Почетна / ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ / Обраћања, Текстови / Епископ Артемије: Божићна Посланица (видео)

Епископ Артемије: Божићна Посланица (видео)

Print Friendly, PDF & Email

Доносимо Божићну посланицу Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског др Артемија.

 

А  Р  Т  Е  М  И  Ј  Е

ПО МИЛОСТИ БОЖИЈОЈ ПРАВОСЛАВНИ ЕПИСКОП
ЕПАРХИЈЕ РАШКО-ПРИЗРЕНСКЕ И КОСОВСКО-МЕТОХИЈСКЕ
У ЕГЗИЛУ

СВЕМУ СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И СВИМА ВЕРНИМ
СИНОВИМА И КЋЕРИМА ДУХОВНИМ
БЛАГОДАТ, РАДОСТ И МИР УЗ СВЕРАДОСНИ ПОЗДРАВ

МИР БОЖЈИ! ХРИСТОС СЕ РОДИ!

 

„Отац благоизволи, Логос тело постаде,
и Дјева роди Бога оваплоћеног.
Звезда објављује, мудраци се клањају,
пастири се чуде, и твар сва се радује“!

Радост је, браћо и сестре, и драга децо, знак Божића, знак Празника Рођења Богомладенца Христа у Витлејему јудејском. Радост беше присутна и оне прве ноћи пре више од две хиљаде година када Бог посла Сина Свога да походи оне које сеђаху у тами и сенци смртној. С оне стране Јордана, у Галилеји незнабожачкој јави се Светлост небеска и обасја васцели свет. Роди се сунце Правде Христос Бог наш од Пречисте Дјеве Богородице. Роди се Син Божји тајно у пећини, али га небо свима објави, пославши звезду као громогласна уста. Та звезда, чудесна звезда витлејемска, приведе Му мудраце источне који му се први са вером поклонише и Богородици даре принесоше.

Гледајући сва та необична збивања духовним очима, црквени песник се обраћа Богомладенцу питањем: „Шта да Ти принесемо, Христе, Теби који си се нас ради на земљи јавио као човек? Јер свака твар, Тобом саздана, благодарност Ти приноси: Анђели – песму; небо – звезду; мудраци – дарове; пастири – дивљење; земља – пећину; пустиња – јасле; а ми – Матер Дјеву“. Кличући на крају: „Превечни Боже, помилуј нас“!

И ми данас, децо Наша духовна, у ову рожденственску ноћ, обасјани том исконском светлошћу богопознања, сабрали смо се овде у овој љуљачкој пустињи, око овог маленога храма, око скромних наложених бадњака, далеко од велеградске буке и метежа, далеко од велелепних храмова и прекрасних немањићских задужбина, да у миру и чистоти срца свога дочекамо и сретнемо Новорођенога. Данас су овде пригодне речи слепог игумана Стефана из Његошевог „Горског вијенца“, који се присећа где је све свечано дочекивао и прослављао Божић, почевши од Витлејема, преко Атонске Горе па до светога Кијева, да би на крају, у ломној Гори Црној, закључио: „Ал’ је ова слава одвојила, са простотом и са веселошћу“.

И ми би се могли запитати: откуд данас овде оволики свет сабран из свих крајева наше отаџбине? Шта нас је покренуло на толики пут, по овом снегу и леду? Која је то звезда која нас је водила и поред многих храмова проводила, да би нас овде довела? Одговори на сва та, и многа друга питања, јасна су за свакога од нас ко се ноћас овде нашао. Љута нас је невоља нагнала, с једне стране, јер је по многим местима, па и по храмовима, поред бљештаве физичке светлости, полијелеја и рефлектора, завладала духовна тама, уместо духовне радости завладала је апатија; уместо еванђелске Истине – јерес екуменизма, уместо духовне топлине – сибирска хладноћа од које се душа људска мрзне и леди. А душа људска је гладна и жедна Бога Живога, и као жедна кошута хита бистрим планинским изворима. У божићним порукама и беседама већине наших Архијереја, нажалост, нема ни једног помена о духовној пошасти и свејереси екуменизма која је поодавно на широка врата ушетала у нашу Светосавску Цркву. Како би, уосталом, они и могли да о томе говоре и да осуде нешто са чим су се поистоветили?

Тражиће и ове године Праведни заручник Јосиф са Дјевом Маријом „погодно место“ за преноћиште. Колико ли ће они, међутим, саборних православних храмова проћи, у којима неће бити добро дошли, јер ће у њима бити само вербализам љубави и екуменистичка „истина“. На крају ће се зауставити опет, после 2010. година, у некој пећини, у неким јаслама. Сиротињске јасле некога храма, попут овога нашега овде у Љуљацима, без позлаћених полијелеја, можда и без украса, без златотканих одежди и дијамантима украшених митри, без бучних оркестара и заносних мелодија, биће за Небеског Госта место мира и покоја.

