Почетна / АУТОРИ / Жељко Которанин / Жељко Которанин: Неканоничност премештаја Епископа

Жељко Которанин: Неканоничност премештаја Епископа

Print Friendly, PDF & Email

Доносимо текст настао пре више година, који, међутим, од своје актуелности ништа није изгубио. Напротив.

Треба се присетити само премештаја Епископа банатског Атанасија Јевтића у Епархију херцеговачку, на сопствени захтев, што је био један његов, релативно давно начињен, озбиљан канонски преступ.

Иза тога преступа уследило је затим мноштво других. Коме је и када он за то одговарао? Никоме и никада, до сада. Што не значи да се тај час није већ приближио.

Од таквога човека, који се са свештеним Канонима поиграва на начин који одговара одређеним интересима (којима очигледно служи?), шта се могло и очекивати, него све оно чега смо сведоци у последњих 10-15 година.

Једно учињено безакоње рађа ново, и тако се ствара ланац безакоња, који данас стеже Српску Цркву, у којој велике привилегије ужива група моћника, са њиховим верним трабантима и слугама.

Уредништво

shara2

 

НЕКАНОНИЧНОСТ ПРЕМЕШТАЈА ЕПИСКОПА

До нас допиру вести о томе како се утицајна група Епископа наше Цркве спрема да у Сабору (користећи Сабор) издејствује премештање једнога, тој групи непослушнога Епископа[1], са његове – на другу, мање експонирану Епископију. Не знамо да ли су ове вести тачне, уколико јесу – на шта би личио такав поступак?

Био би у складу са неканонским чланом 216. Устава СПЦ, који одређује:

„Црквене казне су ове:

а) за свештена лица оба реда:……… 4) премештај на друго место службовања……..“

Преступ који по Уставу СПЦ заслужује ову казну теже је природе. Клирик – преступник не може бити осуђен на „премештај на друго место службовања“ одлуком самога Архијереја, већ тек судом Црквеног суда (чл. 217), а иста казна повлачи и заустављање напредовања у чину и принадлежностима највише за три године (чл. 222).

Наведена одредба је неканонска и антицрквена. Она користи као инструмент „ватрену страст за већим добитком“ (1. канон Сардикијског Сабора), коју страст Оци осуђују и, као узрок сваког зла, настоје, у многим правилима, да је из темеља искорене из свести и поступака клирика. Јер се у суштини ове казне садржи премештај са богатије на сиромашнију парохију. На тај начин се народу, који је материјално сиромашнији, од стране Цркве додељује клирик по казни, клирик који је ранијим преступом исказао у одређеној мери своју недостојност. Уместо да се исправља средством канонских казни у месту свога назначења, његова казна пада на сиромашни народ, јер је у истини такав клирик казна за народ, у мери у којој је сиромашни народ казна за њега, и у мери страсти која га је навела на преступ. Тако се расејава зло у Цркви.

Преступи који се кажњавају премештајем на друго место службовања најчешће су они који се квалификују као непослушност свеме Архијереју. Да ли је евентуално настојање да се помоћу Сабора Архијереј са своје Епископије премести на другу, инспирисано одредбом члана 216. Устава СПЦ? Или би то био почетак тихе елиминације оних Епископа, који не припадају некој другој страни Епископа, преко којих се спроводи кршење црквених канона?

Питање које се у сржи проблема намеће јесте следеће: Да ли епископски Сабор може по својој власти да премешта Епископа са његове, на другу Епископију?

Свесни смо да у дотичној утицајној групи Епископа има и оних, за које свети Оци Деветог Помесног Сабора у 10. канону кажу:

„Који себе страстима предају, не само што се послије не боје казни, установљене светим правилима, негo се усуђују чак и ругати се с њима; и изврћу их пак да задовоље страсти својој, тумаче их по својој вољи, тако да, занешени страшћу, по ријечима Григорија Богослова, за зло не само што се не сматрају одговорнима, него га држе чак дјелом божанственим…“.

Но, како Црква живи светињом, а не овоземаљском утицајношћу и силом, то ћемо одговор на истакнуто питање потражити у светим канонима.

„Епископ нека не прелази из једне области у другу, било по самовољном усртају, било да га народ присиљава, било да га Епископи принуђују; него мора остајати при Цркви, за коју је из почетка од Бога изабран, нити смије исту остављати, сходно установљеној прије о овоме наредби“ (21. канон Антохијског Сабора).

