БОЖИЋНА ПОСЛАНИЦА 2025.

КСЕНОФОНТ

По милости Божијој

Православни Епископ

Епархије рашко-призренске

у ЕГЗИЛУ

Свему свештенству, монаштву и свим правовјерним
синовима и кћерима Српске православне цркве
сверадосни хришћански поздрав:

МИР БОЖЈИ!  ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Тајно си се родио у пећини, но небо те свима проповиједа,

користећи, Спаситељу, звијезду умјесто усана;

а она ти приведе мудраце, да се вјером поклањају Теби!

Са њима и нас помилуј!

(тропар послије првог чтенија на Вечерњу Рождества Христовог)

Малени Витлејем ноћас, драга браћо и сестре, дјецо наша духовна, постаје центар једног од најважнијих догађаја на Земљи, у свим свјетовима видљивим и невидљивим, у мрачној ноћи, хладној пећини, скромним јаслама и смиреним пеленама. Ноћас се разјашњава и оприсутњује оно Тертулијаново: „Credo quia absurdum! – Вјерујем јер је немогуће, тј. апсурдно!“ Дјевојка рађа – без порођајних мука; Цар се рађа – у пећини и у јаслама; Бог постаје човјек – да би човјек постао бог; Анђели и пастири у једном хору прослављају; источни мудраци пред повијеним дјететом смирено приклањају кољена и главе! Сва твар ликује и пјева једним гласом: Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља! Јер „Онај који Јесте, данас се рађа, а Витлејем постаје сличан рају“, како поучава у једној од својих бесједа свети Златоуст.

И сам еванђелист Матеј свједочи, позивајући се на старозавјетног пророка Михеја: „И ти Витлејеме, земљо Јудина, ни по чем ниси најмањи међу кнежевима Јудиним; јер ће из тебе изићи Вођа који ће напасати народ мој Израиља“. Еванђеље парафразира Михејево пророштво које уствари каже да ће из Витлејема изаћи Онај „који ће бити Господар у Израиљу, коме су изласци од почетка, од вечних времена“.

Онога, дакле, кога пророк Данило видје као „старог данима“ у почетку пророштава, „бијелога одијела као снијег и косе бијеле као вуна“ (Дан. 7), исто тако, на крају времена, у коначници ове наше земаљске позорнице, и оној посљедњој ријечи Љубави и Истине и Правде, која Богу несумњиво припада, видио је и свети Јован, Богослов и Еванђелист, и то нам и описао у своме Откровењу: ,,А глава његова и коса бијаше бијела као бијела вуна, као снијег, и очи његове као пламен огњени“ (Откр. 1, 14).

Тај, дакле, Стари Данима, постаје Новорођени; Онај који Јесте, који би прије свакога почетка, Предвјечни, Јединородни, од Оца рођени прије свих вијекова у хладној пећини повија се у пелене и у јасле смирено полаже. Узима наше – људско тијело, да би нам дао Своје – слободу од гријеха, смрти и ђавола, обожење по благодати и живот вјечни, ту посљедњу Своју ријеч коју има дати човјеку, смртно пострадалом.

Зато сви правослани народи, а посебно наш српски народ, осјећају нарочиту присност са овим празником, и чини се да се човјек осјећа најближи и најприснији Богу на овај дан, толико да смо новорођеног, малог, Бога у српском језику и назвали, умиљавајући се, Божићем. Највеће обиље народних коледарских пјесама, побожних обичаја и присне, изобилне радости посвећени су управо Божићу, како код нас, тако и код осталих православних народа.

И ево, јењава и пролази узбурканост и узрујаност западњачке, конзумистичке, адвентске вреве, буке, спољашњег сјаја и раскошних свјетала и украшених излога потрошачког друштва које се више и не сјећа шта и кога слави на овај празник. Отуда на Западу умјесто: Срећан Божић! све више се поздравља са политички неутралним и коректним поздравом: Срећни празници!?, а у ушима одзвања упозорење пророка Исаије: „Празнике ваше мрзи душа моја!“ (Ис. 1, 14).

