Почетна / ПОДСЕЋАЊА / Подсећање: Срби на Косову и Метохији

Подсећање: Срби на Косову и Метохији

Print Friendly, PDF & Email

ГЛАСНИК КиМ број 159, 16. мај 2003. године

У Косовском Поморављу, на пола пута између Гњилана и Урошевца, налази се село Церница, у којем данас живи 387 Срба. До пре четири године Срба је било дупло више, а Албанаца неколико пута мање. После бомбардовња 1999. године већина Срба је отишла, неке нове комшије су дошле, а за старе постале смртна опасност. Од тада до данас, дакле, откад су дошли КФОР и УНМИК, у Церници је убијено шесторо Срба. Најмлађи је имао само четири године. Срби живе у три сеоске махале, у потпуном окружењу, без слободе кретања, без посла и новца. Међу њима су и две бебе, 21 дете предшколског узраста, 60 основаца и 13 средњошколаца. Њих смо упознали зимус у Београду и посетили, пред Васкрс, у Церници,  најгорем српском гету.

 

ЗАТВОРЕНИЦИ У СОПСТВЕНИМ ДОМОВИМА

 

Да ови најновији инциденти нису изоловани случајеви и изузетак у косовској стварности потврђује и најновији извештај америчке организације за заштиту људскх права „Амнести Интернатионал“, објављен у априлу месецу ове године под називом „Затвореници у сопственим домовима“ у коме се детаљно приказује положај српског народа и мањинских заједница на Косову и Метохији у последње две године. У до сада најпотпунијем међународном извештају ове врсте детаљно се говори о нападима на невећинско становништво, уништавању цркава и гробаља, етничкој дискриминацији и најбруталнијем гажењу основних људских права.

У закључцима овог извештаја сасвим јасно се истиче да УНМИК и КФОР „нису успели у своме раду да обезбеде поштовање људских права не предузимајући благовремене и одговарајуће акције против њиховог кршења“ и апелује се на представнике међународне мисије УН и КФОР-а да „починиоце злочина приведу правди и предузму ефикасније мере заштите угроженог становништва“.

Након прошломесечног извештаја Савета Безбедности УН, у коме се можда по први пут оштријим тоновима критикује понашање косовских Албанаца, а индиректно и сам рад мисије УН која толерише дивљање екстремиста, остаје нада да међународна заједница неће наставити да игнорише катастрофалну ситуацију која већ четири године постоји под њеним протекторатом.

Колико ће ове речи критике и упозорења генералног секретара УН Кофи Анана наћи одзива међу представницима мисије УН и КФОР-а, као и међу локалним становништвом остаје да се види у наредним месецима који су од кључног значаја за судбину овог јединог преосталог кризног жаришта на Балкану.

С.М.Д.

У Косовском Поморављу, на пола пута између Гњилана и Урошевца, налази се село Церница, у којем данас живи 387 Срба. До пре четири године Срба је било дупло више, а Албанаца неколико пута мање. После бомбардовња 1999. године већина Срба је отишла, неке нове комшије су дошле, а за старе постале смртна опасност. Од тада до данас, дакле, откад су дошли КФОР и УНМИК, у Церници је убијено шесторо Срба. Најмлађи је имао само четири године. Срби живе у три сеоске махале, у потпуном окружењу, без слободе кретања, без посла и новца. Међу њима су и две бебе, 21 дете предшколског узраста, 60 основаца и 13 средњошколаца. Њих смо упознали зимус у Београду и посетили, пред Васкрс, у Церници,  најгорем српском гету.

 

ДЕЦА ИЗ ЦЕРНИЦЕ У БЕОГРАДУ

 

Почетком фебруара, око 40 малих Косоваца било је недељу дана у Београду. Били су свуда: у Саборној цркви, позоришту, Зоо-врту, „Соко Штарку“, на „Маракани“. Примио их је тадашњи председник државе Војислав Коштуница. Привремени бег из логора полуотвореног типа организовала им је београдска општина Стари град. За већину, то је било прво путовање у животу. Свих седам дана мешали су се смех и плач и код гостију и код домаћина. Седмогодишња Данијела Стојановић, тихо прича како јој се допада Београд, али једва чека да се врати кући. „Код куће је само бака“, каже Данијела, чији су се родитељи и брат одселили у Јагодину. Она је остала са баком и има све петице у првом разреду.

