Хорепископ Максим: Први васељенски сабор – његов смисао и значај за Цркву данас

У наредном прилогу доносимо предавање Његовог Преосвештенства Хорепископа новобрдског и панонског Г.Г. Максима на тему „Први васељенски сабор – његов смисао и значај за Цркву данас.“ Предавање је одржано на Духовној академији у оквиру дванаестог Молитвено црквено-народног сабора одржаног 1. јуна текуће године у манастиру Нова Никеја у Лелићу. Сабор је био посвећен обележавању седамнаест векова I Васељенског сабора у Новој Никеји и 850 година од рођења Светог Саве, првог српског архиепископа и просветитеља.

Први васељенски сабор – његов смисао и значај за Цркву данас

 

Саборност је једно од својстава Цркве, које исповедамо, поред њене једности, светости и апостолности. „Самосвест Цркве Христове је у основи увек саборна“[1], вели свети Јустин Ћелијски. Саборност је, по његовим речима, у Символу вере „ограђена… јединством, светошћу и апостолством“[2], јер је неодвојива, органски повезана са њима, као што је у осталом и све и сва у Цркви органски повезано, богочовечански уређено и усклађено. На грчком реч καθολική значи саборна, састављена из речи καθ’ и ὅλου, што значи: „свецелосна, основана на целости исповедања вере, на неокрњености исповедања вере, на светом и апостолском јединству вере“[3]. Зато се сваки детаљ Цркве и вере православне мора увек посматрати у контексту целокупног православног предања, никако селективно, вадећи и чупајући „на силу“ ишта из њеног освештаног, богочовечанског и светодуховског свејединства, склада и сагласја. Такву тенденцију и селективност имали су сви јеретици и непријатељи Цркве Христове, а она се бранила управо својом саборношћу, чувајући свецелост свог предања и сведочећи тиме једност и јединственост, светост и апостолство њеног вероисповедања и ње саме. Овде саборност не схватамо као просту, парламентарну, демократску, често спорну и још чешће врло штетну већину епископа–гласача на архијерејским саборима. Јер: „Немарност и равнодушност, незнање или издајство других никада не може бити изговор за Епископе – Апостолске наследнике у Цркви Христовој, постављене зато да чувају Истину вере и Цркву, којом се једино може спасти народ Божји и ући у Царство Божје.“[4] Зато разумемо саборност превасходно као утемељеност на јеванђелској истини, саборност као сословије и припадност оној апсолутној, свештеној већини, утемељеној на истини вере православне, а оличеној у свима светим апостолима и светим оцима, нашим светим претходницима у Цркви православној. Односно, саборност као сагласност, стајање и одстојавање у њиховој вери и предању. То је једина апсолутна већина у Цркви, коју ми признајемо и настојимо, по мери својих снага, да свагда њој припадамо и са њоме останемо у заједници, као оној на којој почива Црква и њено аутентично и спасоносно јединство.  Зато и вели свети Јустин Ћелијски да треба: „’Са свима светима’ саборно мислити, саборно осећати, саборно живети, саборно веровати, саборно се молити…“[5] Зато су свети сабори црквени, посебно они васељенски заправо израз свеукупности и пуноте православног, апостолског и светоотачког учења Цркве, дакле, најцеловитији израз саме Цркве и њеног вероучења и предања. Како и вели свети пророк Божји Јоил: Саберите народ, освештајте сабор, скупите старце, саберите децу и која сисају; женик нека изиђе из своје клети и невеста из ложнице своје (Јоил 2, 16). На саборима се сабира сва пунота Цркве, која се одражава не у броју саборских учесника, већ у пуноти догматске истине, коју исповедају и утврђују, а која је у потпуном сагласју са светим претходницима њиховим, односно светим апостолима и светим оцима. Но, на саборима Црквеним, како чујемо од светог пророка и велики Женик Цркве – Христос, излази из Своје клети, а то су освештани умови и срца светих и богонадахнутих отаца саборских, који Духом Светим покретани утврдише свештене догмате православне, јер: „Бог ‘у светима обитава’; и у њима обожена, обогочовечена самосвест и свест Цркве.“[6] Кроз њихове свештене речи божанске науке Христове, науке светодуховске и Невеста Христова – Црква Божја, излази из своје ложнице, из своје свечане одаје, а то и јесу црквени сабори, ти зборови светих стараца – отаца, будних чувара истине Христове, истине вере православне. Зато је речено да је сваки православни васељенски сабор: „најсавршенија осматрачница саборне свести и самосвести Цркве…“[7] Ту су и деца, која сисају, а то је прост народ, сабор верних, којима ваља појаснити и приближити смисао светих догмата вере православне.

