Георгије Мандзаридис – Црква као заједница обожења

Извор: Часопис „Свети Кнез Лазар“, година 2011, број 1-2 (67-68), стр. 65-68

Еклисиологија светог Григорија Паламе¹⁾

Већ смо говорили о томе, да се кроз учешће у Христовим тајнама човек причешћује Његовом нетварном енергијом и сједињује с њим у једно тело и један дух.

Та непосредна и лична веза сваког верника са Христом приводи и ка реалном јединству и међусобном општењу. На тај начин ствара се неизрециво и натприродно сродство и општење Христа са људима, Црква: „По благодати сви смо ми једне вере у Њега и чинимо једно тело Његове Цркве, имајући једну главу – Њега; и једним смо духом напојени по благодати Свесветог Духа; сви смо примили једно крштење; и једна је нада код свих; и један je Бог, који je над свима, и кроз све и у свима“ ²⁾.

Црква je „нова творевина“, основана Христом посредством Његовог оваплоћења, имајући Њега за своју Главу³⁾. У Христу су се сјединили небо и земља, и Њиме је створена Црква, која има небеску и уједно и земаљску природу, која у себе укључује не само верујуће људе, него и благе ангеле⁴⁾. Циљ Цркве је обожење њених чланова, из тог разлога св. Григорије Палама карактерише Цркву као „заједницу обожења“⁵⁾.

Укупно устројство Цркве темељи се на општењу Бога са човеком помоћу нетварне благодати. Благодат Божија везује чланове тела Цркве са главом и међу собом, и на та начин смешта у себе и сабира уједно сву Цркву. Ако би божанска благодат била тварна, као што су учили противници Паламе, тада не би имали личног општења међу Богом и човеком и, према томе, не би постојало ни Цркве у стварности. Такође, ако се људи не би причешћивали благодаћу, већ суштином Божјом, тада не бисмо имали уопште заједницу обожења, већ заједницу богова. Верници, причешћујући се божанском благодаћу, причешћују се Богом и као дар примају обожење. Ипак, они се не причешћују суштином Божијом, будући да нису богови по природи и не могу променити своју природу у божанску⁶⁾.

Јединством вере изражава се јединство Цркве и та вера није основана само на апостолима, већ и на пророцима, имајући за свој крајеугаони камен Христа. Свети Григорије не умањује значај апостолског прејемства у Цркви, већ посебну важност придаје и пророчком дару. Када прејемници Апостола заборављају своју везу са „крајеугаоним каменом Исусом Христом“, и престају да буду представници Његови и Његове истине, они тада не примају као дар и награду нарочиту натприродну власт, већ губе сваку могућност за просвећењем и спасењем других људи, и по свему судећи одводе их из Цркве Христове. Када човек, кроз учешће у Тајнама и животом у Христу, постаје везан са телом Христовим и сједињен са Црквом првородних, тада се он показује истинским чланом тела Христовог, чак и тада, када се он одлучује црквеним решењем од стране недостојних представника апостолског прејемства. „Зар – пита Палама – и Златоусти отац, обукавши се у нетрулежност и сјединивиш се са Црквом првородних, који jе боље него било ко други јасно и красноречиво писао о врлинама, он толико велики, зар није одлучен од Цркве и зар није био осуђен на изгнање као онај који мисли и пише попут јеретика оригениста?“⁷⁾

Будући, како говори апостол Павле, да je Црква „стуб и тврђава истине“ (1. Тим 3, 15) то се и у основу општења са њом поставља општење са истином: „Они који припадају Цркви Христовој припадају истини“. Припадност Цркви значи веза са истином, општење са благодаћу Божјом, живот у заједници обожења. Човек, који раскида везу са истином, прекида општење са благодаћу Божијом и престаје да буде члан Цркве (подвлачење наше – прим. прев.).

Такав поглед на Цркву не представља у православној еклисиологији увођење новина, већ се заснива на учењу Светих Отаца и на византиском предању.

Још пре светог Григорија Паламе, преподобни Никита Ститат, истински ученик светог Симеона Новог Богослова, указујући на динамички и харизматични карактер Цркве закључује да степен чистоте и општења човека са Светим Духом асоцира на jeрархијске степене⁸⁾.

Поводом прихватања од стране Антиохијског Патријарха Игњатија Варлаамовог и Акиндиновог става о божанској благодати, св. Григориіе Палама са посебним жаром говори о таквим пастирима, који се удаљују од истине. Ти људи, премда их и називају пастирима и архипастирима, нису чланови Цркве Христове: „Они, који нису у истини, не припадају Цркви Христовој; и утолико пре то одговара истини, када они лажу о себи, називајући себе или сматрајући се пастирима и архипастирима; међутим, ми смо научени, да се хришћанство не дефинише спољашњим обележјима, већ истином и тачношћу вероисповедања“.⁹⁾

На таj начин, сагласно учењу св. Григорија Паламе, припадност неког човека Цркви не изражава се неким статичким феноменом, већ динамичком реалношћу. То није резултат тварног дара, који човек задобија једанпут и затим га чува својим благочестивим понашањем и путем праведности, већ je то плод личног општења са нетварном обоготворавајућом благодаћу. Кроз крштење, миропомазање и Божанску Евхаристију човек се обнавља и приступа Цркви, у исто време његова веза са заблудама овога света представља непрестану претњу, која се надвила над њим, отпадања од ње (Цркве) и разилажења са њом. Опасност од отпадања не постоји само за појединачне чланове Цркве, већ и за читаве црквене задеднице!¹⁰⁾.

За све њих, тј. за појединачно отпале личности и отпале цркве, једини пут повратка у црквену заједницу jе покајање, (подвлачење наше – прим. прев.) тј. одбацивање лажи и поновно сједињење са Духом истине.

———————————–

1 Поглавље из књиге професора Георгија Мандзаридиса Пαλαμικα. Издање П. Πουρναρα, Θεσ/νικη 1998, стр. 195-198.
2 Омилије 15, PG 151, 188B.
3 Еф (1,10).
4 „Зар се није Црква, захваљујући оваплоћењу, образовала од ангела и истински верујућих људи?“ (Против Григоре 3, Cod. Coisl. 100, fol. 272a, види такође ΄Ομιλια 21, PG 151, 284A.
5 Λογοι Αποδεικτικοι 2, 78, 3; Συγγραματα 1, стр.149.
6 Дебата православног са Варлаамовим присталицама, Συγγραματα 2, стр. 210.
7 Монахињи Ксенији…, PG 150, 1045 ВС.
8 Оповргавање посланице патријарха Антиохијског Игњатија, 3, Συγγραματα 2, стр.62.
9 Оповргавање посланице патријарха Антиохијског Игњатија, 3, Συγγραματα 2, стр.627.
10 Λογοι Αποδεικτικοι 2, 2, 3, Συγγραματα 1, стр. 7.

Георгије Мандзаридис

Професор емеритус Солунског Универзитета

Са руског

Протосинђел Варнава Димитријевић