Смештена у ученичком дому у центру Београда, деца из Цернице личе на сву децу која су на екскурзији: лепо су обучени, весели. А онда видимо Милицу Трифуновић, вероватно једину деветогодишњу девојчицу на свету која је повезана црном марамом. У децембру су јој са осам метака убили оца, који је у шуми, 200 метара од куће, чувао козе. Њен три године старији брат Лазар прича како је чуо да се у шуми нешто десило, отрчао тамо и видео мртвог оца. КФОР је вршио увиђај, па му нису дали да приђе, а он је отишао кући и ћутао, јер није смео да каже мајци. Данас, о њима брину деда и стричеви, који су сви остали без посла у „Трепчи“, баш као и покојни отац, раније рудар. Лазар је прво у цркви у Београду купио себи бројаницу. Каже, да би га чувала.

Његов школски друг Мирослав Костић, објашњава како су у Церници најстрашније ноћи. Тада Албанци пуцају, бацају бомбе и постављају динамит у куће. Мирослав мисли да је, ипак, најтеже родитељима који покушавају да деци обезбеде све што им је неопходно, од хране до књига.

 

КОД КУЋЕ  У ЦЕРНИЦИ

 

На Косово и Метохију улази се на граничном прелазу Кончуљ, после којег се ниже тридесетак српских села. Некако је постало уобичајено да се каже да су, шта год то значило – „енклаве“:  Дреновце, Ранилуг, Велико Ропотово, Пасјане… Пролази се поред брда Прилепца где је рођен кнез Лазар. Близу је и село Петрит, у којем живе искључиво Албанци. Раније се звало Петровце и било је чисто српско. На путу до Гњилана има много нових џамија, бензинских пумпи и нових кућа, све изграђено грађевинским материјалом који уредно стиже из „уже“ Србије. На путу аутомобили са таблицама на којима пише КС, што значи Косово. Србе ће те препознати по старим таблицама, са југословенском тробојком, које на жалост, препознају и Албанци, па зато возила и бивају каменована. У Гњилану је пре бомбардовања живело више од 13 000 Срба. Данас их је око 200.

У Церницу се улази, и из ње излази, путем који је између албанских кућа. Тим путем пролазе, заправо, само мештани, јер се за протекле четири године ретко ко усудио да у село дође као гост. Око српских кола стално лете каменице. У селу нема фиксних телефона, ни један српски мобилни оператер није овде обезбедио сигнал, не стиже никаква штампа, од српских ТВ програма виде се само два канала РТС-а. Церница има продавницу и кафану. На прилазима њивама и пољима, који су преосталим Србима једини материјални извор опстанка, Албанци постављају мине. Пре неколико дана оружјем са пригушивачем пуцано је на сеоску продавницу, али је, хвала Богу, погођен само зид. Испред те исте продавнице, 28. маја 2000. године рафалом је покошен четворогодишњи Милош Јовановић, а убијени су и Војин Васић и Тихомир Симјоновић. Драгица Васић остала је испод рушевина своје миниране куће. Звонку Сарајлићу недавно су комшије Албанци бацили четврту бомбу у двориште, овога пута у бунар. Напади бомбама су, иначе, за Србе у Церници постали свакодневна појава. Тако су Милораду Симићу за само годину дана Албанци у двориште бацили шеснаест бомби, а он и његова породица су после седамнаесте, заувек напустили село. За њима је отишло још девет породица Срба, јер је Милорадова кућа, као прва у махали, била својеврстан браник. Преостали, показало се, немају намеру да се иселе ни по цену живота.