Овом приликом, у овом Божјем селу, Лелићу, саставили смо управо још један слични сабор, као свечану ложницу у којој пребива Црква Христова и кроз коју се она у својој пуноти и красоти пројављује и показује, а са циљем да обележимо храмовну славу овог манастира, али и јубилеј, тј. 1700 година од светог Првог васељенског сабора. Сећамо се, дакле, сабора одржаног 325. године у Ромејском царству, у покрајини Витинији, у Никеји, данашњем Изнику, где се окупило, како се сматра шестина тадашњих епископа васељене и сабор је заседао од 14. јуна до 25. августа.[8] Сабор се пре свега обратио Посланицом Црквама Божјим, које су највише биле угрожене од аријанаца[9], тј. онима у Александрији, Египту, Пентапољу и Либији[10]. Пре овог у Цркви су, између осталих, позната и васељенски верификована три значајна сабора, први, Јерусалимски сабор светих апостола 51. године, којима се на самом делу утврђује саборски принцип разрешења свих битних питања вере и црквеног благоустројства. На том сабору дат је кључ, модел и принцип истинске, светодуховске саборности у Цркви, речима: угодно би Светоме Духу и нама (Дап. 15, 28), којима се указује на право извориште и ауторитет одлука овог и сваког уистину православног сабора. Дакле, прво Духу Светоме, а после нама. „У томе је сва богочовечанска прагматика и богочовечанска методика првог Светог Апостолског Сабора, и са њим Светих Васељенских Сабора и Светих Помесних Сабора; прагматика и методика богочовечанске саборности Свете Цркве Православне…“[11] Светост, односно поседовање благодати Духа Светога, јесте главни извор, надахнуће и руководство свих васељенски и помесних сабора у Цркви. Јер ће се истински богомољци клањати, тј. молити и сабирати у Духу и Истини (Јн. 4, 24), односно у благодати Духа Светога и у исповедању истине вере Христове. Очувано прејемство апостолске благодати и очувана истина вере Христове, вере православне, јесу сама срж Цркве и њеног светог предања, али и темељ сваког црквеног сабрања и саборовања. Њима Црква и јесте Црква, њима сабори јесу сабори Цркве. Управо на светим црквеним саборима и долази до изражаја надахнуће Духа Светога, којим саборски оци појашњавају и образлажу истине вере, дате светим апостолима од Богочовека Христа. Сваки васељенски сабор јесте пораз јереси и лажи, а тријумф Цркве, јер је то управо и тријумф благодати и истине, дате од Богочовека Христа, у Духу Светоме. Дакле: „Бог Дух Свети и јесте саборна, католичанска, васељенска, богочовечанска сила Цркве, јер је душа у телу Цркве.“[12] Зато су сабори Цркве, посебно васељенски сабори, непосредно дело Духа Светога, без кога нико не може исповедити да Исус јесте Христос (1.Кор. 12, 3), односно нико без Духа Светога не може спознати истину богочовечанске вере православне, будући да је њено порекло са Неба, божанско, дато и откривено Христом и Духом Светим, а не плод испразног људског умовања. Из тог разлога многи данас греше, не схватајући да Цркву као богочовечански организам, као непосредно деловање Духа Светога у овоме свету, чини пунота не само благодати, већ и свецелост истине вере православне, те да без оба ова сегмента нема ни Цркве, нема њене спасоносне, богочовечанске пуноте. Јер благодат је од Духа Светога, Који је Дух Истине и не пребива тамо где се не исповеда истина Христова, односно неизмењена вера православна. Тачније, истинитост вере православне и јесте главни показатељ и знак присуства и поседовања пуноте благодати