Почетна / АУТОРИ / Једна од Лазаревих / Једна од Лазаревих: Аутогол Атанасија Јевтића

Једна од Лазаревих: Аутогол Атанасија Јевтића

Print Friendly, PDF & Email

Прошла недеља је била бурна, по медијском линчу домаћих папољубаца на Грчком сајту Ромфеа. Прво се огласио умировљени епископ Атанасије, а затим Патријарх Иринеј и на крају Дејан Ристић познати екумениста, духовно чадо Атанасија Јевтића и како се шушка у екуменским кулоарима будући епископ. Вероватно ће новим екумено-епископима бити довољно да заврше факултет и да се ожене и да постану епископи. Он је покушао да „убеди“ професора Теодора Зисиса, да није у праву, веома слабим и лошим аргументима, тако да његово излагање као и одбрана свог духовног оца Атанасија Јевтића, пада у воду. Тешко нама са таквим кадром (не дај Боже) будућих епископа.

Атанасије у свом препознатљивом маниру решио да „просвети“ Митрополита Китирског Серафима, препричавајући једну причу али на стотине начина. Суштина је иста, само се мењају суме „украденог“ новца. Сада је та сума достигла и милион евра. Можда у следећем писму Ромфеи, цифра достигне и два милиона. Све цифре које је он набројао у свом километарском обраћању Митрополиту Китирском, не слажу се ни са чим. Његова душевна храна је искривљена анализа Владике Артемија и Архимандрита Симеона, кога не воли из нама непознатих разлога. Невероватно је да човек не воли човека кога и не познаје. То није одлика Хришћана и Православаца, може бити само одлика римокатолика као у доба паљења вештица на ломачи. „Неко упери прстом у недужну жену и она је крива“. Тако се понаша и умировљени али не и смирени Атанасије.

Он је навео низ неистина, и клевета што на рачун самога Владике Артемија, што на рачун Архимандрита Симеона, што на рачун монаштва у езгилу. Није тачно да је 38 монаха и монахиња пошло за својим духовним Оцем. Математика је слаба страна умировљеном, своје воље ради Атанасију. Само монахиња има 21 а где су монаси? Владика Артемије је у задњих пар месеци замонашио шеснаест монаха од тога три монахиње. У којој епархији је било толико монашења за овако кратко време? Нигде. И сви ти нови монаси били су вишегодишњи искушеници, по својим манастирима у епархији Рашко-Призренској. Чекали су свој моменат и дочекали су најзад, уз помоћ Божију.

Опет се понавља иста лаж да монаси купују куће и станове од украденог новца. Умировљеник је оптерећен новцем, крађама, кућама. Веома занимљиво. Покушаћу да нађем разлог, зашто он стално прича о новцу, крађи и сличним стварима? Направићу једну паралелу. Два Епископа и два духовна чада. Епископ Артемије и Архимандрит Симеон и епископ Атанасије и владика Григорије. Да ли је икада ико видео Архимандрита Симеона да игра фудбал, да вози „масерати“ од 200,000 еура, да има свој мотел, у коме обитава и дан и ноћ са певачицама и људима из света музике, спорта и уопштено са јавним личностима? Да има своје приватне фирме где запошљава људе, да отпушта и прима раднике како он хоће, да је постао бизнисмен, да је скинуо иконостас по Црквама, држао предавања са католицима, чак и клечао са њима. Да ли сте икада чули да народ овако прича о Архимандриту Симеону:

„Од цара Душана па на овамо, не памти се да је неко имао такву моћ и утицај у овој малој и сиромашној регији као што је сада има Преосвештени Григорије. Он одлучује ко ће да купи које предузеће, ко ће гдје да се запосли, која ће улица да се асфалтира, он води кадровску политику у неким јавним предузећима, утиче на гласаче, па чак и одређује ко ће бити тренер, играч или предсједник појединих спортских клубова. Владика је последњих година на име епархије постао власник више хотела, ресторана, угоститељских и трговачких објеката, ексклузивних пословних простора, винарије, пољопривредних комбината и стотине хектара плодног земљишта, ал’ је тешко рећи да смо и сви ми осјетили напредак и благостање…“

Ето кратког описа духовног чада умировљеног Атанасија. Претпостављам да он зато говори о новцу, преварама, финансијским малверзацијама и слично. То му је свакодневница а тако је и научио свога сина Григорија. Док је насупрот оваквој „трагедији од сина“, Владика Артемије одгајио духовно чадо вредно поштовања. Монаха у срцу и души, патриоту у срцу и души, скромног и поштеног. Монаха који је своје време трошио на учење, и који је успешно завршио два факултета. Будућег доктора наука. Који је гоњен и прогоњен само зато што није као чадо умировљеног Атанасија. Обично се каже у нашем народу „Какав отац, такав син“. Не треба ништа више рећи. Григорије је слика и прилика свога духовног оца.

Атанасије помиње Блаженопочившег Патријарха Павла, и чувену реченицу, коју понавља с времена на време, „Артемије ће да направи раскол“. На жалост Патријарх Павле не може да нам потврди ово, али хајде да пођемо од следеће претпоставке. Патријарх Павле је послао мати Злату код Владике Артемија с речима „Иди код Артемија, он ће ти бити као отац“. Каква је онда логика да неко говори да ће неко да направи раскол, а потом пошаље своје духовно чадо код „будућег расколника“? Више него јасно је да се умировљеник служи лажима. Зашто то никада није изјавио док је Блаженопочивши Патријарх Павле био жив? Сетимо се чије је духовно чадо хтело да смени живога Патријарха Павла? Да ли Атанасијево или Артемијево? Сетимо се Владике Григорија који је први тражио новог Патријарха поред живог Патријаха. Њиховом лицемерству нема краја. Атанасије је ишао код Патријарха Павла и понудио му да се повуче, али га је Патријарх избацио из своје келије. Онда не треба да се чудимо, како то да је баш Григорије тражио смену Патријарха Павла? Ништа није случајно, случајности не постоје!

