ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА У ЕГЗИЛУ Званична интернет презентација са благословом Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског у егзилу Г.Г. Артемија
ГЛАСНИК КиМ број 107, 26. април 2002. године
РЗЕЦЗПОСПОЛИТА: – Да ли, по Вашем мишљењу – је могућ заједнички живот Срба и Албанаца на Косову после крвавог рата и два егзодуса: Албанаца и Срба? На који начин? Шта може учинити (помоћ, улога) Црква?
ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ: – Срби и Албанци на Косову и Метохији живели су заједно више стотина година, још од средњег века. Та наша прошлост била је обремењена многим сукобима и злочинима једних према другима, нарочито Албанаца према Србима за 500 година робовања Срба под Турцима, па су, ипак, та два народа живела заједно. Наша садашњост и блиска прошлост – задњих 60, а нарочито задњих 10 година – обојене су како страдањима на обе стране, тако и злочинима на обе стране. Био је рат подједнако крвав за обе стране. Али, задње три годне Срби преживљавају и крвави „мир“. После престанка рата и сукоба, протерано је две трећине Срба са Косова и Метохије. Преко 1300 их је убијено, и још толико киднаповано. Десетине хиљада кућа је спаљено, насилно усељено или опљачкано. Стотине српских села је сравњено са земљом. Порушено је, спаљено или вандализовано 110 српских православних цркава и манастира – многе из 13. и 14. века.
И поред свега тога, ми сматрамо да је заједнички живот Срба и Албанаца на Косову и Метохији не само могућ и у будућности, него је он неминован. Косово подједнако припада свим његовим житељима без обзира на националну, верску или било коју другу разлику. Поред Срба и Албанаца на Косову су до пре три године живеле и друге националне заједнице: Роми, Турци, Муслимани, Египћани, Ашкалије… Сви они имају историјско и морално право да на Косову живе и убудуће. То је основни постулат и Резолуције Савета Безбедности Уједињених нација о праву повратка свих прогнаних лица на своја огњишта, што је основ и предуслов да Косово буде и остане МУЛТИЕТНИЧКО, као што је било и у прошлости.
Тај циљ за сада изгледа тешко достижан. И јесте, али није немогућ. Српска заједница на Косову и Метохији то жели, на томе ради, јер смо свесни да Косово никада у будуће неће, не може и не треба да буде само српско. Али, исто тако, Косово никада у будуће неће и не може бити само албанско. Тешка прошлост – блиска и далека – мора се надићи и превазићи снагом воље обе заједнице. И доследношћу међународне заједнице у спровођењу својих резолуција и уредби, користећи иста мерила и принципе подједнако за обе стране. Ако је нека од ове две заједнице, српска или албанска, тврдоглава у прихватању и спровођењу принципа о праву на повратак свих прогнаних и стварању мултиетничког Косова, са подједнаким правима за све, треба је приволети, или приморати на то.
Црква у томе много може и треба да помогне. Најпре својим присуством кроз многобројне цркве и манастире, којих је на Косову и Метохији више од 1300 регистровано, без обзира да ли су у функцији или у рушевини, као живим сведоцима о нашем вишевековном присуству на овим просторима. Онда, речју и примером, објашњавајући своме народу (верницима) о значају мира са свима људима, сили праштања и толеранције, што је вековима чинила, и што и данас чини. Ипак, треба рећи да се после 60 година атеизације нашег народа глас Цркве не слуша и не прихвата радо од многих. Али, Богу хвала, и ту има помака, што даје наду на бољу будућност за све народе Косова и Метохије.
Да би тога и било, потребно је да то исто жели и друга стране. За рат је потребно двоје, али и за мир је потребно двоје.
19. април 2002. године
Сусрет у Грачаници
ОМБУДСМАН НОВИЦКИ РАЗГОВАРАО С ВЛАДИКОМ АРТЕМИЈЕМ
Грачаница, 20. априла (Тањуг)
Омбудсман за Косово Марек Новицки разговарао је данас у Грачаници с владиком рашко-призренским Артемијем о флагрантном кршењу људских права мањинских заједница, посебно Срба, и после безмало трогодишњег присуства КФОР-а на Косову и Метохији.
Владика Артемије рекао је да је ово припремни у серији разговора с Новицким, у којима ће објаснити како се крше права Срба на Косову.
Он је навео пример рушења 110 православних верских објеката на Космету, а Новицки је изјавио да је евидентирао све што му је владика Артемије рекао и да ће то публиковати како би јавност била упозната с проблемом број један на Косову, а то је небезбедност и кршење људских права.
Идентификација и потрага за несталима на Косову
ТРГОВИНА ЉУДСКОМ НЕСРЕЋОМ
Након четири дана идентификације 350 одевних предмета са ексхумираних лешева из више масовних гробница на Косову, у Рудару надомак Куршумлије, 614 чланова породица несталих и киднапованих су препознали 53 одевна комплета, док је њих 267 дало крв за ДНК анализу ради поузданог утврђивања идентитета убијених.
Информације које су у јавности објављиване у току ове недеље да је идентификовано више лица који су се у протекле три године водила као нестала демантовао је патолог Славиша Добричанин. Он, наиме, каже да се ради о тек иницијалном препознавању, а никако о идентификацији убијених. Утврђивање идентитета ће бити могуће тек након што се уради ДНК тест.