Духа Светога. Зато су благодат Духа Светога и истинито исповедање вере знак аутентичности Цркве, али и сваког сабора у Цркви и без ових суштинских својстава сабори су обични скупови заблуделих људи, ма каквог чина или звања они били. Но, сходно канонском предању коначни суд о присуству и поседовању благодати у неком црквеном ентитету, доноси црквени сабор, никако умишљени појединци, који мимо канона, приграбе и приписују себи улогу некаквог „непогрешивог апарата“ за одређивање присуства благодати, уображени појединци, погрешно вођени субјективним осећајима и мишљењима, боље рећи својом гордом упрелешћеношћу. Ако по икономији, услед превирања у Цркви, до коначне саборске осуде и одсецања јеретика, најамника, који су по допуштењу Божјем постали пастири у Цркви, ипак, ради заведног, несвесног, али верног народа, благодат дејствује кроз свете тајне, али на суд и осуду јеретика, који себе лажно представљају као пастире, а у срцу су вуци грабљиви, који проповедањем лажне вере распуђују стадо Христово. Зато су свети сабори Цркве, посебно васељенски и установљавани, како би извршили суд у кризним моментима у Цркви и одвојили лаж јереси, од истине вере православне, али и жито од кукоља, односно одсекли лажне пастире – проповеднике и носиоце јеретичке заразе, чија реч као отров разједа Тело Цркве (2. Тим. 2, 17). То одсецање, званична осуда и проклетство јесу, дакле, дело у власти сабора, а не појединаца у Цркви, ма како они били ревносни и исправни у вери. Међутим, појединци својом борбом против јереси и доприносе сазивању сабора, буде успавано стадо и покрећу саборни апарт Цркве, активирају њен духовни имунитет, да као здрав организам Богочовека Христа одсече, осуди и избаци страно тело из себе, тј. појединце оболеле непокајаним пребивањем у јересима и заблудама. Зато је свети патријарх Александар Александријски прво сазвао сабор у Египту 320–321. године, на коме је било око 100 епископа из Египта и Либије, где је осуђен Арије скупа са његовом јереси и свргнут[13], а кад то није било довољно, јер се јерес ширила и ван граница Египта, сазван је и Први васељенски сабор. Сабори православни су зато најјачи лек против сваке јеретичке лажи, која устаје не Цркву и квари њено апостолско и светоотачко учење. Сабори васељенски су моменти када је Црква, узмућивана буром јеретичких таласа и напада, пометње, „долазила себи“, односно, ревношћу православних појединаца у њој сабирала своје благодатне снаге и капацитете и силином Духа Светога, којим је руковођена, те оруђем истине вере православне, сасецала сваки коров лажи и јереси кроз историју. На сваку опасну лаж јеретика, Црква се сабирала и давала свој саборни, светодуховски одговор, којим се вера не само бранила у том моменту, већ појашњавала и утврђивала за сва будућа поколења. Јер „саборност има свој божанствени језик на Светим Васељенским Саборима.“[14]

После Јерусалимског, апостолског сабора, поред осталих, у Цркви су одржана и два помесна сабора. Један непосредно након Миланског едикта и престанка прогона Цркве, у Анкири 314. године и други у Неокесарији 315. године. Но, оба ова сабора су се бавила дисциплинским питањима у Цркви. Након њих 325. године следи Први васељенски сабор, који је по много чему био први. Сазван је од стране цара – хришћанина, Константина Великог, и сабрано је мноштво угледних и светих саборских отаца, међу којима су многи били живи мученици и исповедници вере пред паганским, римским