века бави заштитом српске културне баштине, тако и надлежно Министарство културе, Координациони Центар за Косово и Метохију, као и надлежни Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски. Уз то, доведен је у питање и планирани, и за прву половину априла најављени, састанак надлежних институција Републике Србије са представницима међународних институција које се баве доменом заштите културне баштине.

Упозоравајући да наведени Меморандум представља неочекивани искорак и прво званично признавање Привремених институција самоуправе од стране неке српске институције, предавање њима у надлежност бригу и старање о српској културној баштини на Косову и Метохији, те самим тим и искључивање из поменутог процеса Службе заштите РС, Радна група напомиње да је потписани документ неприхватљив и неприменљив за обнову српске баштине на Косову и Метохији, те да на основу њега није могуће започети процес обнове.

Уједно, Радна група очекује да ће Његова Светост Патријарх Павле и Свети Синод СПЦ имати довољно слуха и спремности да чују глас надлежних институција, да би се затим, након стављања наведеног Меморандума ван снаге, у договору са надлежним државним институцијама, приступило дефинисању принципа који ће омогућити уобличавање потребног документа.

Београд,

25. март 2005.

 

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ

Епископ Артемије

Запањени смо поступцима појединих моћника у крилу Српске Православне Цркве који, не бирајући средства, у новије време поку шавају да се грубо мешају у канонске и јурисдикцијске надлежности Епископа рашко-призренског, намећући му своја виђења и решења када је у питању обнова наших цркава и манастира на Косову и Метохији. То се нарочито испољило у задња три-четири дана, од 24. до 27. марта ове 2005. године, а у вези Меморандума о разумевању о договореним општим принципима за обнову објеката Српске Православне Цркве на Косову и Метохији.

Овако исхитрене одлуке, као што је ова донета на ванредној седници Светог архијерејског синода, у свом проширеном саставу, са члановима Одбора Светог Архијерејског Сабора за Косово и Метохију, по којој „Меморандум остаје и даље на снази“, за Нас и Нашу Епархију не могу имати никакво правно дејство, нити се могу применити у пракси. Разлози за то су изнети у нашем писму Његовој Светости Патријарху српском Г-ну Павлу, Ебр. 147 од 26. марта 2005. године.

Поред тога, знања ради, на ту седницу Косовског одбора, нисмо било позвани ни Ми, као Епископ косовско-метохијски, нити ико од чланова тога одбора из дела наших клирика – монаха. Питамо се, дакле, ко је у наше име могао да одлучује о валидности „принципа“ договорених у том Меморандуму?

Грачаница

28. март 2005.

 

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ

Свештенства и монаштва епархије рашко-призренске

Ми, свештенство и монаштво Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске, дубоко смо изненађени и забринути свим оним што се у последњих неколико дана, почев од 24. марта, догађа у вези активности на обнови српске културне баштине на Косову и Метохији, а поводом потписивања „Меморандума о разумевању о договореним општим принципима за обнову објеката Српске Православне Цркве“, од стране Његове Светости Патријарха српског г. Павла.

Додатно нас узнемирује чињеница да је Меморандум потписан управо 24. марта, на дан почетка бомбардовања и дотад невиђене агресије на српски народ од стране већине западних земаља, обзиром да и он представља праву бомбу на све досадашње напоре уложене од стране Епископа Артемија за очување целовитости и интегритета српског народа и његове баштине на Косову и Метохији, као и чињеница да је 27. марта, на дан када је 1941. године извршен пуч и тиме наговештени тамни и црни облаци који ће се у будућим данима српске историје надвити над српским народом, поново, новим пучем извршеним у Београду (Патријаршији), васпостављен Меморандум са којега је Његова Светост повукао свој потпис два дана пре тога, и прогласио Меморандум неважећим. Треба се бојати онога што ће уследити, буде ли се овај Меморандум применио у пракси.

Ми, као клир епархије рашко-призренске и косовско-метохијске, не можемо а да овим путем не искажемо и своју дубоку забринутост чињеницом, да се о стварима које се тичу наше Епархије одлучује на овако неканонски начин, грубим мешањем у област деловања Епархијског Архијереја, без Његове сагласности и чак обавештавања, одлучивањем о стварима које су му светим Канонима предате у надлежност.

Све нас ово враћа у блиску прошлост, када се пре пар месеци Свети Синод такође умешао у надлежност и канонски делокруг деловања епархијског Архијереја, оспоравајући му право да подноси тужбу против земаља које су најодговорније за рушење и скрнављење 150 православних цркава на Косову и Метохији, позивајући га чак, својом одлуком, да тужбу повуче, иако му је само неколико месеци пре тога дао пуну подршку да тужбу поднесе.

Ово нас забрињава утолико пре, јер знамо чињеницу да је подношење тужбе пред међународним Судом у Стразбуру против четири европске државе највећа сметња идеји независног Косова. То исто би се могло рећи и за област културне баштине, где не може бити ни речи о испуњењу стандарда, што самим тим урушава сваку реалну могућност да се до остварења независног Косова дође легалним путем. Отуда проистиче и толико настојање и упорност Међународне заједнице да се са било каквим активностима у домену обнове баштине крене што пре, како би имали какво-такво оправдање и подршку остварењу независности Косова.

Стога, овим путем изражавамо своју потпуну сагласност са ставовима надлежног Епископа Артемија, истичући да потписани Меморандум не може за нашу Епархију имати никакву правну снагу нити се може применити у пракси, јер је до његовог потписивања дошло без знања и сагласности канонског и надлежног Епископа, не улазећи овом приликом уопште у било какву анализу текста самога Меморандума, који представља, између осталог, прво признавање од стране српских институција – Привремених институција самоуправе из Приштине, и предавање бриге о обнови порушених светиња у руке онима, који наше светиње већ шест година немилосрдно руше, и затиру све што је српско. Шта би из овога проистекло, боље је не помињати.

 

30. март 2005

.

Обраћање прељубочиног епископа Теодосија на Међуверској конференцији одржаној у Пећи од 24. до 26. маја 2013. године

….Иако ове светиње припадају Српској Православној Цркви, оне су такође део богате баштине на Косову и Метохији, Европи и свету.Већ годинама заједно са људима добре воље покушавамо да развијемо концепт ширег идентитета, који чува аутентични порекло духовних и културних објеката и истовремено их отвара за припаднике других заједница са којима делимо ову прелепу земљу. Једна од наших најважнијих намера јесте да ови објекти постану мостови помирењаи разумевања, јер су то пре свега куће Божије које су и предвиђене да буду домови и прибежишта за све оне који желе да се приближе Богу и духовно се обогате. Зато бих искористио ову прилику да похвалим труд свих међународних и локалних представника који са нама деле ову визију и поручим онима који тако не мисле да ће наше светиње увек остати отворене за све који искрено траже духовни мир и спокој. Вредност једног друштва, културе и традиције никада није била у ригидној једноличности, већ у разноликости и слободи изражавања. Религија има за циљ да нас учини хуманијим и бољим, а не поборницима агресивних идеологија. Зато и верски објекти треба да буду сагледани као парче небеске лепоте и благослова за све, а не као упоришта насилних идеологија и симболи раздора.