Почетна / БОГОСЛУЖЕЊА / Катакомбе / Недеља 35. по Духовдану у катакомби у Гринбаху

Недеља 35. по Духовдану у катакомби у Гринбаху

Print Friendly, PDF & Email

У недељу 35. по Духовдану, 18/31. јануара, Његово Преосвештенство Хорепископ новобрдски и панонски Г. Максим, служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Сабора свих српских светитеља у Гринбаху код Беча, уз саслужење настојатеља обитељи протосинђела Димитрија (Ђоковића) и јерођакона Пајсија (Марковића). Овом свештеном Литургијском сабрању присуствовало је педесетак верника из Беча и околине. Неки од њих су се на Литургији и причестили пречистим и пресветим Телом и Крвљу Господа Исуса Христа.

У својој архипастирској беседи Владика Максим је поучио присутни народ да се држи пута којим су ишли сви свети Срби, тј. пута вршења заповести Божијих и одбране Свете Вере Православне. Као светле примере богоугодног живота, трпљења и ревности у одбрани вере Владика је навео и светитеље које је Света Црква прослављала тога дана – Св. Атанасија Великог и Св. Максима архиепископа српског.

Уследила је трпеза љубави коју је за све присутне приредило манастирско братство. За време трпезе љубави Владика Максим је одржао још једну веома надахнуту беседу о предстојећем „Свеправославном сабору“. Том приликом је Владика Максим рекао:

„Већ сам изразио своје задовољство, што смо данас заједно овде у овој катакомби, могу само то да поновим. Ево, у беседи смо рекли шта је најбитније у нашем животу али треба поразговарати и о текућим стварима у нашој цркви.

Сваки православни хришћанин је интегрални део тела Христовог, који се зове Црква и кад било који део тог тела страда, читаво тело то осећа. Тако и ми осећамо, да сада наша Српска Православна Црква и Црква у ширем смислу те речи страда. Ми треба у овим временима страдања Цркве да будемо на стражи и, колико до нас стоји, да чувамо пре свега себе и своје душе али и Цркву Божју, Цркву Светосавску коју смо у наслеђе добили од Светог Саве и од осталих Светих Срба.

Када добијемо наслеђе, ми смо пред нашим прецима, од којих смо то добили, одговорни по питању тога шта ћемо с тим наслеђем учинити. Потребно је да се тим наслеђем користимо, али и да га чувамо како би га предали нашим потомцима.

Ја сам хтео да вас обавестим и упозорим, претпостављам да многи од вас прате шта се дешава, али бих ипак напоменуо свима да се ове 2016-те године спрема такозвани „Свеправославни сабор“. То је сабор који ће по спољашњости бити представљен као тријумф православља, као тријумф Цркве, а заправо ће бити на велику штету Цркве и на велику штету православља, као и на велику штету свих који буду обманути тим сабором и оним што ће на њему бити одлучено и донето.

То је сабор о којем су многи свети оци и старци проповедали, тај сабор се припрема уназад већ педесет-шездесет година. Још седамдесетих година, прошлог века, Свети Јустин Ћелијски, наш духовни „деда“, духовни отац, упозоравао je да саме припреме тог сабора показују карактер тог сабора, показују да то неће бити православни сабор него безакони, разбојнички сабор. Начин на који се тај сабор и данас припрема, теме које се намећу, управо потврђују истинитост речи оца Јустина. И ево Господ је одредио нашу генерацију да ми будемо сведоци тог сабора, и не само сведоци и мирни посматрачи већ хтели ми или не, ми морамо бити учесници сваке духовне борбе која се у Цркви води за очување православне вере и Православне Цркве.

Дужни смо, не да седимо скрштених руку него да бдимо, пре свега над нашим душама, да не постанемо помрачени грехом, греховним навикама и самим тим слепи, и да пристанемо на прави начин да видимо шта се око нас дешава.

Зато је потребно да, пре свега, стражимо у молитвеном смислу, да стражимо нашим побожним животом, али и да се информишемо, да отворимо све наше очи које нам је Бог дао, и ове телесне и умне и духовне, да би смо видели шта се дешава и шта ће се догодити, да будемо спремни да одговоримо на сва искушења која нам предстоје.

Тај по свој прилици безакони сабор, одржаће се на Свету Тројицу, за Духове ове године, двехиљадешеснаесте.  Убрзано се спрема, раде оно што нису до сада стигли да ураде, на пречац.

Ово није сада моменат и прилика да улазимо у све детаље о којима ће бити расправљано на том сабору, али један од детаља, са задње припремне седнице тог сабора, која се одржала у Шамбезију у Швајцарској, јесте тврдња Цариградског Патријарха Вартоломеја, да они већ у напред морају припремити „канонске санкције“ за све оне који не буду прихватали одлуке тог сабора.

Да ли ви схватате ове речи?

У напред морају да одреде све казне за нас који већ сада одбијамо да прихватамо тај сабор, будући да са оцем Јустином Ћелијским тај сабор већ сада оцењујемо и називамо разбојничким.

И видите тај један, такав, непастирски принцип, тај принцип полицијског застрашивања и наметања одлука неког сабора, показује сам карактер оних који тај сабор организују, показује да то нису прави истински пастири, да су то заправо вуци у јагњећем руну, у јагњећој кожи. И због свега тога ми већ сада осећамо бојазан просто, од свих оних одлука које ће бити на том сабору донете. Осећамо бојазан али не и страх, већ само осећамо да је потребно да будемо врло будни, трезвени.