Канон потпуно забрањује прелаз, усртај и премештај Епископа из једне Епископије у другу. Он не може, тј. не сме, прећи у другу Епископију ни самовољно, ни под притиском – било народа, било осталих Епископа, односно Сабора. Канон овом одредбом забрањује не само Епископу да пређе, него он забрањује и осталим Епископима да га на прелаз принуђују. Ако би тај ипак прешао на другу Епископију, био би то заувек безакон чин. Јер је у томе ирелевантна његова евентуална добровољност, и исто тако и одлука (принуда) Сабора. Као што остали Епископи (одн. Сабор) не смеју Епископа да принуђују на прелаз, тако ни дотични Епископ не сме да попусти и да пристане на прелаз са своје, на туђу Епископију.

Канон упозорава, да је избор (постављење) тога Епископа за његову Цркву (Епископију) био од Бога. Канон обзиром на то установљава, да ни због ког разлога Епископ не сме остављати своју Епископију, ону за коју је из почетка од Бога изабран, те да мора остајати при њој. Такође, канон се позива на прије о овоме установљену наредбу. Која би то била установа, тј. наредба.

Антиохијски помесни Сабор одржан је недуго по Првом Васељенском Сабору, од ког прима одлуку о Пасхалији (в. 1. канон Антиохијског Сабора), а иначе Антиохијски Сабор се бавио учвршћивањем одредаба Апостолских канона.

„Због многих смутњи и раздора што бивају, нашло се за добро са свијем уништити обичај који се противу Апостолскога правила укоренио у појединим мјестима, и установити, да никакав ни Епископ, ни презвитер, ни ђакон не смије прелазити из једнога града у други. Који, и послије ове наредбе Светог и великог Сабора, буде тако што предузео, … посао тај нека буде са свијем ништав, и он нека се поврати цркви, за коју је за Епископа, или презвитера постављен био“ (15. канон Првог Васељенског Сабора).

Побуђен је био Први Васељенски Сабор да изда ову установу („нашло се за добро“), јер је у појединим областима завладао недопустив обичај, који су Сабори тих области сматрали законитим. А састојао се у томе што су Епископи (и ниже свештенство) прелазили, тј. напуштали управу своје Епископије и преузимали управу друге, и то за стално. Свети Оци овај обичај тих Епископа и тих Сабора, као противан Апостолском правилу, настоје сасвим уништити. И наређују да се такви прелази имај сматрати сасвим ништавним, што значи да га помесни Сабори не могу убудуће благословити, а који се Епископ нађе да је ипак прешао на другу Епископију, има се вратити оној, за коју је из почетка за Епископа постављен био.

Колико свети Оци непомичном сматрају установљену ову наредбу, примером нека послужи случај светог Григорија Богослова. Светитеља је 372. године Сабор поставио за Епископа незнатног места Сасима. На Другом Васељенском Сабору постављено је питање законитости његовог премештаја на трон цариградских Епископа. На критике, сам је признао да такав премештај јесте новина и противзаконитост. Додао је да је себе на цариградском трону видео само привремено, у циљу борбе против аријанаца, тј. све у ишчекивању постављања достојног мужа на цариградски трон (в. Migne PG 35, 300). Свети Никодим Агиорит у тумачењу 16. канона Деветог Помесног Сабора каже:

„Чак иако неки истичу Григорија Богослова да је се повукао са Епископије, … нека науче да се није повукао са своје Епископије, која је била Сасимска, него са стране, или Назијанске, као што он сам о томе обавештава“ (Пидалион).

Дакле, и Антиохијски Оци, и Оци Првог Васељенског Сабора, имају у виду исти Апостолски канон, кога тумаче својим установама, којима каснији свети Сабори и Оци следе. То је 14. канон Апостолски:

„Епископ не смије, оставивши своју Епархију, заузимати другу, ма и од многих на то наговаран био, осим случаја ако буде какав оправдани узрок, који га побуђује да то учини, као изглед, да може вишу корист својом благочастивом ријечи принијети онима, који су тамо; али и ово не може учинити по себи самоме, него по суду многих Епископа, и послије врло многе молбе“.

Епископ не сме, оставивши своју Епархију, заузимати другу. Смисао је јасан. Епископ не сме заузимати другу (удову или не) Епископију, нити оставити своју. Две су ствари забрањене: остављање своје Епископије, и заузимање друге. Наговарање многих (Епископа, или народа) у том смислу, није релевантно за постојање забране. Епископ не сме попустити пред таквим изазовима. Сагласје ове одредбе са 21. каноном Антиохијског Сабора је потпуно!