императорима, преживевши многа страдања ради Христа и украшени ранама за Њега. Као такав, овај сабор је уживао велики ауторитет због самих учесника, али и форме, нивоа, и обима одржавања, као и због присуства и ауторитета самог цара Константина. У новонасталој ери слободе за Цркву сам Први васељенски сабор је по себи представљао тријумф Цркве и обележио читаву једну епоху. Но, главни основ и извор ауторитета овог сабора јесте потврда апостолског и светоотачког учења вере православне, конкретно одбрана православне тријадологије и христологије, учења о Божанској Тројици и о Христу. Православност сабора јесте главни извор и темељ ауторитета, тежине и значаја сваког сабора у Цркви, без тог својства апостолске предањскости, светоотачке аутентичности и православности вере, не може бити речи о светости или саборности сабора, ма колико се епископа негде сабрало. О томе нам живо сведочи мноштво несрећних, тзв. разбојничких сабора сабираних кроз историју, а на велику штету Цркве, на којима је била испуњена саборска форма, присутно мноштво епископа, али без главне садржине и тежишта сабора, а то је светост учесника, њихова облагодаћеност и надасве православност, тј. њихова оданост и утврђеност у апостолској вери и истини Христовој. Баш зато што се на таквим саборима проповедало нешто друго, а не вера православна, такви сабори су називани разбојничким саборима и збориштима. Нешто слично и ми видесмо на Криту 2016. године. Такви сабори нису сабирани у Духу Светоме и истини Христовој, већ у духу светскоме и у лажи модернизма, тј. актуелних философских, политичких и идеолошких токова датог времена. Зато су такви сабори од стране црквене пуноте одбацивани, презирани, непризнавани будући неаутентични, док су они заиста православни сабори стицали васељенски карактер, управо рецепцијом, одобравањем, усвајањем од стране црквене пуноте и признавани као непатоврени израз Духа Светога и богочовечанске истине вере православне. Васељенски сабори се и називају тако јер су примани од стране читаве православне васељене као аутентични израз отачке вере – вере Цркве. Усвајање одлука неког сабора од остатка Цркве, био је знак да су те одлуке заиста израз пуноте богочовечанске истине вере православне, тј. пунота Цркве усваја само пуноту истине вере православне. Свакако, овај процес рецепције, усвајања није увек ишао једноставно, нити по аутоматизму, већ је дело истрајавања на позицији отчаке вере оних појединаца у Цркви, који су веру чували као зеницу свога ока и пре и за време и после васељенских сабора и схватали да је чистота вере највећа драгоценост и темељ Цркве, без које она не постоји. Као што су се и на Првом васељенском сабору истакли знаменити светитељи, велика имена из календара наше Цркве, који су били достојни носиоци благодати и гласовити проповедници истине Христове, неуморно и до крви исповедајући и бранећи ову истину и пре и за време и после Првог васељенског сабора. Међу истакнутим светитељима Цркве и борцима за чистоту вере на Првом васељенском сабору првенство части су држала три патријарха: свети Александар Александријски, свети Евстатије Антиохијски и свети Макарије Јерусалимски, поред њих, на Сабору су учествовали и свети Митрофан Цариградски, свети Пафнутије Исповедник, епископ Тиваиде мисирске, свети Николај Мирликијски, свети Ипатије Гангријски, свети Атанасије Велики, свети Спиридон Чудотворац, свети Осија Кордовски, свети Јаков Нисибијски и други.