Зауставиће се свети путници и заноћити у неким јаслама, у којима ће наићи на душе сродне витлејемским пастирима, у којима ће заједно са духовном припремом, са покајањем и очекивањем Емануила, бити удружени и исповедање Једне недељиве и не подељене Цркве, ради које се и оваплотио „Великаго Совјета Ангел“. „Црква“, пак, екумениста, са два или многим плућним крилима, и оних који је прихватају и заједно са њом путешествују, нема никакав додир са Његовом Црквом, са Његовом Љубављу, са Његовом Истином. Јер, Екуменизам сачињава пророковану „церков лукавнујушчих“, која нема ништа заједничко са Црквом Символа Вере у коме православно исповедамо веру само „у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву“. У тој вери и у тој Цркви живели су и спасавали се сви наши Свети Преци, од Светога Саве и пре Светога Саве, па све до Светог Владике Николаја и Преподобног Јустина Ћелијског. Ту веру и ту Цркву они нам оставише у аманет да је чувамо и сачувамо, и да је као једину сигурну лађу спасења оставимо нашим потомцима, нашој деци и омладини.

Обасјани том истинском Светлошћу духовном, као некада пастири у ноћи витлејемској, ми смо се после многих страдања и прогона окупили овде да у радости духовној дочекамо и прославимо први наш Божић у егзилу. Сва страдања и невоље кроз које смо пролазили пуних десет година на Косову и Метохији, и ова кроз која сада пролазимо као изгнаници са Косова и Метохије, нису и не могу да помуте радост празника Божића.

Ми знамо и памтимо да је Господ Исус Христос, иако Син Божји, на земљи био највећи страдалник. Он је прогоњен од Витлејемске пећине, од једнога злога цара Ирода, па до Голготе на којој је распет за време другога Ирода. Зато је Господ касније и проповедао и говорио да су „блажени прогнани правде ради, јер је њихово царство небеско“. Празнујући дан Његовог рођења, ми се радујемо што је и нас прибројао у те блажене, јер нас је удостојио и даровао нам не само да Га верујемо, него и да страдамо за Њега. Рођење Богомладенца Христа уноси радост у сваки дом, у сваку душу Богу предану, а нарочито у чисте и безазлене душе невине деце.

Ми хришћани, верујемо и знамо: Долазак Христа Спаситеља у свет у корену је изменио људски живот и саму нашу природу. Ми више нисмо робови греху, но слободне слуге Божије. Ми се не плашимо бурних стихија овога света, јер имамо тихо пристаниште у Царству Христовом. Ми Више нисмо сами у овом свету, јер је „С нама Бог“, Који нам у свакој невољи и свакој муци пружа руку помоћи. И ми ноћас чујемо глас небеског весника који нам говори: „Не бојте се, јер гле, јављам вам велику радост… Јер вам се данас роди Спас Христос Господ“ (Лк. 2, 10-11). Те речи су оне прве благословене ноћи упућене витлејемским пастирима, а преко њих – целом роду људском, свим народима и племенима и свакој души људској.

На Божић, „Бог се јави у телу“, и са Њим се јави све што је божанско, свето и савршено, „сва пуноћа Божанства телесно“. Све је то дато и предато нама људима, дато свакоме од нас, дато Цркви Христовој да у њој и кроз њу сваки од нас стекне вечну Истину, вечну Правду, вечну Љубав, вечно Добро, вечни Живот. Отуда ми, православни хришћани, не престајемо радосно клицати и славити Господа Христа, кроз безброј молитава, и песама, и уздаха, еда би Он и нас благодаћу својом родио и препородио, учинивши нас својим правим следбеницима, како бисмо живели Његовим Божанским заповестима, Његовим светим врлинама, да у овом животу „ходимо као што је Он ходио“ (I Јн. 2, 6), да идемо трагом Његовим и да живимо у Његовом Богочовечанском телу – Цркви Православној, коју је Он основао на земљи, као „стуб и тврђаву Истине“ (Тим. I 3, 15).

Сав смисао Божића, децо наша духовна, изражен је у програмској песми Анђела над пећином Витлејемском: „Слава Богу на висини, и на земљи мир, међу људима добра воља“ (Лк. 2, 14). Увек и свуда на прво место долази прослављање Бога на висини, не неког и било каквог „бога“ и идола, којих је данас препун свет, него оног Бога, који је тако заволео свет да је и Сина Свога Јединородног дао за спасење света. Прослављање Бога био је и остао једини узрок и услов мира на земљи, толико потребног свим људима и свима народима. А то двоје – доводи до добре воље међу људима, која опет омогућава и мир на земљи и прослављање Бога. Све је богомудро међусобно повезано и проткано. Зато је Божић непресушни извор неисцрпне вечне радости за свако људско биће, за сваког човека. Зато се ми хришћани радосно и весело поздрављамо о Божићу, и после Божића – до Богојављења, чудесним сверадосним поздравом: „Христос се роди“, и отпоздрављамо са „ваистину се Христос роди“. Кроз тај поздрав и отпоздрав ми вршимо мисију Ангела, весника и гласника Божјих, који доноси добру и благу вест људима.

У тој духовној радости, Ми желимо да и Вама, браћо и сестре, честитамо и срећну наступајућу 2011. годину, са вером и надом да нам она буде благословена, да донесе више мира, слободе и правде међу људе на земљи. Са таквим молитвеним жељама, призивајући благослов Божји на све Вас, Ми вас још једном поздрављамо поздравом вечног мира и радости

МИР БОЖЈИ! ХРИСТОС СЕ РОДИ!
СРЕЋНА НОВА 2011. ГОДИНА!

Ваш молитвеник пред Витлејемским Богомладенцем

+Епископ АРТЕМИЈЕ

О БОЖИЋУ
2010. г.