До 1999. У Церници је радила основна школа „Бранко Радичевић“, нова и модерно опремљена. У тој згради сада је албанска школа, а мали Срби не могу ни да јој приђу. Они уче у импровизованој школи, у старим кућама, без школских клупа и основне опреме. Наставник руског језика и историје, рођени Церничанин Коста Димић, каже да се у школи ради по плану Министарства просвете Србије, али да, на жалост, нема довољно квалификованих наставника, па часове држе и студенти. Уз пратњу Американаца из КФОР-а, у школу долази 13 ученика, а наставник Димић каже да овде више не постоји нормалан однос са ђацима. „Ми сада морамо да им будемо и родитељи, и на улици и у школи. Трудимо се да им помогнемо како год умемо, али је најважније да одагнамо страх. Понекад дођу и уплакани“, прича Димић.

Шеснаестогодишњи Александар Јанковић похађа средњу школу у оближњем Партешу, у који путује минибусом, уз честа каменовања, упркос сталној пратњи УНМИК полиције. Возила каменују углавном албанска деца, којој међународне снаге, не могу ништа. Александар, ипак, има поверења у УНМИК и КФОР, јер му је то једина заштита. Каже да је после четири године сталних напада престао да се плаши, али тешко подноси то што ни по дворишту ни по имању не може да се креће. Не жели да оде: „Страх је претрнуо, јер је много било свега. Ја волим моје село и желео бих да до краја останем у Церници, заједно са мамом, татом и браћом.“ Александар се узда једино у повратак српске војске и полиције, јер мисли да после страшних зала које су им починили, са Шиптарима не може бити мира као раније.

У Церници има тек неколико старачких домаћинстава. Углавном су ту породице, које имају најмање по троје деце, а најмлађе се родило уочи Цвети и зове се Видосава Спасић. Сеоску цркву Светог Илије, подигнуту 1926. године на брду изнад Цернице, Албанци су на Српску Нову годину 2000. минирали. Упркос свим несрећама и сталној борби за опстанак, Срби су је обновили и сада је, заједно са оближњим гробљем, ограђена бодљикавом жицом. У селу су и остаци два православна храма из средњег века. Можда и зато Церничани своју земљу сматрају светом и немају намеру да са ње оду. Коста Димић кратко и одлучно каже: „Ту сам рођен, ту остајем.“

 

Срби из Пећи после четири године први пут посетили Пећко гробље

ПОБУСАНИ ПОНЕДЕЉАК НА ГРАДСКОЈ ДЕПОНИЈИ

 

Први понедељак после Васкрса који се зове Побусани и посвећен је мртвима, био је повод да група од 120 прогнаних Срба из Пећи, који сада живе расути широм централне Србије, први пут после четири године од доласка међународне управе на Косово и Метохију, организовано на овај празник посети Пећко православно гробље. Упркос тродневном труду „претходнице“, 15 Пећанаца и Гораждевчана који су чистили и колико је било могуће средили гробље у међувремену претворено у градску депонију, затекла их је поражавајућа слика. Више од половине споменика је порушено и поломљено, са већине њих однете су мермерне плоче, поједини гробови су отварани и раскопани, а екипа која је радила на рашчишћавању пронашла је три неидентификована тела, која је преузела УНМИК полиција.

-Ово је брука. Лагали су нас да је само понеки споменик порушен. Више од пола гробља је срушено – коментарисао је Стеван Михаиловић који је први пут после четири године са оцем и сестром дошао на мајчин гроб.

Милорад Вадић, Пећанац тренутно настањен у Колективном центру у Јагодини, члан групе која је радила на рашчишћавању гробља, објашњава да ни улаз у гробље због набацаног смећа није могао да се препозна.

– Био сам три дана на чишћењу. Тек што смо јуче завршили са чишћењем, већ јутрос се види да су порушени нови споменици – тврди Вадић.

Већина Пећанаца сматра да је за стање на гробљу одговорна надлежна градска комунална служба, мада прозивка није мимоишла ни УНМИК, нити власти у Београду. „Четири године су ту и ништа нису урадили. Хвала Координационом центру што нас је довео у Пећ, али треба конкретније и брже да се ради, а не да се свађају по скупштинама“, категоричан је Михаиловић, који сад живи у Смедереву.