У прва три дана идентификације одевних предмета, у Рудару је новинарима било онемогућено да забележе сам процес идентификације унутар шатора где је и била изложена одећа убијених Срба и неалбанаца. Ово је био разлог да у недељу, 14. априла дође до инцидента када су породице несталих захтевале да новинари заједно са породицама оних који се воде као нестали и киднаповани уђу у шаторе и сниме и фотографишу одећу и личне ствари убијених. Кордон полиције је онемогућио улазак новинара, а представници Удружења породица несталих и киднапованих су са огорчењем констатовали да се тако не би поступило да се ради о Албанцима.
Последњег дана идентификације одевних комплета и личних ствари, новинари су могли да уђу у шаторе и виде делове одеће убијених. Поред цивилне гардеробе, личних ствари, накита, изрешетаних војних и полицијских униформи, најстрашније је било видети дечју одећу. Унутар шатора се могло ући само са специјалним марамицама јер је задах одеће која је скинута са лешева убијених био неподношљив. Породице несталих које су препознавале одећу су након обиласка излазиле у тишини и њихов мук је говорио више од било каквих речи. Већина оних који нису препознали одевне предмете својих рођака је касније, када су се прибрали са олакшањем констатовали да још увек има наде да су њихови најближи можда негде живи.
И тако, ови људи већ више од три године живе у нади, јер је досад тек нешто више од 30 случајева несталих и киднапованих разрешено. Према подацима којима располаже Удружење породица несталих и киднапованих на Косову и Метохији, о судбини 1.518 лица нема никаквих података. У досадашњем процесу ексхумације идентификовано је тек неколико убијених. О осталима се ништа не зна, а повремено се могу чути информације да на Косову постоје приватни затвори у којима се држе заточени Срби и неалбанци. Овакве тврдње често износе представници Удружења породица несталих и киднапованих који, наводно, имају информације да још увек има живих који се премештају из једног места на Косову у друго.
Сличну тврдњу у више наврата износио је и председник Хелсиншког комитета за заштиту људских права у Новом Пазару Шефко Аломеровић који каже да је представницима међународних снага на Косову предочио локације на којима се држе заробљени Срби и други неалбанци.
– Војници КФОРа су на основу једне такве дојаве дошли да утврде да ли се на том месту држе киднаповани и тамо присутни Албанци из још тада нерасформиране ОВК им нису дозволили приступ рекавши да дођу наредног дана. Сутрадан на том месту није било никог, каже Аломеровић.
Представници КФОР-а и УНМИК-а, као и албански политички лидери су овакве и сличне информације о постојању приватних затвора у којима се држе заточени Срби у више наврата демантовали. Такође, шеф тима УНМИК полиције за нестала лица Гидо Ван Рилер каже да су у протеклом периоду претражили више од 150 локација које су пријављене као могућа места у којима се држе заробљени и да детаљном претрагом није пронађено ниједно киднаповано лице. На другој страни, и у Координационом центру за Косово и Метохију истичу да имају сазнања да ипак има преживелих Срба и неалбанаца који се налазе унутар територије Косова и да ће у сарадњи са полицијом УНМИК-а наставити да трагају за преживелима.
Контрадикторност оваквих ставова представника Србије и УНМИК-а око киднапованих и несталих као и повремене информације и полуинформације о преживелима који се негде држе заробљени погодују онима који желе да зараде на несрећи оних којима је због недостатка било каквих информација о судбини својих најближих остала само нада. Није редак случај да такви трговци људском несрећом нуде „поуздане “ податке о томе где се налазе киднаповани Срби, чак и могућност да посредују у ослобађању отетих, наравну уз накнаду која је креће и до неколико десетина хиљада марака.
– Јавио ми се човек кога не познајем у Нишу и каже да зна где се налази мој син и да може да посредује у његовом ослобађању уколико му дам 10.000 марака. Ја сам спремна да дам много више само да видим сина живог, каже Гордана Ристић, једна од многих мајки којима је син нестао на Косову.
Откупа и ослобађања киднапованих за велике своте новца барем званично није било, али је зато много више оних који су у нади да ће доћи до неког свог о чијој судбини ништа не знају дало велике своте новца, а „посредницима“ се након исплате губи сваки траг. Злоупотребе породица којима су рођаци киднаповани и нестали нису забележене само у Србији. У Одбору за заштиту људских права у Приштини који прикупља податке о несталим Албанцима а њих је према подацима овог Одбора висе од 3 000, кажу да је било сличних злоупотреба и на Косову.
– Нас Одбор је забележио четири случаја која су пријавили они који су дали велике своте новца за ослобађање својих рођака. Ни у једном од ових случајева није дошло до ослобађања већ су посредници у овим „трансакцијама“ нестали, каже Пјазит Нуси, председник Одбора за заштиту људских права у Приштини.
Оваквих злоупотреба ће бити све док се не разреши судбина свих који су нестали на Косову, а готово непомирљив јаз који је створен између српске и албанске етничке заједнице огледа се и у раду и Удружења несталих и киднапованих на Косову и Метохији и Одбора за људска права у Приштини. Они прикупљају податке само о својим несталим сународницима иако у заједничкој несрећи која је задесила породице несталих Срба и Албанаца нема разлике. И једне и друге још увек држи само нада да у масовним гробницама широм Косова није нико од њихових најближих.
Милош Ивановић, ДАНАС
субота-недеља, 20-21. април 2002.