Канони забрањују трајно остављање своје Епископије, и заузимање друге, тј. редовно управљање другом.

Међутим, канон (14) не забрањује изузетно и привремено удаљавање са своје Епархије (што подразумева враћање истој) у циљу помагања Епископу те друге Епархије, или како канон каже: „осим случаја ако буде какав оправдани узрок, који га побуђује да то учини, као изглед да може вишу корист својом благочастивом ријечи принијети онима, који су тамо“. Али и то само по утврђеном поступку, а не самовољно.

Изузетак од опште забране остављања своје Епископије канон допушта само у предвиђеном случају, тј. онда кад Епископ може „на (одређено) време поћи у другу Епархију да поучи и да упути на добро дотични народ“, премда је жив и здрав редовни Епископ те друге Епархије (в. Зонара, Атинска Синтагма II 18). Поћи на време – значи поћи привремено, на неко одређено краће време, односно само до испуњења узрока који је допустио изузетак, после чега следи повратак својој Епископији.

Тумачећи овај део канона, у Пидалиону се на основу коментара Доситеја Јерусалимског и Армнеопулоса закључује: „описани премештај Епископа по овоме канону само је на време, а не заувек, ради користи народу, те поново да се врати у своју Епархију“. Све је ово у складу са речима које је свети Григорије Богослов објашњавајући свој премештај упутио Оцима Другог Васељенског Сабора.

С четрнаестим каноном Апостолским је и следеће у вези:

„… кад Епископ … пође … из једне Епархије у другу, да, проникнут сујетом, послужи своме славољубљу, или ради веће свечаности у служби, пак хоће да остане тамо дуже времена, а међутијем, Епископ онога града није највјештији у учењу – нека га не презире, и често нека не проповиједа у намјери да посрами и понизи особу мјесног Епсикопа; јер такав изговор обично смутње изазивље; и таковим поступањем он хоће само да привуче и отме туђи пријестол, не колебајући се да запусти предану му Цркву, и да пријеђе другој…“ (11. канон Сардикијског Сабора).

Сардикијски Оци обраћају пажњу на Епископе који су, покренути сујетом, злоупотребљавали гостољубље својих саепископа. Они су користили као изговор потребу да се помогне у учењу народа друге Епархије, чији Епископ није вешт у томе. Они вичнији би, дакле, полазили у друге Епархије, где би као гости са дозволом месног Епископа учили и тиме постепено придобијали народ, који би затим преотимали од надлеженог Епископа, односно Епископију од њеног законитог Епископа, не презајући да запусте своју Епископију и пређу на другу. Стога Оци и упозоравју Епископа који гостује у другој Епархији, да често не проповеда, те да поштује Епископа тога града, тј. те Епископије.

Појава овог лукавства није нова. Против ње је уперен 14. канон Апостолски, по којем Епископ не може поћи у другу Епархију, „по сопственој вољи, него по суду многих Епископа, и после превеликих молби“. Суд многих Епископа је потребан да би Сабор истакао потребу за помоћ другом Епископу, као и одређеног Епископа, кога сматра достојним да пружи помоћ. Превелике молбе су потребне, да би се осведочило да је тај Епископ привржен свом народу и својој епископији, те да неће покушати да отме другу, или да се у њој задржи дуго, напуштајући предану му од Бога Цркву. Епископ не сме у томе да иступа по сопственој вољи. Зато:

„… У погледу овога треба и своје вријеме установити… Зато сјетите се, да су Оци наши у прошла времена установили, да, ако који свјетовњак боравећи у граду, не дође у опћи збор у три недељна дана за три седмице, мора бити уклоњен од опћења. Према томе, ако је ово одређено било у погледу свјетовњака, Епископ, ако нема никакве пријеке неопходности, или тежега посла, не мора, нити је упутно, при томе штетно је, да оставља за дуже времена своју Цркву и тиме огорчава повјерени му народ…“ (11. канон Сардикијског сабора).

У погледу гостовања Епископа Сардикијски Оци су, имајући у виду 14. канон Апостолски и забрану да Епископ по својој вољи одлази у другу Епископију ради помоћи „онима, који су тамо“, установили рок од три седмице само, за боравак Епископа у другој Епархији, као госта тамошњег Епископа. Дуже бављење Епископа у другој Епископији није упутно (порађа подозрење у намере тога Епископа), штетно је (трпе послови у његовој Цркви), и огорчава поверени му народ. Временским ограничењем фактички је сужен обим послова, које Епископ – гост може предузимати.

