Почетна / Свети свештеномученик Иринеј

Свети свештеномученик Иринеј

23. АВГУСТ

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА

ИРИНЕЈА, епископа Лионског (Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за август)

 

Свети Иринеј, епископ Лионски, спада у најзнаменитије оце и учитеље Цркве. Живео је и подвизавао се у другом веку, посветивши сав свој живот борби са гностицизмом[1]. Његов значај за хришћанску Цркву другога века може се сравнити са значајем светог Атанасија Великог[2] за хришћанску Цркву четвртога века. И један и други јављају се у своме животу и раду првенствено као заштитници чистог, неповређеног црквеног учења против лажних јеретичких учења свога времена: свети Иринеј – против гностицизма, свети Атанасије – против аријанизма.[3]

Свети Иринеј се родио у граду Смирни, у Малој Азији; од ране младости одао се темељном изучавању јелинске мудрости, и постао одличан зналац грчке поезије, философије и осталих јелинских наука. Ипак световно знање није занело младог Иринеја. Чувши за духовну мудрост, мудрост хришћанску, и почевши се упознавати с њом, он се одушеви њоме и зажеле да је свим срцем усвоји, јер осећаше спасоносност и неизмерну важност њену.

Истинама хришћанске вере млади Иринеј се најпре учио од светог Поликарпа, епископа смирнског. Свети Поликарп беше ученик светог апостола и еванђелиста Јована Богослова, који га и постави за епископа града Смирне. Као епископ он се много потруди за Цркву Христову, јер се старао не само о својој смирнској пастви, него је писао посланице и суседним црквама. По сведочанству блаженог Јеронима[4], Поликарп је био „вођ целе Азије у хришћанству“.

Ученик тако светог и богомудрог учитеља, Иринеј заволе душекорисно учење хришћанско више од сваке световне науке. Поставши ученик Поликарпа, свети Иринеј као да постаде ученик самога Господа Христа, јер свесрдно усвајаше умом својим истине хришћанске вере и сав се предаде на службу Богу. Пошто је свети Поликарп био ученик светог апостола и евангелиста Јована Богослова, то је предавао светоме Иринеју све оно што је сам слушао од очевидаца и слугу Христових – светих апостола.

Због свога врлинског живота и смирене Еванђелске учености свети Иринеј би рукоположен од светог Поликарпа за презвитера и послан у Галију да проповеда реч Божију. У то време у Лиону беше епископом свети Потин, који касније своју проповед Еванђеља запечати мучеништвом за Христа. Стигавши у Лион, свети Иринеј се стаде усрдно трудити, помажући светом Потину у његовим архипастирским пословима. Након неког времена у Лиону настаде жестоко гоњење на хришћане, и свети Иринеј се показао као храбар заштитник хришћана и тврд стуб Цркве. Из Лиона свети Иринеј би послан од стране епископа Потина у Рим, да однесе посланицу исповедника епископу Елевтерију.

По повратку из Рима свети Иринеј ступи на архијерејски престо светога Потина, пошто овај мученички пострада.[5] Као архијереј, свети Иринеј мудро руковођаше своју лионску паству у тешким временима, јер многе невоље нападаху Цркву Христову: незнабожни идолопоклоници гоњаху хришћане, а безбожни јеретици стадоше стварати пометњу и раздор у Цркви Божјој. Свети Иринеј трпељиво подношаше ради имена Христова притиске и непријатности које му наношаху идолопоклоници, а против јеретика неустрашиво војеваше својом речју и својим књигама. Архипастирска делатност светог Иринеја не ограничаваше се на Лион, чије све грађане он преведе у хришћанство, него се распростираше на сву Галију. Поред тога свети Иринеј одржаваше живе везе са римском црквом и са малоазијским црквама, о чему сведоче његове посланице, упућиване тамошњим епископима.