Православна Црква се, пак, још увијек у посту и молитви, спрема да дочека најмилијег госта по, вијековима освештаном кроз литургијску употребу, јулијанском календару. Нажалост, многе помјесне Цркве, уз разноврсне друге новотарије, прихватиле су и новотарију григоријанског (пријетворно названог новојулијанског) календара, уведеног насилно и перфидно, често из најприземнијих овоземаљских разлога, у поједине помјесне Цркве, без икакве еклисиолошке и пасторалне потребе, саображавајући се духу овога свијета. Усугубивши своје молитве, нека би Витлејемски Богомладенац благословио све православне хришћане и помјесне Цркве, да одбацивши и остале новотарије и одступања, страна православном предању, одбаце и новотарију новог календара, еда бисмо, не само једним устима и једним срцем, него и истога дана, заједно, празновали празнике током црквене године.

Позива нас хладна витлејемска пећина, обасјана не само свјетлошћу звијезде, него и у њој родившег се Богомладенца, Сунца Правде, да оставимо сваку овоземаљску, житејску, бригу, да не буде Божић празник само спољашњег украшавања и шљаштећих свјетала, буке, куповине и неумјереног трошења и спољашњег славља, док душа остаје празна и хладна пећина.

Витлејемска пећина, симбол људскога срца, остаје нам и примјер и призив, зрцало у коме се огледа свака људска душа, које нас провјерава јесмо ли у себи оставили мјеста за долазак Христа. Има ли у нама, поред свег спољашњег раскошног бљеска освијетљених и украшених улица, излога и домова, мјеста за тихо-радосну свјетлост свете и непролазне славе Оца Небеског, и поред празничне граје, осјети ли срце наше шум благог повјетарца у коме борави Господ? Зато, драга браћо и сестре, дјецо наша духовна, не зауставимо се на спољашњем празновању наших празника, нарочито великог празника Рођења Христовог, него у срца своја примивши ову дивну вијест о величанственој пројави Љубави Божије у Витлејему, дозволимо витлејемском Богомладенцу да испуни и преобрази срца наша и сав живот наш, испуњујући оно што свједочи Апостол Павле, да се ,,сила Божија у немоћи показује савршена“, кроз силу смирења саможртвене љубави за Бога и за ближњега, тог најљепшег печата наших живота.

Духовно празнујући Божић, јасно схватамо да то није тек спомен и подсјећање на чудесни догађај који се десио прије више од две хиљаде година, него торжествено прослављање Емануила, Бога који је са нама, који је наш и са нама неодступно сједињен. Само такво празновање и такви празници, који су потврда и печат наше вјере у бесмртност човјека са Богом сједињеним, мила је и миомирисна жртва Емануилу.

Нажалост, поучени светим Јованом, Еванђелистом и Богословом, знамо да „свијет у злу лежи“ (1 Јн. 5,19). Умножава се број лажних учитеља и шарлатана, који човјеку доказују да му је беспотребно јасно знање и заједница са Богом-Емануилом, бомбардујући га огромном количином свакодневно плански одабраних и пласираних информација. Сада већ кроз свеприсутну АИ-генерисану и потпомогнуту „стварност“, мрачни кнезови овога свијета хране сујету, небригу и гордост палог човјека кроз привид, обману и лаж, виртуелни свијет без Бога који ће моћи све, али привидно, који ће имати одговор на све, али без истинске животне силе, тачне одговоре мртвих ријечи, који се говоре без душе и без срца, припремајући пут за оно што видје и записа у Откровењу апостол Јован, за пијану матер блудница и гнусоба земаљских, која читав свијет напоји својим блудочинством, опивши се крвљу светих и свједока Исусових (Откр. 17, 6).

Стога и празновање ових дивних и величанствених празника помало прелази у домен виртуелно генерисане стварности, која је имала свој почетак у директним преносима литургија преко малих екрана, када се директно евхаристијско учествовање у богослужењу замјењује гледањем и слушањем телевизијских преноса. Не може и не смије празновање празника, наш лични и личносни однос једних са другима и са Богом, да се сведе на површно виртуелно искуство и комуникацију, што, нажалост, постаје све присутније, разбијајући лични контакт и заједништво.

Са друге стране, ужасно је да они који би требало да буду пастири Цркве Христове, умјесто да, сјећајући се да је Емануил ‒ с нама Бог, свједоче вјеру Јагњетову, проповиједајући и свједочећи истинско заједништво у Цркви са свима Светима, узимају активног учешћа у издајничком крвавом откровењском пиру. Они нас позивају на лажну заједницу Истине и лажи, свјетлости и таме, истинске Цркве Христове и симулакријске Антихристове синагоге, чега смо свједоци већ неколико деценија, кроз све агресивнији и безочнији екуменистички покрет, тај једносмјерни пут без повратка, како га назва један од екуменистичких корифеја, тако да нас не чуде овогодишњи догађаји у Изнику, некадашњој славној Никеји, над чијим су се рушевинама жреци новог свјетског поретка исмијавали истинитој и спасоносној вјери никејских Отаца, стављајући и себе и све оне који их слиједе под проклетство Отаца Цркве Божије.