Међутим, ако постоји прека неопходност (најезда варвара, болест, порука патријарха, или царски налог, нпр), Епископ може да продужи боравак у тој, другој Епископији, али се у свему, а нарочито у учењу, мора са дужним поштовањем односити према надлежном – канонском Епископу те Епископије.
Упоређење овога са 18. каноном Антохијског Сабора је корисно:

„Који Епископ, пошто је постављен био, не пође у ону област, за коју је постављен, и то не по својој кривици, него или што народ неће да га прими, или због другог узрока, који од њега не потиче, такав нека и част и службу ужива, али нека се не мјеша у послове оне Цркве, у којој борави, а примиће се само онога, што потпуни епархијски Сабор, просудивши о свему установи“.

Епископ који због узрока, који од њега не потиче („пријека неопходност“) не може поћи у своју област, за коју је постављен, иако ужива и част и службу, не сме да се меша у послове Епископије у којој борави. Он не сме ни на који начин да окрњи углед и власт месног Епископа. О томе, шта ће и на који ће начин предузимати, одлучиће потпуни епархијски Сабор просудивши о свему. Можемо закључити да је боравак Епископа дуже од три седмице у другој Епископији због „пријеке неопходности“ оправдан само са одлуком епископског Сабора.

Надаље Сардикијски Оци допуштају дужи боравак од три седмице Епископу у другој Епархији и у случају да тамо има „тежег посла“. Овде се не мисли на тежи посао приватног карактера, јер 12. канон Сардикијског сабора боравак Епископа ради сабирања плодова са својих поседа, на туђој епископији, изричито ограничавају на три само седмице. Овде се у 11. канону под „тежим послом“ подразумева сложенији црквени посао. Уколико се ради о помагању Епископу и народу те друге Епископије благочестивом речју (у изобличавању јереси, нпр), тада дотични Епископ, сагласно 14. канону Апостолском, мора поступати по суду многих Епископа и после превеликих молби.

Јасно је да је његов повратак својој Епископији условљен „тежим послом“ који га и задржава преко три седмице у другој Епископији, али и бригом о својој Цркви, јер је штетно и огорчава поверени му народ, кад он за дуже време одсуствује (уп. 11. канон Сардикијског Сабора). Ова отачка констатација, којом се унеколико објашњава канонска одлука, открива нам да тај Епископ (в. 14. канон Апостолски), за време док поучава и упућује на добро народ друге Епархије, јесте и даље једини Епископ своје Епископије. Он и тада води старање о њој. За њу се не поставља нови Епископ, него она чека повратак свога Епископа. Ово говори о релативној краткотрајности његовог одсуствовања.

Поновимо, „Епископ не смије, оставивши своју Епархију, заузимати другу, ма и од многих на то наговаран био“ и „било да га Епископи принуђују“, осим привремено, када „може вишу корист својом благочастивом ријечи принијети онима, који су тамо, али и ово не може учинити по својој вољи, него по суду многих Епископа и послије превеликих молби“.

Какав суд Сабора може принудити Епископа да, оставивши своју Епархију, заузме другу? Никакав!

Него, ако је Епископ достојан да служи, нека служи у области за коју је од Бога из почетка изабран био. Ако ли се нађе да ње није достојан, нека буде свргнут. Не може Епископ бити недостојан у једној, а истовремено достојан службе у другој Епископији. Сабор нема власти ни права да премешта било којег Епископа са његове на другу Епископију!

То премештање је искључено и у случају када Епископ „остане без своје Цркве“.

Епископ, који је због узрока, који од њега не потичу (нпр. због навале варвара), у немогућности да борави у својој области, у другој области задржава и част и службу (18. канон Антохијског Сабора). Али,

„… установљујемо да они, који су тако постављени били, и због споменутог узрока нијесу заузели своје пријестоле, немају зато подлећи никаквоме уштрбу, и нека по правилима обављају рукоположења разних клирика, и нека уживају право сједалишта према своме мјесту и чврст и законит нека буде сваки управни чин што они предузму. Јер, потреба времена, која пријечи тачно очување права, не мора сужавати границе управе“ (37. канон Трулског Сабора).

Епископ, избегао у другу Епископију не сме да се меша у послове управљања том другом Епископијом (18. канон Антиохијског Сабора). Рукополагања, и друге управне радње он тамо сме да предузме кад се оне тичу његове области (тј. оне коју не може фактички да заузме услед навале варвара), јер с обзиром на ту своју област он у Сабору ужива право општења и седења.