На Првом васељенском сабору, истина вере Христова бранила се од лажи тзв. аријанске јереси, усвојен је Никејски Символ вере и осуђени су они који уче да Богочовек, Исус Христос, није Син Божји, једносуштан са Богом Оцем, тј. они: „који говоре: Беше када Га не беше, и пре рођења не беше, и да је постао из небића, или тврде да је Син постао из друге ипостаси, или суштине, или да је створен, или да је променљив[15], или преобразив, такве анатемише Саборна и Апостолска Црква“[16].  А тако и јесте говорио и учио безбожни александријски презвитер Арије, који је тада анатемисан. Он је био уображени интелектуалац, модерниста свога доба, последоватељ тадашњих актуелних схватања неоплатонистичке философије. Као такав, остао је узор свим пређашњим и потоњим јеретицима у Цркви, јер јереси и нису ништа друго, до покушај да се непогрешива и вечна, бесмртна истина вере православне замени, преправи или прилагоди било каквим хуманистичким изумима, досеткама и мудровањем овог света и века. Свака јерес је заправо утицај модернистичких, филосовских, идеолошких, политичких сватања неке епохе на учење Цркве. Тај негативни утицај у Цркви се пројављивао кроз њене чланове, махом великодостојнике и то оне учене, образоване, који су уместо Духа Светога, следили дух светског живљења и умовања, те су таквим једним безблагодатним, хуманизираним, телесним умовањем нарушавали целовитост и неокрњеност православног вероисповедања. А свети оци Цркве су се затим сабирали и на светим саборима разобличавали лаж јереси и јеретика и утврђивали и образлагали православно исповедање вере, формулисали православни одговор на питања и проблеме које су јеретици вештачки стварали, покретани модернистичким схватањима свога доба. Свака јерес зато и јесте био покушај подметања и уношења у Цркву неких земаљских идеја, и често револуционарних циљева, наместо небеских и богочовечанских, које нам је Христос открио и које нам је преко  светих апостола и светих отаца Дух Свети појаснио. Свети Григорије Палама јерес, то погрешно учење о Богу, тумачи као атеизам своје вресте, једини гори атеизам од тог је сматрао ћутање у моменту када је вера угрожена, односно, када међу пастирима и верницима у ери нападања јереси на истину вере православне нема исповедничке смелости и смирене ревности за Цркву и истину вере православне, већ православни ћуте, под изговором очувања наводног јединства Цркве и мира, а заправо под утицајем сопственог страха и малодушности. Насупрот томе, други свети Григорије – Богослов, вели: „Ћутањем се издаје Бог“[17]. Ту врсту равнодушности према вери свети Григорије Палама назива најгорим атеизмом, а та равнодушност и јесте заједничка јеретицима. – Како? Када су бедног Арија послали на рапорт код цара Константина, александријски оци са оптужбом да уноси јереси, квари веру и узнемирава Цркву, несрећни јеретик Евсевије Никомидијски, велики властољубац и следбеник Аријев, одговорио је цару управо на такав један скандалозни и безбожни начин, рекавши: да су оптужбе од стране александирјских отаца лажне, да Арије не уноси јереси, нити ствара немир, већ „се међу њима води чисто схоластичка препирка о речима a не о вери“.[18] Дакле, за несрећне јеретике ствари вере и истински догмати, од којих директно зависи наше спасење, су само неке обичне „схоластичке препирке о речима“, око којих се тамо неко у Александрији услед доколице (=схоластике) спори. Тврдња да су речи вере, речи православне отачке истине, само „обичне речи“ и предмет испразне расправе и схоластичког наклапања, јесте суштина атеизма и безбожја сваке јереси и сваког јеретика. А наш свети Сава је говорио да православни догматски наук „није игра нити безумље мисли човечијих, него света вера проповедана, на којој бише основане све свете истине о Христу Исусу Господу нашем, о коме Пророци Светим Духом Божјим прорекоше, Апостоли научише, Мученици исповедише, и сви Свети очуваше, и преподобни Оци беспрекорно сачуваше, као на несецивом крајеугаоном Камену Цркве – Христу основану“[19] У тој дрскости, где се спасоносни догмати вере називају обичним речима и схоластичким расправама, очитује се сва богоотпалост јеретика и њихове јереси, недостатак њиховог побожног, богобојажљивог и трепетног односа према истинама вере и недостатак страха Божјег, што је, како се види почетак сваке пропасти и духовног посрнућа, па и оног најгорег, а то је јерес. Као што царствени пророк и вели: Безаконику је безбожна реч у срцу; нема страха Божијег пред очима његовим. Али лаже себи у очи, место да призна своје безакоње и омрзне на њ (Пс. 36, 1–2). У напред наведеном феномену и детаљу богоборства јеретика видимо значај оне светописамске изреке: Почетак је мудрости страх Господњи (Пс. 11, 10; Прич. 1, 7), односно, да је истинама вере православне потребно приступати долично, са страхом Божјим, вером и побожношћу, баш зато је етика неодвојива од догматике и како је свети владика Николај Жички и говорио да се догматика треба изучавати на последњим страницама етике, односно, да по речима светог апостола Петра у врлини пројављујемо знање ( 2. Пет. 1, 5). Ово посебно треба да чују неопротестантски антитеолози тзв. зизјуласовци и шмемановци, који одбацују и презиру хришћански морал и етику, као некакав неправославни нанос и непотребни терет у Цркви.