Велику ревност показа свети Иринеј у изобличавању и оповргавању ондашњих јеретичких учења. У том циљу он написа много књига, у којима богомудро оповрже заблуде јеретика И изложи и одбрани истине хришћанске вере. Од свих његових дела најзначајније је оно под називом: „Против јереси“, или тачније: „Изобличење и оповржење лажноназванога знања“, у пет књига. Ово дело свети Иринеј поче писати на молбу једног пријатеља свог ради оповржења јереси валентинијана[6], који у то време беху силно раширили своје лажно учење не само у Риму него и у Галији. Затим, желећи да покаже лажност и суштину Валентинове јереси, која понавља заблуде ранијих јеретика, свети Иринеј описа старе јереси које су се биле раније појавиле и ступиле у борбу са хришћанством, са истинском хришћанском мудрошћу побијајући све заблуде јеретика и раскривајући једино спасоносно учење хришћанске Цркве. При томе руководећа мисао богомудрог оца, светог Иринеја, јесте ово: „Сваки који жели да зна истину, треба да се обрати Цркви, јер су апостоли само њој јединој саопштили божанску истину, и, као богаташ у ризницу, положили у њу све што се односи на истину. Само је Црква врата живота“.[7]

Овакво значење Цркве, као једине непогрешиве чуварке и носитељке истинског апостолског предања, свети Иринеј заснива на томе што у Цркви стално борави Дух Свети и непрестано делају божански дарови и силе. Дух Божји, по учењу светог Иринеја, обитава у Цркви од самог њеног оснивања. Он је као живот и душа Цркве; Он је покреће и управља њоме онако као што душа покреће и управља члановима нашег тела. У Цркви је дато све, чиме се извршује наше спасење. Зато што у Цркви стално и непосредно борави Дух Божји, Црква никада не може погрешити или пасти у заблуду. Отуда божанска истина, предата јој усмено или писмено од светих апостола, остаће свагда у њој једна и иста, онако чиста и божанствена каква је била и при апостолима, јер један и исти Дух Свети делао је и у апостолима, дела и сада у Цркви – у лицу њихових прејемника. Прејемство апостолског звања чува се у Цркви свуда и непрекидно, а уједно с њим чува се и апостолско предање у његовом чистом и неповређеном виду. Уопште, вели свети Иринеј, Црква, иако расејана по целоме свету, чува свуда једно и исто учење присутношћу у њој једног и истог Духа Божјег и непрекидношћу у њој једног и истог звања апостолског. Она подједнако верује, имајући као једну душу и једно срце; подједнако проповеда, учи и предаје, имајући као једна уста. Подједнако верују и имају једно и исто предање цркве и у Германији, и у Шпанији, и у Галији, и на Истоку, у Египту и Либији. Као што је сунце једно и исто у целоме свету, тако и проповед истине сија и све просвећује једна и иста у целој Цркви.[8]

Тако учећи и упућујући све, свети Иринеј спасе многе од незнабожачког идолопоклонства и од јеретичких заблуда; многе хришћане он настави на пут спасења, а неке укрепи на мученички подвиг. Напослетку и сам пострада за име Христово у време цара Севира:[9] њему би одсечена глава. И тако свети Иринеј прими славни венац мучеништва у царству Господа нашег Исуса Христа.

———————————–
[1] Гностицизам је заједнички назив за многа јеретичка учења, која су се јавила у току прва два века хришћанске ере.

[2] Спомен његов празнује се 18. јануара и 2. маја; под 18. јануаром налази се и његово Житије.

[3] Види о томе у Житију св. Атанасија Великог под 18. јануаром.

[4] Један од највећих отаца хришћанске Цркве на Западу; живео од 330. до 419. године; високо образован и учен, много се подвизавао, много путовао, и многе драгоцене књиге написао. Поред тога превео Свето Писмо на латински језик; тај превод познат под именом Вулгата.

[5] Свети Потин мученички пострадао 177. године. Спомен му данас.

[6] Овај назив добили по имену главног оснивача ове јереси – Валентина.

[7] „Против јереси“, књига 1, глава 10.

[8] „Против јереси“, књ. I, глава 10.

[9] Цар Севир царовао од 193. до 211. године. – Свети Иринеј мученички скончао 202. године.