Дамјана Декић: Сећам се бола

У наредном прилогу доносимо песму Дамјане Декић из Грачанице „Сећам се бола.“ Када је Владика Артемије прогнан са Косова и Метохија Дамјана је имала шест година. На горњој фотографији Дамјана стоји поред Владике Артемија са својим братом Гаврилом. Ова фотографија је направљена пред сам одлазак Владике Артемија из Грачанице у месецу јулу 2010. године.

Уредништво

 

СЕЋАМ СЕ БОЛА

 

Били смо деца.

Слутили смо, али нисмо знали.

Као да смо се бојали сопствених питања…

Заправо, бојали смо се одговора које ћемо добити.

 

Слутње су се у једном дану обистиниле, чинило се…

А касније ћемо сазнати да је у питању био процес,

Који је трајао, који се спремао дуго,

Подмукло напредовао,

Издајничким концима употпуњиван,

Шаран бездоказним оптужбама,

Кован још док смо безбрижно трчали по порти

Оних дана, који сада немају цену.

 

Били смо деца

И не сећам се својих мисли тада,

Као ни тога да ли смо брат и ја

Поделили међусобно речи забринутости

Поткрепљене ослушнутим разговорима,

Који су се тих дана шапутали пред нама.

 

И не сећам се тачно тог јунског јутра 2010.

Ни да ли нас је мама припремила за тај дан,

Да ли је склопила неко утешно објашњење

За оно што следи…

Али се добро сећам бола

који осетим десетак година касније,

када на видео снимку из тог сунчаног а ружног дана

видим њене сузе, тугу

и чујем јецање познатих гласова.

 

Не знам за наша осећања тада,

Не знам да ли смо и ми плакали,

Или смо само збуњено, уплашено присуствовали…

Али знам да смо поверовали сами себи

Да ће се тај бели џип вратити једнога дана

И испоручити оно што нам је тада однео

Клизнувши кроз јужну капију порте,

Док смо се ми држали за руке,

А онда и дуго махали у даљину.

Сећам се да је тој слици фалио поклик звона,

Како и доликује,

Али су место тога, гласно тукла наша срца…

Убрзо ћемо сазнати и разлог што је та слика остала непотпуна…

 

 

Дечије разочарење.

Први сусрет са растанком.

Правдање неправде.

Неко нам склања нешто, за шта знамо од рођења,

Свакодневицу, пола стварности,

Нешто без чега живот нисмо замишљали…

Неке благе људе

Крај чијих смо скута расли,

Неке умилне осмехе и топле речи,

Пријатеље и узоре…

 

Наивно смо чекали, замишљали дан

Сунчан као онај,

Сузан као онај,

Али уместо јецаја радоснице.

 

У међувремену повређени бирали кривце,

Сувише лично све схватили,

Па се љутили

И ваљда коначно усудили

Да питамо,

Да тражимо образложење

За њихово одлажење.