Почетна / ПОДСЕЋАЊА / Подсећања / Подсећање: Излагање Епископа рашко-призренског Артемија на скупу ,,Границе и мањине“ у Солуну 6. октобра 2001.

Подсећање: Излагање Епископа рашко-призренског Артемија на скупу ,,Границе и мањине“ у Солуну 6. октобра 2001.

Print Friendly, PDF & Email

Vladika rasko-prizrenski Artemije na konferenciji za novinare povodom aktuelne situacije na Kosovu. Snimio: B.Petrovich pp

ГЛАСНИК КиМ број 80, 23. октобар 2001. година

ИЗЛАГАЊЕ ЕПИСКОПА РАШКО-ПРИЗРЕНСКОГ АРТЕМИЈА НА СКУПУ ,,ГРАНИЦЕ И МАЊИНЕ“ У СОЛУНУ 6. ОКТОБРА 2001.

Драги пријатељи, даме и господо,

Oсећам се веома почаствован што ми се пружила прилика да ја данас говорим на овом скупу посвећеном тако важној теми као што је питање граница држава на Балкану и мањина које у тим
државама живе. Посебна захвалност припада организаторима ове конференције, који су се потрудили да нас саберу са разних страна, из разних држава са разним искуствима, али да говоримо о једној и истој ствари – о ономе што тангира и погађа савакога од нас без обзира са које стране долази.

Као што је речено, ја долазим са Косова и Метохије, једног простора који можда највише проблема по квадратном метру данас има у свету. То је простор који је пре скоро две и по године изашао из рата, али који није дочекао мир.

Завршетком сукоба на Косову и Метохији између недемократског режима г. Милошевића из Београда и екстремиста косовских Албанаца који су тежили не остваривању људских права него освајању нових територија, што се и до данас показује на питању јужне Србије или Бивше југословенске републике Македоније. Када је тај сукоб, који је коштао много обе стране, када је пострадао невини народ и на једној и на другој страни, када је најзад потписан мир и када су дошле мировне снаге, међународне заједнице сходно Резолуцији Савета Безбедности Уједињених Нација 1244, ми смо са нестрпљењем очекивали да дођу они који ће донети мир на ове просторе.

На жалост, данас после две и по године скоро, чињенице показују да се наше надање није остварило. Мир и безбедност на Косову и Метохији дошао је само за један народ – за косовске Албанце. За све остале – време страдања, невоља, настављено је до данас. И поред присуства 45.000 наоружаних представника НАТО-а и САД, и поред цивилне власти коју представља УНМИК у име УН, мира за српску заједницу на Косову и остале неалбанске заједнице нема ни до данас. После потписанога мира, морам неке чињенице да вам изнесем, са Косова и Метохије протерано је преко 250.000 Срба и других неалбанаца. У том периоду, убијено је и још увек се убијају Срби – њих преко хиљаду до сада је изгубило животе. У истом том времену, киднаповано је и нестало преко 1.300 Срба. Говорим само о цифрама које се односе само на Србе, јер за остале на жалост немамо тачне податке. У том истом периоду срушено је и уништено преко 40.000 кућа које су припадале Србима, 150 села је сравњено са земљом, а оно што је најболније за мене као епископа и духовног вођу српског народа на Косову и Метохији јесте да је у том времену, у присуству међународне заједнице порушено и уништено преко стотину цркава и манастира, од којих су многе грађене у 13, 14, и 15. веку, цркава које својом културом и својим значајем као културни споменици припадају не само српском народу и не само Косову него целом културном свету. И оно што нас посебно боли јесте чињеница да ниједан од тих починилаца тих злочина за две и по године није откривен и није идентификован.

Оно Срба што је остало на Косову, а то је једна трећина, негде око 115-120.000, они данас живе лишени свих могућих људских права. Немају право на живот. Где год се Србин појави на Косову, он постаје легитимна мета за одстрел. Немамо слободу кретања, јер изван ових енклава у којима живимо, које личе на гетое и логоре, не можемо ни један једини корак да направимо без јаке пратње КФОР-а или УНМИК полиције. Па чак и у таквим случајевима дешава се да конвоји у којима се Срби крећу из места у место или излазе по потреби у Србију и враћају се, бивају нападани, убијани, чак и читави аутобуси дизани у ваздух.

И ових дана, и данас, док ми овде седимо и разговарамо о границама, о мањинама, на Косову и Метохији падају недужне жртве. Овде је до сада речено много лепих мисли, о томе како треба решавати проблеме граница, мањина, људских права, мањинских права итд. Поменут је, с правом, 11. септембар, дан када је извршен највећи терористички напад у историји света, а који се десио у САД. Цео свет је био шокиран и сви су тада саучествовали у болу и тузи тога народа. Међутим, ја се усуђујем рећи, да догађај од 11. септембра није корен тероризма, није почетак тероризма, то је плод, и то најотровнији плод дрвета које се зове тероризам, а чији су корени веома дубоки у историји и у разним деловима света. Тероризам постоји данас у многим местима, у многим државама у свету. Све недужне жртве, сви ненаоружани људи који падају од деловања терориста, јесу у ствари невине жртве као и оне у Америци.

Како назвати оне жртве на Косову и Метохији које су пале у време мира и оне које су пале у време рата – има тамо многих невиних и недужних жртава, а поготово ове у време мира. Када се бомбе бацају на децу, када се деца газе аутомобилима поред пута, када се гранатирају незаштићена села, када се подмећу бомбе и мине у пластове сена па разноси јадно људско биће које дође да покуша да прибави себи храну за зиму. Све је то тероризам.

И међународна заједница и сви ми овде дужни смо не само да осудимо такве појаве, на шта смо, на жалост, увек спремни, него да учинимо све да те појаве престану да постоје у свету. Тачно је да свака држава треба и дужна је да поштује право свих својих грађана, било да су они мањина или већина у тој држави. Да би тако било, треба државна уређења да буду демократска, устројена по међународним принципима који гарантују лична, имовинска и мањинска права свима. Али исто тако и мањине у тим државама дужне су да поштују устав и законе државе у којој живе. У колико то не чине, они уствари изазивају дестабилизацију не само дотичне државе, него и целога региона.

Пример Балкана јесте оно што нас највише интересује и ради чега смо се овде и састали. Проблеме граница и мањина треба решавати процесом интеграције, по принципу интегрисане Европе. Морао би Балкан постати једна целина без обзира на број народа и народности који у њој живе и само као интегрисана целина Балкан може бити интегрисан у демократску Европу, а самим тим и у демократске процесе целога света. Тада ће бити небитно које границе постоје, небитно ће бити где ко живи, јер ће сви уживати иста и подједнака права, а то право подразумева, разуме се, да свако живи онде где он жели.

Резолуција СБ, поред осталог предвиђа и гарантује право свим прогнаним лицима да се врате у своје домове, макар и на своја згаришта. За ове две године, Срби прогнани са Косова и Метохије имају то право, али немају могућност. Међународна заједница је преузела на себе обавезу и дужност да то свима омогући, да свима пружи миран и сигуран живот, право на слободу кретања и на рад, поштовање свих људских права, посебно верских и религиозних. То је оно што ми очекујемо да се и деси и на овим просторима, посебно на Косову и Метохији, како бисмо сви заједно могли гледати ведрим погледом у бољу будућност.

Хвала.