Почетна / АРХИВА / Др Вишеслав Симић: Сећање на Владику Артемија

Др Вишеслав Симић: Сећање на Владику Артемија

Print Friendly, PDF & Email
Сећам се…
Ових дана из таме Хада изгмиза прави симбол ’90. – Медлин Олбрајт – и запахну југословенске просторе мемлом гробнице и задахом трулежи барем милион ирачке деце коју је жртвовала на вражјем олтару.
И подсети ме на сусрет на највишем новоу који је била уприличила Владики Артемију, у нади да неће схватити да је преварен и да ће признати шиптарске терористе за своју владу.
Владика је и пре те посете тражио да му ја будем лични преводилац и тумач збивања око њега. Највиша част и најодговорнија мисија која може бити поверена једном безначајном грешнику у времену кад адске силе шире чељусти да распарчају и прогутају Србство.
У делегацији са Владиком је и његово духовно чедо, Сава из Дечана, а дочекује га ”амбасадор СПЦ у Вашингтону” бели монах (његов тадашњи опис самог себе) Добријевић.
Вешто спречавају верни народ Србски да се приближи Владики, па чак покушавају да и мени онемогуће да му приђем, али Владика ме види и наређује да му приђем и служим. Наглашавам да смо сви ми ”нецрквени” служили волонтерски и без долара плате. Наши људи су великодушно били спремни да плаћају за храну и превоз Владике, и били су у његовој близини, без обзира на блокаду његових ”сарадника”, да сваку његову заповест испуне – јер те Владикине заповести су биле испуњење жеља и надања верног народа, и сви су знали да ће све бити само за Косово и Метохију, и за Србство. А надасве – за Христа.
Данима су тако, г. ”амбасадор Цркве” и ”духовно чедо” водали Владику од једне ”важне и утицајне личности” до друге, обигравајући бројне кулоаре и безличне канцеларије вашингтонске немани, зване Администрација, али и богато намештене и скоројевићски шљаштеће институте ”америчких мудраца” из ”приватног сектора”. Владика је био нов у свему томе (тек што је окончан рат), без директног искуства у тим мутним водама, али је тада још увек веровао свом духовном чеду, које је било чувено због свог познавања световних дешавања и вештине коришћења језика, како српског тако и енглеског. Још више је Владика веровао самопроглашеном ”амбасадору Цркве”, који је био миљеник патријарха Павла, и имао здушну подршку најпопуларнијих владика, Амфилохија и Атанасија, тадашње Владикине духовне браће.
Мене нису остављали ни тренутка самог са Владиком јер је био неопходан стални надзор како се никаква сумња или стрепња не би родила у његовом срцу. Знали су да их знам ”ко жуту пару”. А Владика је одбијао да, чак и кад би се указала прилика, чује икакву реч упозорења јер није могао да помисли да му је ”гуја (и то двоглава) у њедрима”.
Ипак – видело се да није задовољан бесмислом свог боравка у Вашингтону, и да схвата да су главне звезде целе параде заправо ”његова екселенција амбасадор” и ”the cyber-monk” (сајбер-манк), тј. ”интернет-монах”, како су усплахиреном Дечанцу тепале вашингтонске моћне даме.
Коначно, једног јутра смо дочекали да будемо примљени од Медлин Олбрајт, тадашње државне секретарке, тј. министра иностраних (не)дела САД – значи, на највишем нивоу, сем у случају сусрета са председником.
Владика улази у то извориште лажи и зла, сав забринут, и прикупљајући снагу за мудре речи надахнуте Духом Светим, а ”црквена” вашингтонска естрада све цупка и врцка за њим, узбуђена што ће их обасјати светлост врхунске моћи Запада, и на њих се излити милост владара овог света док су у присуству ововременог отелотворења Баба Јаге.
Владики је унапред наглашено да ће га Мадленка примити у раскошном, највећем и најважнијем салону, и то у присуству медија. Естрада се у двојству топи од важности таквог третмана, и од значаја који ће се пришити и њима због присуства у свити Олбрајтове. Већ је ”екселенција” видела себе као ”преосвећеног”, тј. Грејс (на енглеском, his Grace), са све круном на глави, као награду за успешно обављену мисију. (А тако и би!) А како ли је тек ”његова екселенција” замишљала задивљена лица вашингтонских квази-дворјана (а нарочито луда!) када им охоло буде приповедао како је био крај државне секретарке, у међународној мисији (као кад је био прирепак мисије за ослобађање залуталих америчких војника 1999.). Најтежи део тог хвалисања је увек било избалансирати чињенице да истовремено служи страном фактору који се супротставља вољи САД, и да је рођени Американац, који и по цену живота не сме да почини велеиздају своје домовине – ту нема милости, зна се коме се служи, само је важно упаковати смеће у шарени и шљаштећи папир и ставити лепу машницу за наивне Србе.
