ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА У ЕГЗИЛУ Званична интернет презентација са благословом Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског у егзилу Г.Г. Артемија
Оцима и браћи, мајкама и сестрама, деци светосавској, и вапај и поздрав и упозорење, а силницима овога света који власт имају у нашем народу, и државним и црквеним, од Бога милост и опроштај, и правду небоземну од Господа Христа!
Пуне три године и неки дан више навршило се од Наше прве вапајне посланице туге у којој смо вапили и упозоравали, преклињали и указивали, још једном, након много пута, на небивалу издају нашег народа и косовске светиње тадашњим бриселско-охридским споразумним закулисним издајама.
Након три године, ништа ново, опет Велики Пост, опет срамне издаје и предаје и громогласно ћутање оних који би требало да говоре и не ћуте и до неба да вапију!
Велики пост, средопосна, крстопоклона недеља и Господ Христос који говори и упозорава на одрицање од себе и ношење свога крста, служење ближњем, еда бисмо Му макар мало наликовали; а молитвено се присећамо жртава мартовског погрома из 2004. године, те још више оплакујемо, и пред Богом и пред овим светом свој глас подижемо, у име оних жртава у српском народу над којима се тај погром тренутно у свему своме иродијадском безумљу и бестиђу наставља, интензивира и, – страшно је и помислити, а камоли написати – приводи крају, на Косову и Метохији; крају, нажалост, онаквом, каквим га наш непријатељ одавно замишља.
Од колонијалне власти садашњег и прошлих режима (не заборавимо и ону бившу власт, њено учествовање у прављењу интегрисаних прелаза и Б. Стефановићева цинична обећања окупљеним Србима како ће ту шиптарски цариници само да пију кафу и поздрављају оне што пролазе), у Београду осим издаје, од онда до данас, нисмо никада нешто боље очекивали, у спровођењу диктата који им је одређен и тако га послушнички и спроводе свих ових година.
Упрти су зато, не прсти, него очи, и савести, и срца, у црквене власти, на челу са прошлим и садашњим патријархом, и патријаршијском елитом, која световним властодршцима у овој небивалој издаји тако слугерањски асистира. Ако је, а ко би здраве памети и имало очуване савести могао другачије да констатује, државна власт уставорушитељска, ненародна и свеукупно капитулантско-издајничка, служећи неоколонијалним интересима глобалистичко-трансхуманистичке звери, ако је она непријатељ и маћеха овоме народу, као што јесте, не по први пут, са највећом тугом констатујемо да је то тренутно и црквено-административна врхушка осрамоћене београдске патријаршије. Верном народу Црква је увек брижна мајка. Није ли то она, него прељубочина маћеха, да ли је онда заиста и Црква или њена привидно пројектована симулација?
Ахтисаријевска, бриселска, охридска и свака друга издаја Косова и Метохије, тамошњег народа, светиња и гробаља, која је потписана, и прећутно спровођена, подмукло и кварно прихваћена и одобрена од стране тренутног и прошлих режима власти у Београду, не би никада могла опстати без, како пасивног, тако и активног одобравања и громогласног ћутања запоседатеља и актуелних предстојатеља Београдске патријаршије, милих ватиканских и загребачких љубитеља.
Очигледно је да је, стога, квинтесенција, мајсторски екстрахована у неким екуменистичко-глобалистичким псевдонаучним и псевдоверским лабораторијама зла, целокупне издаје Косова и Метохије, као и српског народа и његових небоземних интереса у целини, остварена управо антинародном издајом црквеног врха, како садашњег, тако и прошлог, надахнутом већ много пута виђеним опортунизмом бачко-ковиљске екуменистичке и антисрпске, удбашке школе, одакле се роје епископи фанариотског, ненародног и неправославног кова.
По речима једног од таквих ковиљских јастребова-епископа: „точак овог света иде својим путем, а ми, ако не идемо уз њега, бићемо прегажени!“ Ово бачко-ковиљско „вјерују“, којим их учи епископ бачки-бечки Иринеј, идеолог пропасти Српске цркве и народа, постало је религиозно-политички памфлет данашњице београдске патријаршије.
Но, нека не забораве ови и овакви проповедници екуменизма да точак правде Божје дубоко и неповратно гази, исправља и потире све остале точкове овога света, и оне који те точкове гурају, али и све оне који уз те точкове бестидно иду, газећи таквим идењем и Нови и косовски и монашки, као и сваки други завет и светињу.
Данас лицемерно на поменима помињете жртве мартовског погрома, не дижете гласа пред београдским режимом, најодговорнијим за издају наше свете, косовске земље и тамошњег нашег народа, препуштеног на милост и немилост терористичким, приштинским властима. Док лицемерно писма пишете белосветским моћницима, заузетим новим ратовима и конфликтима и беспоштедним убијањима, силницима из своје авлије лицемерно делите ордење за зло и ћутите на издају!
Ако се правде Божје не стидите, нити Бога бојите, побојте се и постидите погромских, косовских жртава, да вам молитва за њих не буде на грех, јер се за мртве молите, а живе сахрањујете, јер за њих и не марите.
Но кога, ко имало свести и памћења има, треба да чуде ови трагични последњи чинови косовске драме и издаје у београдској патријаршији, са својим небивалим издајничким крешендом, ако знамо и видимо да је смртоносни корен издаје заливен гажењем и екуменистичком издајом вере православне, и нађубрен прогоном владике Артемија, јединог искреног браниоца свете вере и свете косовске земље?
Ко издаје веће и претежније, веру православну, тим пре и далеко лакше издаје јудинским пољупцем и Косово и Метохију и сопствени народ, јер, ко се Бога не боји, тај се ни људи не стиди!
Већ више од 15 година у егзилу наша Епархија о свим овим издајама отворено сведочи, но уздамо се само у Бога, Који нас спасава од напасти и буре, али се радујемо и спорадичним (свакако недовољним) буђењима нашег народа, који полако увиђа оно о чему наша Епархија деценијама сведочи, да је главна издаја потекла из Београдске патријаршије и да је корен издаје у њој. Кад би били православни, као што нису, „српски“ патријарх и „српски православни“ епископи, једним потезом пера могли би да прекину косовскометохијску агонију и издају београдског режима, и тренутног и прошлог.
Но, тужно је што већ двојица патријараха бирају да буду део издаје, а не део борбе, како за Косово и Метохију, и опстанак нашег народа, а тим више за чување свете Цркве и чистоту вере.
Свако у овоме веку бира свој део и припрема себи свој вечни удео. Ми пак, у овим светим данима поста ову небивалу издају црквеног врха можемо наставити да оплакујемо, али не и да на њу ћутимо, молећи се Једином истинском Делитељу правде, да не доцни, као што и неће, те да свакоме удели, не по речима и неискреним апелима, попут ових из Београдске патријаршије за заштиту народа на Косову и Метохији, већ по делима и намери.
Призивајући благослов Божји на наш, свакако посрнули, али не богоостављени, благоверни народ, кћери и синове Цркве Православне, присећамо се откровењског обећања: „Говори Онај који сведочи ово: Да, доћи ћу скоро. Амин, да дођи Господе Исусе!“ (Откр. 22:20), као и упозорења Апостола Павла Коринћанима, и свима нама: „Ако неко не љуби Господа Исуса Христа, нека је анатема. Маран ата!“ (Кор. 16:22)
О средини Великога Васкршњег поста
и 22-годишњици мартовског
косовског погрома
Епископ рашко-призренски у егзилу
+Ксенофонт
