Почетна / ЕПАРХИЈА / Часопис "Свети Кнез Лазар" / Избор Текстова / Епископ Артемије: Балканској конференцији

Епископ Артемије: Балканској конференцији

Print Friendly, PDF & Email

Извор: СВЕТИ КНЕЗ ЛАЗАР, ГОДИНА 1999, БРОЈ 2 (26), СТРАНЕ 9-11

    БОН

ГЛАС У ПУСТИЊИ

„Свирасмо Вам, и не играсте; жалисмо Вам се, и не ридасте.“

(Матеј 11,17)

Ове јеванђелске речи, Господо, изговорио је Син Божји, Господ Исус Христос, дајући свој суд о свету овом, упоређујући га са малоумном децом (МТ. 11,16). Те речи најбоље изражавају и одсликавају данашњи положај и стање нас (мене Епископа Рашко-призренског, као представника Српске Православне Цркве и г-на Момчила Трајковића, Председника Српског покрета отпора – Демократског покрета, као представника српског народа Косова и Метохије) који годинама заједно обигравамо свет (земље Европе, Америку и Русију), говорећи и сведочећи свуда о нарастајућем проблему на Косову и Метохији, о његовим коренима и непосредним узроцима, нудећи уз то конструктивне предлоге и начине како да се ти проблеми реше и избегне невиђена трагедија и катастрофа која се вртоглавом брзином приближавала.

О свему томе детаљно сам Вам написао и описао у своме ОТВОРЕНОМ ПИСМУ политичким вођама НАТО земаља и Америке, писаном 9. априла ове годиие, на Велики Петак. То беше шеснаести дан Ваше агресије на нашу земљу. Данас, после два месеца насилног „засађивања мира“ по бомбама узораној Србији, не би се имало шта додати, већ само „успехе“ Ваше бомбасте интервенције тамо наведене, помножити са неколико десетина пута. Како у погледу разарања инфраструктуре од виталног значаја за један народ, насеља, школа, обданишта па све до болница и страних Амбасада (Кинеске, Шведске, Швајцарске, Индијске…), многобројних цивилних жртава како међу Србима, тако и међу косовским Албанцима, Ромима, Турцима и осталим грађанима Србије и Црне Горе. Све то, будући да нису у питању никакви војни циљеви, „господари рата“ (без објаве рата! – какве ли ироније) називају „колатералним штетама“ и тиме умирују своју савест, тврдећи за сваки појединачни случај да је „грешка“ настала промашајем неког легитимног = војног) циља. Чак и кад гађају и прецизно погађају међународни воз, аутобус препун путника, колоне и групе избеглица (Ђаковица, Кориша), центре насеља (Алексинац, Приштина, Сурдулица).

Самозване судије васељене, увређени и повређени у својој охолости, како то да Србија није пала на колена после два-три дана бомбардовања (како се очекивало), намеравају да иду до краја, „док Милошевић не прихвати све услове НАТО-а, повуче сву војску и полицију са Косова и врати све избеглице“, па да тек онда престану са бомбардовањем. Таква решеност равносилна је намери да се истраје у злочину до потпуног уништења и Српског и Албанског народа, па можда и читавог региона Балкана. Јер то што они (Америка и НАТО) захтевају и сами знају да је немогуће испунити док бомбардовање траје, све и када би то Милошевић хтео учинити.

Стога се још једном питамо: Ко ће уживати тај „мир и демократију“ коју нам доносите (или: шаљете) на томахавкама и бомбама? Ко ће сутра моћи да живи (а не да ужива) на просторима са таквом еколошком катастрофом произведеном дејствима натовске авијације? Да ли је оно што радите и што намеравате да продужите заиста у интересу оних које „штитите“ (косовских Албанаца и њихове ОВК-а)? Да ли је могуће да сте одлучни да их штитите, до последњег“? Не личи ли Вам то на цинизам и црну иронију којим желите да завршите двадесети век? Је ли то капија кроз коју Европа треба да уђе у трећи Миленијум? Ако јесте, шта ли нас тек у њему чека? Каква ли ће тек то бити срећа, правдољубивост, благостање и демократија! На измаку овога века не треба заборавити на, у свим народима познату пословицу: „Ко ветар сеје, буру жање“. Размислимо сви о томе док има времена.

Српска Православна Црква и сав српски православни народ дубоко жали због свега што се десило и што се дешава на овим нашим просторима. Корени зла, насиља и злочина су предубоки. Много је на тим просторима и у прошлости и у садашњости било неправде, мржње, зла и злочина сваке врсте. Не само код једнога народа, него код свих и од свих који тамо вековима измешани живе. Но највећи злочин је, нема сумње, онај када неко покушава да за сва зла и пострадања свих народа на тим просторима оптужи и окриви само један народ, и то „паушално“, изједначавајући цео народ са појединцима који припадају томе народу, а који су починили или су могли починити велика недела и злочине.

Буде ли Историја истим аршином мерила и ове најновије и масовне злочине које у име „хуманизма и мира“ чини НАТО са Америком на челу, учиниће велику неправду ако не буде правила разлику између данас (не)одговорних политичара тих земаља и обичног народа који се згражава над њиховим (не)делима. Ми знамо да се и тим народима манипулише, да су и они изложени пропагандним путем мас-медија, као и ми у нашој отаџбини. Зато се трудимо да правимо разлику између НАТО политичара и народа НАТО земаља. Томе нас наша православна вера учи, јер ће и наш Бог, као праведни Судија, када дође у последњи дан да суди живима и мртвима, „свакоме дати по делима његовим“.

Само људи, када приграбе себи „право“ да буду „судије васељене“ и ако их на то нико није одредио ни поставио, праве грешке својствене људима – изједначавају кривог и недужног, уништавају све одреда. За такве је наш велики Владика, песник и философ Његош рекао: „Коме закон лежи у топузу, трагови му смрде нечовјештвом“.

Ми ћемо и даље сведочити Истину пред онима „који имају уши да чују“. Борба за истину увек има своју сврху и једном мора довести до резултата. Стога ми ценимо и подржавамо сваки ангажман у обраћању свету, а и оних који се из света јављају нама. Сведоци смо огромне енергије, дирљиве искрености, труда и пожртвованости са којом појединци своје виђење истине шаљу у свет са непоколебљивом надом у разумевање, саосећање и мировни ангажман тога света. Активност која подразумева борбу добротом против зла, најлековитији је пут којим појединац у овом времену може поћи.

Толико сам желео овога пута да кажем. Не бих понављао оно што сам толико пута говорио и што је широм света познато. Не бих чак одавде упућивао било какав апел или молбу силницима овога света да прекину са злочиначким бомбардовањем. Препустио би их суду њихове савести и праведном суду Божјем, било да у Њега верују или не. А ми бисмо остали са нашом вером у Бога и надом на Његову милост и правду, уверени да ће ипак Бог показати излаз из овог безизлаза не само за нашу земљу и наш народ, него за цео свет и све народе који у њему живе, јер зла, неправде и злочина свуда има.

27. мај 1999. год.

Бон

Епископ рашко-призренски +АРТЕМИЈЕ