Групу која је радила на рашчишћавању гробља примио је дан уочи доласка конвоја из централне Србије градоначелник Пећи. Похваљен је због добре воље да „дозволи и омогући чишћење и посету гробљу, мада су Пећанци разочарани што се ћути о повратку Срба.

– Разговарали смо, али све је то некако џабе. Питао сам градоначелника кад мисли да се покрене повратак, макар у Брестовик, Сигу, Љевоше, села која и међународна заједница у последње време мало више форсира. Није било конкретног одговора – каже Вадић.

Према његовим речима, за прогнане Србе са Косова и Метохије посебан проблем је то што немају никакав статус. „Нисмо избеглице и немамо никаква права. Ми смо луталице. Нити нас у централној Србији прихватају како треба, нити нам дају да се овде вратимо на то порушено наше. Џабе покушавам да се смирим. Узбуђења су велика. Човек не може да остане паметан, само кад погледа ово гробље“.

Већина провославних гробаља широм Косова и Метохије, поготово тамо где Срба више нема, потпуно је уништена. Нека, попут оног у Захачу чак су и булдожером преорана. „У селима Бабић, Главичица, Сврке, Накло, Брестовик, Љевоша, Сига, Дечани, на православним гробљима не може се видети ниједан споменик. На многима, као у општини Клина порушене су и запаљене и цркве. Све је уништено и у Петричу, Дрснику и другим селима – прича један од припадника Косовске полиције.

Да је гробље у Наклу у ужасном стању потвдила је и Славица Поповић, коју је до синовљевог и мужевљевог гроба отпратила УНМИК полиција. „Гробље је неочишћено. Свуда је трава. Споменици су порушени. Чак је скинута и жица којом је гробље било ограђено“, прича Славица Поповић, која има још троје деце и сада живи у колективном центру у Раковици. Каже да би се вратила у Накло, али ако се и остали Срби врате, јер је њено село мешовито.

Скоро двосатну посету Пећанском гробљу пратило је јако обезбеђење италијанских снага из састава КФОР и УНМИК полиције. Сређивање гробова, служење помена, остављање, како обичаји налазу, фарбаних васкршњих јаја, преко ониже гробљанске ограде будно су пратили радници аутосервиса и разних продавница са друге стране улице, у којима су се најгласније што је могуће слушале новокомпоноване родољубиве песме косовских Албанаца.

Обилазак православног гробља у Пећи, према речима Радмиле Шуговић, наставак је акције која је започела почетком марта када је УНМИК-у, КФОР-у и Амбасади Италије у СЦГ упућена петиција са 1041 потписом српских прогнаника из Пећи. Њихов захтев да се заштити Пећко гробље и омогуће редовне посете подржала је и Епархија рашко-призренска. Долазак на Побусани понедељак организован је уз помоћ Координационог центра Србије и СЦГ за Косово и Метохију. Мада је интересовање за одлазак у Пећ било тако велико да је из Београда глат могло да крене и пет пуних аутобуса, списак је морао да се сведе на 120 људи.

Према уредби УНМИК о заштити споменика, што укључује и српске цркве и манастире, надлежна је и одговорна УНМИК полиција.

Забрињавајуће стање на Православном гробљу у Пећи посебно се помиње у извештају двочлане делегације Српске православне цркве која је почетком ове године обишла храмове и гробља по читавој Покрајини. Монах Давид Перовић, професор Богословског факултета у Београду и изасланик патријарха Павла, који је обишао Пећ и околину известио да се „уништавање гробница одвија по већ устаљеној рутини, која подразумева и препродају скупоцених мермерних плоча са српских гробова албанском муслиманском живљу“. У ужас који се само делимично може наслутути из извештаја и са фотографија, уверили су се на лицу места Пећанци који су на Побусани понедељак обишли Пећко гробље.

Јелена Тасић