Он иде дотле да оптужује Архимандрита Симеона за оружани напад на Срђана Станковића. Какве идеје има умировљеник, могао би да сними филм од својих лажи и превара и фантазија. Поврх свега имамо и нове моменте. Сада је Архимандрит Симеон и „тајни агент“. Све ми се чини да Атанасије говори о себи. Сви ови епитети су њему својствени. Он је Ватикански слуга и плаћеник, он је на Хиландару променио Типик Светога Саве, он је тај који уводи реформе у Цркву, он је дежурни инквизитор, који је у стању и монахиње да гурне и да им и физички науди, он је тај који се руга свакоме, он је тај који клевеће и сведочи лажно на ближње своје. Он се Бога не боји. Он мисли да је изнад Бога!

„Да ли мислите, Ваше Високопреосвештенство, постоји ли правило епископске приватне својине“ обраћа се Атанасије, Високопреосвећеном Митрополиту Китирском Серафиму. На то питање одговор би могао да му да његов „посинак“ и „духовно чадо“ Григорије. Одакле њему аутомобил од 200.000 еура? А оно остало нећу ни да помињем. Није ли се он заклео на сиромаштво? Није ли Атанасије лицемер и фарисеј? Види трун у оку брата свога али брвно у своме не види.

Толико празне приче о Архимандриту Симеону, толико злобе у свакој речи. Можда је умировљенику жао што нема „чадо“ попут Архимандрита Симеона. Нема чиме да се поноси. Он каже да се у Србији нико не прогони због својих верских убеђења. Какав фарисеј. Због чега онда прогони Владику Артемија, његове монахе и самога Архимандрита Симеона? Само због тога што не желе папу у Србији, што служе онако како је служио и Свети Сава и што су достојни наследници својих предака.

Покушава да убеди Митрополита Китирског да њега стално клевећу и Владика Артемије и Архимандрит Симеон, а заправо он не престаје да пише о „расколу, парасинагогама, псевдомонасима, зурлотима, лоповима, побегуљама, секташима…“.

Још једна у низу клевета је „да је Артемије са собом повео неколико монаха, који су како он каже ментално болесни и проблематични, а њихов вођа је Архимандрит Симеон“. Мисли на оне монахе који су увек били у његовој пратњи. Ово све да изговори црквено лице, то је тешка саблазан. Тешко ономе преко кога саблазни долазе. И тако се наставља „километарско писмо“ Митрополиту Серафиму Китирском, у коме нема трунке истине. Умировљени Атанасије је себи дао аутогол, јер верујем да ове небулозе нису баш имале одјека нити утицаја на Митрополита Китирског. Човек када је у праву, он ће своју причу да изнесе једном са аргументима и нема потребе за понављањем. Атанасије понавља већ годину и по дана једно те исто, очајнички желећи да му неко поверује.

И шта рећи на све ово. Тужно је и жалосно што је Атанасије Јевтић и помислио да ће ово писмо да има одјека у Грчкој јавности, на жалост није било како је очекивао. Нико се није осврнуо. Толико зла, клевета и лажи изашло је залуд из његових уста по ко зна који пут, и верујем да се неће зауставити овде.

Постоји једна веома душекорисна поука Старца Пајсија о „људима-мувама“:

„Главна особина муве је да њу привлачи нечистоћа. Када се, на пример, мува нађе у башти пуној цвећа прекрасног мириса, она га неће ни приметити и зауставиће се на некој нечистоћи коју нађе на земљи. Почеће да кружи унаоколо и осетиће се сасвим лагодно у смраду. Ако би мува могла да говори, а ви затражили да вам у башти покаже ружу, одговорила би: Ја уопште не знам како ружа изгледа. Знам само где да нађем ђубре, тоалете и блато. Постоје људи који подсећају на муву. Људи који припадају овој категорији навикли су да мисле негативно и у животу увек траже лоше стране, ниподаштавајући и одбијајући присуство добра“.

Није ли нам овај пример људи и те како познат у последње време?

Постоји и друга врста, а то су „људи-пчеле“:

„Друга категорија су они што подсећају на пчелу, чија је главна особина да увек трага за нечим слатким и пријатним, да би на њега слетела. Када би се пчела нашла у соби препуној нечистоће, са комадићем бомбоне у углу, она би занемарила сву ону нечистоћу и слетела на бомбону. Када бисте од пчеле затражили да вам покаже где се налази баштенско ђубре, одговорила би: „Не знам. Могу ти рећи само где да нађеш цвеће, сласт, мед и шећер“. Она зна само за добре ствари у животу, док су јој оне рђаве непознате. То је друга категорија људи која има позитивне мисли и види само добру страну ствари. Они се увек труде да прикрију зло како би заштитили ближње; напротив, људи прве категорије се труде да изложе зло и да га изнесу на површину.“

А овакве људе препознајемо у Владики Артемију, његовим монасима и Архимандриту Симеону.

Нека свако одлучи којој ће категорији да припада и са ким ће да се дружи и коме да верује. По савести својој. А јасно је да је Атанасије Јевтић одабрао своју страну.

Једна од Лазаревих