Дакле, на Првом васељенском сабору је поражена аријанска јерес, која је Богочовека Христа, Творца, изједначавала са твари, оспоравала Његову божанску природу. Арије је ношен неоплатонистичким идејама и схватињима јединства и једности по Платону, погрешно и самоуверено применио ту безбожну философску науку на тријадолошко учење Цркве и начинио јерес. То је, понављамо, била и остала формула рађања готово сваке јереси у Цркви, када надахњивани идејом људске мудрости и науке, обично оне која је обележила дату епоху, појединци у Цркви, често носиоци црквених звања и световног знања, погрешно умују о божанским догматима вере православне. Дакле, јеретици, надахнути не Духом Светим, већ духом овога света, а то је демонски дух, не побожношћу и мудрошћу с више, већ земаљским, људским мудровањем, хуманистичким идејама и иделогијама свога доба, стварају новачења у догматском учењу Цркве. Услед непобожности и неутврђености у духу Цркве, духу отачком, предањском духу, ови, обично „преучени“ чланови Цркве или црквене јерархије, поводили су се за идејама и философијама по човеку, а свој разум и мудрост овог света стављали су испред науке отачке. До мере да и данас чујемо сличне гласове у Цркви, као на пример на безбожном Критском антисабору, где су одогмаћену и свештену реч „Црква“, пуну богочовечанског смисла и јеванђелске истине, свели на некакав колоквијални термин, одузели му свештени, православни богословски садржај, те који се наводно може у „историјском смислу“, шта год то значило,  додељивати и примењивати на разне тзв. хришћанске деноминације, односно јеретичке скупине и заједнице. Тиме се на мала врата јеретици третирају као равноправни чланови Цркве. Зашто то новодобски епископи чине, управо у ери глобализма и екуменизма и коме чине услугу тиме? – Јасно је – јер баш глобалистима смета да у ери наводне једнакости свега, свачега и свакога, Православна Црква верује и исповеда да је једна и једина права, истинита и спасоносна Црква Христова! А управо то нарушава главни догмат глобализма и либерализма, звани толеранција, односно православље нарушава новодобски догматски и идеолошки релативизам на делу!

Дакле, у свему томе видимо саму суштину проблема, тј. атеизам на делу, по коме се на безбожни начин речи догмата и вере своде на обичне, колоквијалне изразе како у случају Арија, тог древног јеретика, „безаконог началника јереси“[20], тако и у случају савремених његових заједничара у безбоштву, тј. екумениста, тих уображених модерниста нашег доба.

Јереси су, готово увек, биле једна безбожна импровизација у догматском учењу, која је увек недопустива и неблагочестива, будући да залог отачке вере треба са дужном пажњом чувати као зеницу свога ока. Код савремених јереси и јеретика екумениста, новотараца, модерниста, главно тежиште богословствовања, почетне премисе, појмови, основе и надахнуће као и код Арија, није отачко предање и мудрост, већ светска мудрост овог доба. Наиме, као што је Арије тада Платоново испразно мудровање стављао изнад отачког предања Цркве, тако данас екуменисти, модернисти идеје модерног философског правца, звани егзистенцијализам, чији су представници све јеретик до јеретика: Ниче, Хајдегер, Кјеркегор, Сартр, Ками, Кафка и други, „препевавају“ речима православне теологије, те од идеја философије по човеку, и умовања по разуму палог човека, псевдотеолошким импровизовањем и академским фабриковањем, стварају један неправославни идеолошки конгломерат, идеологију, систем, замаскиран светоотачким цитатима и то само „у траговима“. Односно, савремени модернисти, јеретици, следбеници Зизјуласове персонологије и евхаристијског богословља, заправо православље и православне термине користе само као камуфлажу за потурање идеја егзистенцијалистичке философије, али и идеја савремене психоанализе јунговске провинијенције, по којој човек греши од страха од смрти, тј. човек је грешан јер је смртан, а не обратно, како учи Свето Писмо, свети апостоли и сви свети оци.