Иако је тај Епископ физички изван своје Епархије, и у том смислу се за њега каже да „нема своје Цркве“, он је у црквено-управном погледу везан за своју, од варвара окупирану Епископију, као да је у њој. Зато је он дужан да чека да иста буде ослобођена, и њему и фактички повраћена. Права, која му канон док је у избеглиштву признаје, јесу у уској вези са поменутим чекањем.

„Који су за Епископе постављени били, а у Епархији, за коју су одређени, нијесу били примљени, ако такови замисле у друге Епархије насртати … имају бити одлучени… али ако почну смутње заводити и противу тамошњих Епископа нека се свргну“ (18. канон Анкирског Сабора).

Свако „нечекање“ или насртање на друге Епархије, повезано је са губитком не само поменутих права у избеглиштву, већ и са губитком Епископског чина.

„Епископ, који немајући своје Цркве, пође у другу, у којој је пријестол упражњен и присвоји га без приволе потпуног Сабора, мора бити сметнут, ма да је изабран био и од свега народа, који је он себи присвојио…“ (16. канон Антиохијског Сабора).

Ни удове Епархије нису изузетак. Ауторитет престола удове Епархије штити потпуни Сабор. Епископ без своје Епископије не може себи присвајати упражњени престо, јер би то значило да он оставља „чекање“ своје Цркве и прелази другој.

Привола потпуног Сабора, о којој канон помиње, није привола да тај Епископ трајно попуни упражњени престо, него само привремено, па и то као изузетак учињен у интересу народа те удове Епархије, која се због прилика времена не може на време удостојити свог посебног Епископа. Ова привременост се изражава временом, док се нови Епископ тој Епископији не постави, или док се окупирана Епископија не ослободи, када се дотични Епископ истој мора вратити.

„… Свети Сабор установљује, да постављања Епископа кроз три мјесеца буду, осим случаја, да каква неотклоњива потреба не примора, да се продужи вријеме одгоде …“ (25. канон Четвртог Васељенског Сабора).

Канони не предвиђају никакву могућност да се упражњени престо попуни неким другим Епископом. Удова Епископија може добити свог редовног (личног) Епископа само постављањем (рукоположењем) свог новог Епископа.

„Исто се тако установљује, да никавоме Епископу посреднику не буде допуштено заузимати онај пријестол, при коме је за посредника стављен… него мора настојати, да за годину дана нарочитога му Епископа стави…“ (24. канон Картагенског Сабора).

Не само што је забрањено „никаквоме“ (било којем) Епископу, који је водио посредничко старање о народу удове Епархије, да исту запоседне, него се он, шта више, мора потрудити да иста добије свог сопственог Епископа.

Овде се подвлаче две ствари: привремени карактер старања било којег Епископа о удовој Епископији, и нужност да иста добије свог Епископа путем новог рукоположења.

Да Епископ без своје Епископије може приволом Сабора у изузетним ситуацијама добити само привремену управу удовом Епархијом, нека посведочи и следећи пример.

„По допуштењу Божијем, а због мноштва грехова“, услед најезде незнабожаца, митрополит трајанупољски остао је 1347. године без своје Митрополије. Од Сабора је затражио да му се додели управа мосинупољском Епископијом, која је „недавно остала удовом“. Разабравши о свему, Сабор му је у интересу мосинупољског народа одобрио да управља истом Епископијом, али привремено, „све док Бог не допусти да се врати у своју Митрополију“ (Miklosich et Muler, Acta Patriarchatus I 260).

Прелажење Епископа са своје на другу Епископију свети Оци не само да нису допуштали, као што смо изложили, него су врло оштро кажњавали.
«Треба из самога темеља искоренити .. опасну поквареност у црквеним пословима: да никакав Епископ не смије прелазити из малог једног града у други град… Према томе, је ли угодно свима, да се таково зло строжије казни, и ја мислим да такови не би морали уживати ни опћење са свјетовњацима? Сви Епископи рекоше: Угодно је свима» (1. канон Сардикијског Сабора).

Везу Епископа са његовом Епископијом не сме раскинути ни он сам, ни народ, ни Сабор, ни варвари. Ово морају знати сви. И тај Епископ, и народ, и Сабор, и варвари.

Жељко Которанин

—————————————————————————
[1] У питању је Епископ Артемије (прим. Уредништва)