”Сајбер-манкију” се смешка брк јер ће пред шиптарским властима моћи да се дичи да је и он био са Баба Јагом, као и њихова Змија.
Наравно, пред Владиком све то морају да скрију и не престају да величају значај сусрета и милост са врха коју су испословали само за њега. Вербални пролив претвара собичак у којем седимо у гасну комору – душегупку. Једино седећи, у својству преводиоца, крај Владике успевам да преживим поплаву љиге и да удахнем свеж ваздух окађен његовом сталном унутрашњом молитвом.
Чекамо неког другог подскретара шестог заменика првог сарадника госпође министарке, а он нас, намерно и срачунато, оставља да ишчекујемо тај најважнији тренутак наших живота – да америчка администрација овери наше постојање и поклони нам пар минута пажње.
”Наша” вашингтонска естрада, тј. Његова (бабо-проглашена) виртуелност и Његово самопроглашено амбасадорство се просто просипају пред стопе и скуте тог безличног, иако високо рангираног, бирократе, и видим да је Владика запањен том представом нискости и чежњом за блатом, и да његове очи почињу да спознају истину, и да сумњају коначно у исправност догађања. Ја седим крај њега, потпуно неважан и непримећен – преводиоци су, од великаша, мање запажени од столица или папира на столу.
Бирократа кратко и пословно поздравља Владику и предочава му документ који треба да потпише, као што је договорено, па да се иде ”горе”, код Олбрајтове, на објаву целом свету о успеху преговора. Док то преводим Владики, видим да је запањен, јер нити је од на нешто пристао, нити је преговарао са било киме. Схвата да су ова двојица све то одрадила њему иза леђа. Ипак, узима документ на српском и чита га. Ја истовремено читам крај њега. Нема ништа спорно у том тексту и Владика креће у изјављивање да се то може потписати. Ја га заустављам, са свим дужним поштовањем, и предлажем да упоредимо тај текст са текстом на енглеском. Сажижу ме погледи естрадних уметника, њихових екселенција и виртуелности, а Владика каже: ”Па, нећеш ваљда, брате Вишеславе, да кажеш да би Нас Американци преварили?!” Ја му одговарам да ми је дужност, као преводиоцу именованом лично од њега, да обавим свој део посла, и да га уверим у исправност докумената. Естрадни уметници хитро тихо преводе бирократи наш разговор, и он црвени од беса и бледи од страве, јер ако не обезбеди потпис ко зна какав јед ће се сручити на њега од госпође министарке. То је можда и крај каријере за њега. Због једног геџе из Троморавља, и неког тврдоглавог, смрдљивог и презреног србског попа са већ ”ослобођеног” Косова.
Владика одобрава поређење докумената и сазнаје да је све, што је на српском било ”требало би да”, на енглеском постало ”мора се”, и да је, између мноштва неприхватљивих синтагми, најнеприхватљивија она о његовом ”признавању независне власти Косова у Приштини” а не, као у тексту на српском, да ”ће, када је то неопходно, сарађивати ради добробити Срба, са представницима привремених институција” у Приштини.
Владика цепа те папире и наређује ми да кажем да он не пристаје ни на шта и да више нема разговора.
Бирократа само што се није шлогирао, а наше естрадне екселенције доживљавају нервни слом иза Владикиних леђа. Да су погледи могли да убију већ давно бих био у гробу.
Бирократа, док Владика устаје и креће ка излазу, скаче са столице и граби Владику за мантију, бесно сикћући: ”You will sign!”, тј, ”Потписаћеш! Потписаћеш!” Преплашене екселенције, пресвисле од ужаса због увреде америчког величанства, се збијају уза зид, а ја крећем да склоним руку која граби мантију. Владика ме зауставља погледом и смирено каже: ”Не, брате Вишеславе. Само му реците да може одмах сада да ме убије – ја то потписати нећу.”
Бирократи се враћа присебност, постаје опет углађени дипломата и позива Владику да остане и заборави на забуну јер га чека Мадам Секретарка. Самопроглашена Екселенција се враћа у живот иако му је очигледна забринутост за свилене мантије због флека од силног знојења. Упропастила му се најфинија одора, специјално шивена за сусрет са Мадленком. Срећом, то је био ’ладан зној, а његове флеке се лакше ”извлаче”. Сајбер-манк је преочигледно ужаснут помишљу да више неће походити Вашингтон и да нема више шврћкања по салонима уз похвале и аплаузе. (А тако и би!)
Владика је сагласан да се сусретне са Секретарком, и бирократа поново дише у нади да ће га заобићи свилен гајтан…
О сусрету на врху другом приликом… Само да додам да сам наредног дана био удаљен од Владике, када ми стражари, под будним лешинарским оком ”Екселенције” нису одобрили улазак у Белу кућу, где је Владика имао састанак. Пар година после тога нисам имао контакт са Владиком, све док није дошло до потпуног огољења лажи и преваре око њега.