На Првом васељенском сабору одбрањена је истина и божанској природи Богочовека Христа и његовој једносушности са Богом Оцем. То је једна од кључних истина наше вере православне, која је садржана у старогрчком термину омоусиос (ὁμοούσιος), што значи једностуштан, истобитан тј. да је Христос једне те исте суштине са Богом Оцем.  Насупрот овом термину аријанци су подметали термин омиусиос (ομοιούσιος), тј. сличносуштан, односно да је Христос само сличне, али не и једне суштине са Богом Оцем. Од ове једне речи зависила је сва православност учесника сабора, а тиме и спасење. Дакле, од верности и следовању једној јединој речи, у којој је садржана спасоносна истина православља зависи и виси све наше спасење у Цркви. Свети оци Првог васељенског сабора су због ове једне једине речи и живот свој полагали, борили се за њен спасоносни смисао и истинитост до крви. Док, насупрот њих, стоје јеретици и тада и сада, којима су ствари вере само „схоластичка препирка о речима“, који и нас данас оптужују, а тиме следствено и саборске оце Првог васељенског сабора, да „у Цркви правимо проблем тамо где га нема“, да претерујемо ревнујући за „ситнице“ у вери православној, као да има ичег небитног или сувишног у њој, без чега се можемо спасти. И то нас оптужују „данас када нас све сажижу страшни огњени проблеми нашег заиста апокалиптичног доба, пред којима и о којима, – Бога ради и Цркве ради –, не можемо и не смемо ћутати.“[21] Јер грешити у малом или великом у стварима вере, исто је, по учењу светих отаца. Зато видимо да је читав Први васељенски сабор мање–више био одржан управо због једне, али битне речи, која у себи носи и садржи пуноту спасоносне истине о Богочовеку Христу. Како онда схватити данас равнодушност према гажењу вере, и оне који данас ћуте на издају православног учења, али нас врло јасно и гласно оптужују за фанатизам и стварње немира у Цркви? Иако се данас, пред нашим очима не гази и не пориче само једна реч наше вере, већ се од стране црквеног началија, следовањем екуменистичкој јереси, тј. изједначавањем православља и јереси, Цркве и јеретика, обесмишљава сам идентитет, самосвест и појам Цркве, њена једност и јединственост, али и целокупно њено свештено предање, како догматско, тако и канонско. Насупрот светоотачком науку, који нас учи: „Богочовек Господ Христос је суштина и јемство једности и јединствености црквене самосвести“[22], и на другом месту: „Једна и Једина Света Васељенска (καθολική = саборна) и Апостолска Црква Христова на небу и на земљи, јединствено небоземно Богочовечанско Тело, јесте Православна Црква Христова.“[23] Особито опасна релативизација граница Цркве, тј. православља и јереси се данас постиже тврдњом и безбожним учењем екумениста да су јереси кроз историју само некакви међуљудски неспоразуми, који су настали услед наводног незнања и неупућености ранијих светих отаца и које ће данашњи епископи–екуменисти, у својој гордој учености, глобалистичкој усредсређености и хуманистичкој уображеност, својом памећу наводно решити дијалогом, демократски, у духу либералне идеологије и толеранције свега, па и проблем саме јереси и хуле на истините догмате православне. Свети Јустин Ћелијски њима вели: „Немојмо се изговарати празним фразама о ‘времену’, о ‘о духу времена’… о ‘дијалогу љубави’ који тобож загрева срца наших савременика насупрот досадашњима ‘вековима мржње“, или другим лицемерним фразама. Такав став је површан, и неистинит, и игнорантски, и лажан. Лажан јер уместо ‘љубави Истине’ (2. Сол. 2, 10), уместо ‘истиновања у љубави’ (Еф. 4, 15) уместо љубави ка Истини Богочовечанској, протагонисти споменутих штурих фраза ‘ходе као незнабошци у празности ума свога’ (Еф. 4, 17) и даве се у мртвом мору европског лакомисленог човекопоклонства… Тај став је игнорантски и дрзак, јер одриче да су у прошлим вековима живота и рада Цркве Православне живели и делали Светитељи Божји, препуни љубави и истинског човекољубља, те или оптужују Оце – Светитеље Божје, да су живели у мржњи, или себе сама истиче да има, тобож већу љубав од Светитеља Божјих.