Богомладенац Христос се и рађа у Витлејему, сјединивши своје Божанство и Човјечанство у Својој чудесној личности, да нас утемељи на Себи, да преобрази и препороди за Царство Небеско, које је, како нам напомиње, у нама самима. Зато још једном подсјећамо на ријечи Преподобног Јустина Ћелијског, потребне Србима данас можда више него икада: „Ако се у једном народу не стави Бог изнад свега и човек испред свега, томе народу неће помоћи ни мудри државници, ни вешти политичари, ни војничка сила, ни богатство свих грађана“. Исто тако, и златоусти свесрпски Николај у Жичком уставу вапије: „Не култура, не прогрес, не индустрија, не наука, не држава, него човек изнад свега, а Бог изнад човека!“ Само са тим, чистим, свенародним и свесрпским идејама и ми, данас, можемо изаћи из свих беспућа и лавирината, слијепих улица и провалија којима неминовно води сваки овоземаљски хуманизам, поставивши високо изнад себе водиљу витлејемске звијезде, смирену мудрост источних мудраца, који своја знања покорише под ноге Богомладенца, јединог Сунца Правде.

Зато све нас, браћо и сестре, опомињемо и позивамо на свенародно, кољенопреклоно покајање и враћање светосавској Цркви Христовој, која нас је једина увијек сабирала и обједињавала, око бадњачког пламена и божићног огњишта, око светих олтара и истините вјере и Цркве, ма у каквој да смо се општенародној невољи и опасности налазили, као што се и данас налазимо, у времену када ненародни и одрођени политичари и режими, странке и тајкуни, антисрпске и неправославне распикуће, ојађени српски народ вуку од немила до недрага, заводећи га за Голеш планину сладуњавим лажним обећањима, смишљеним за вјешту наркотизацију и некротизацију српске савјести, да нам врло скоро не оста ништа друго него да са Светим Савом завапимо: Доста, Боже, поштеди остатак!

Овом радостотворном тугом надахнути, и свачим, по ријечима апостола Павла „угњетавани, али не потиштени, збуњивани, али не очајни“ (2. Кор. 4, 8), срдачно вас све поздрављамо, дивна наша дјецо духовна, сабрана овога јутра по нашим светињама и катакомбама, вас у Србији, и вас у расијању широм свијета. Посебно поздрављамо храбре заточнике љубави Христове на распетоме Косову и Метохији, који трају и истрајавају у условима недостојним човјека, поготово човјека горде Европе, маћехе, која на страдања српског народа на Косову и Метохији хладнокрвно гледа преко двадесет и пет година. Поздрављамо и све вас, по свим српским земљама, од Книна до Ђевђелије, уз молитвену жељу да свјетлост Сунца Правде, Богомладенца Христа, обасја и ваша срца, дајући им да поносно чувате „српскога Риста“, не остављајући га и не предајући га.

Очински поздрављамо и све вас из разних народа, све од Америке, преко једнокрвне и једновјерне, а страдалне Русије и Украјине, до далеке Аустралије, све вас који се стависте под високо уздигнути исповједнички барјак Епархије рашко-призренске у егзилу, који тако чврсто стегну и високо подигну свештени исповједник Православља, небоземни Епископ и приснопомињани Отац наш, владика Артемије.

Честитајући вам још једном овај празник мира и радости, желимо вам од срца честиту наступајућу Нову 2026. годину, уз наш архипастирски благослов и жељу да небески мир и радост витлејемског Младенца испуни срца ваша!

МИР БОЖЈИ! – XРИСТОС СЕ РОДИ!

О Рођењу Христовом, 2025. године,

Ваши молитвеници пред витлејемским Богомладенцем:

+Епископ Ксенофонт, предстојатељ ЕРП у Егзилу

+Хорепископ Николај, старорашки и лознички

+Хорепископ Максим, новобрдски и панонски

+Хорепископ Наум, хвостански и барајевски