А страх не осећамо зато што су нама тај пут Цркве, пут Вере Православне, пут ка Царству небеском пропутили Свети оци. Данас смо у беседи истакли на који начин и који Свети оци. И у свим приликама и неприликама у нашем животу потребно је само да се држимо њиховог пута, да не измишљамо ништа ново, да не додајемо ништа ново, нити да ишта одузимамо од оног што смо од њих примили, већ само да се држимо њиховог пута, њиховог предања, и то је сва мудрост и сва памет која нам је потребна. Остали нека иду својим путем. Богу ће они сами одговарати зашто су тим путем ишли, а наше је да останемо на овом путу.

У једној од стихира Светом Атанасију, које смо синоћ певали, каже се да је он одбранио своју паству од нечастивих, од јеретика. И то је сада главна борба и главни смисао, главна мисија нас у овој Епархији, да онај духовно пробуђени део Српског народа и уопште православног народа бранимо од нечастивих, од јеретика.

Како да их бранимо? Једним јединим оружјем које нам је Бог оставио, а то је истина.

Да проповедамо истину вере православне, да проповедамо ону истину коју они покушавају да искриве.

Ја не бих да се бавим сад конкретно Андрејем Ћилерџићем, како је отац Димитрије наговестио.
Њихова дела сама сведоче о њима, једино можемо навести једно од тих дела.

А ви, као православни хришћани, уколико настојите да живите побожно да идете путем Светог Саве, увек ћете бити обавештени Духом Светим, биће вам очи отворене да видите и препознате ко су прави пастири, а ко су лажни пастири који обмањују народ.

Господ је рекао „по плодовима ћете их познати“ (Мт. 7; 16), наши плодови су наша дела, знате. Од тога што ћемо и ми, сами „бусати се у прса“ и причати како смо православни, нити ћемо ми имати користи, нити они људи око нас који нас посматрају и гледају, то јест она наша браћа која још увек нису свесна у каквој се опасности тренутно налази Српска Црква и Српски народ, у каквој духовној опасности.

Дакле, сви ви сте потребни, сви ви сте обавезни и неопходно је заиста да будете светлост свету.

Основна ствар у нашој мисији ширења и чувања вере православне, а то је апостолска мисија. основна ствар која је везана за ту мисију, коју сви ви појединачно као побожни хришћани имате и основно оруђе у тој мисији јесте ваша побожност.

Треба људи „да виде ваша добра дела и да прославе Оца нашег који је на Небесима“, како пише у Светом Јеванђељу.

То је најубедљивији начин којим ви треба да проповедате свој оној браћи која не долазе овде у катакомбе, да проповедате зашто ви долазите овде, разумете?

Ако се не будете напајали том побожношћу и не будете зрачили том побожношћу, и ваши доласци овде неће имати баш превише смисла.

Дакле, начин нашег мисионарења међу нашом браћом, а тиме и чување вере православне није свађа, расправљање, оговарање, осуђујење, него да зрачимо том побожношћу, која представља потврду вере православне, тог духовног бисера који ми имамо, који овде у овим катакомбама чувамо.

Ја сам хтео само да вас обавестим о једном страшном пропусту духовном, о једном од многих, и да вам само изложим један пример на основу кога ћете сами препознати каквог Епископа су поставили овде у Бечу од стране Синода у Београду.

Многи од вас не знају италијански језик, али један наш калуђер зна, па је пропратио на интернету кад је Андреј служио у Трсту, тамо је велика српска црква, јако стара, он је на лошем италијанском произнео једну страшну проповед.

Напомињемо да екуменисти ретко кад служе празничне службе без присуства римокатоличких фратара и бискупа, и том приликом био је присутан један фратар, заборавио сам му име, да ли је Ђовани, или како већ, није ни битно, он је углавном рекао присутном народу да тог фратра он сматра својим духовним оцем, те и да он када има неки духовни проблем иде да се посаветује са тим фратром.

И свим присутним верницима препоручује такође да иду код тог фратра по савет кад имају неки духовни проблем.

Ето, свака реч, после овога је сувишна, то вам је сасвим довољно да препознате с ким на жалост имамо посла у Српској Православној Цркви.

Да је такав проблем присутан само овде на овим просторима где ви сада живите, „ни по’ јада“ што би рекли, не би био велики проблем. На жалост, то је проблем који је све присутнији широм Српске Православне Цркве, широм наше матице и дијаспоре.

И зато, не смемо да очајавамо због тога, већ имати на памети да све те опасности треба да нас побуђују на већу ревност у молитви, да се поред молитве за наше душе, за наше спасење молимо и за нашу Српску Цркву, да је Господ молитвама Светог Саве сачува и сигурно ће је сачувати. Једино се поставља питање ко ће у тој Цркви остати заправо? – Остаће само они који буду остали верни предању Светог Саве.

Ето браћо и сестре то је оно на шта сам хтео да вас упозорим.

Али понављам, то не сме да буде повод за неки дефетизам, за неко очајање, безнађе. Напротив, Црква ће остати до краја света и века, знате. У крајњој линији, не чувамо ми Цркву него Црква чува нас. Но битно је остати у тој Цркви, јер Свети оци кажу, као што ниједна људска душа није преживела потоп, ниједна душа која се није нашла у Нојевој барци, тако ни једна душа која се не нађе у барци Цркве Православне неће преживети ни овај духовни потоп, који је на сцени, нити ће се спасти. Зато је сва наша брига и сав наш труд управо усмерен на то да останемо у вери православној, тиме да останемо у Цркви Православној.

Остало ће Господ Бог да уреди. Наше је само да урадимо оно што је до нас.

Ето толико сам имао да вам за ову прилику кажем. Отворите очи и пазите.

Инфо служба

Беседа Владике Максима на Литургији

Беседа Владике Максима у трпезарији о „Свеправославном сабору“

Фотогалерија