“[24] А какво „решење“ екуменисти потурају? – Јасно је, – уче толеранцији према лажи и јересима! Насупрот томе свети оци уче: „Јерес је душегубна сила која човека потапа у све смрти, јер га одваја од Цркве Христове, у којој се једино налази бесмртност.“[25] А толеранција – шта је то?  – То је једна либералистичка превара века, којом се православнима намеће испрва равнодушност према греху и јереси, а онда, постепено мирење и прихватање самог греха и јереси. Отуда је данас највећи, а можда и једини грех, по учењу модерниста осуђивање, а једина тема патетичних и слаткоречивих проповеди екумениста јесте не осуђивање и наводна љубав, али она малодушна, издајничка, бездушна, одвојена од јеванђелске истине Христове, дакако толератне и политички, глобалистички коректне, која не устаје на лаж, обману, јереси и превару савременог доба либерализма, већ успављује савести православних. Ова лажна љубав осуђује и устаје само на оне који исповедају да је љубав без истине Христове демонска лаж и хуманистичка фантазија, да је јединство ван Христа само најава нових ратова и уобичајених, крвавих завршетака таквог јединства, страшна историја 20. века то сведочи, не само ми. Јер ако јединство нашег народа и свих земаљских народа није утемељена у Христу, онда је она неминовно изграђена у антихристу и у његовим идејама и идеологијама.

Оно што је мало познато, а везано за Први васељенски сабор, јесте чињеница да је свети цар Константин уложио свој ауторитет у одбрану вере православне, те запретио свим јеретицима силом царске власти да морају потписати православно исповедање вере, што су ови лицемерно и учинили, а вративши се на своје катедре наставили да проповедају своју јерес, исто као и раније. Као што свеодичи Теодорит Кирски у својој Црквеној историји: „поменути епископи су примили ово (Никејско) Исповедање подмукло и неискрено, што се потврђује њиховим мишљењем које је уследило против поборника благочашћа, и списима последњих против првих.“[26] Такво лицемерисање у вери је увек било својствено јеретицима, јер веру никада нису доживљавали и схватали дубоко, искрено, озбиљно, већ као предмет трговине, инструмент за поткусуривање и достизање личних амбиција. Захваљујући својој „флексибилности“ и непостојаности у вери, јеретици су увек били блиски земаљским властима, као што је случај и данас, те хушкали те власти да гоне православне, а узвраћали нечасним услугама дисциплиновања и покоровања Цркве световним властима. Истим оним замљским властима тако спремним да зарад дневнополитичких циљева газе све верске и моралне принципе, по потреби. Овакво сергијанистичко покоравање земаљским властима је данас, на срамоту Београдске патријаршије, очигледнији проблем него икада до сада у Српској православној цркви. Само благодаћу Божјом, која је просветлила светог цара Константина да послуша православни глас исправног учења и догмата Цркве светих отаца–ревнитеља, он је био један од изузетака несрећног правила, да властодршци земаљске интересе своје власти стављају испред свете вере православне.

Православни следбеници никејског исповедања вере и после Првог васељенског сабора остају маргинализована мањина, која ће одлуке овог сабора морати да одстрадају, као што су исповеднички одстрадали и припреме овог сабора. Јер, њихова ревност и исповедање вере, њихово нећутање на јерес и издају православних догмата и јесте довело до одржавања Првог васељенског сабора. Ова чињеница је опомена свим савременим „ћутачима“, који под изговором наводног јединства и мира у Цркви, ћуте на актуелну екуменистичку издају вере, изговарајући се речима: „шта ми можемо, осим да се молимо Богу да Он то реши?“ Видимо да је управо борба појединаца, међу светим оцима пре Првог васељенског сабора указала на насушну потребу за таквим једним сабором, а онда довела и до одржавање истог. Да су ћутали и били равнодушни, толерантни спрам аријанске јереси, до сабора и пораза те јереси не би никада ни дошло. Но, Дух Свети у свим временима има Своје слуге, Своје облагодаћене органе, оруђа и уста, кроз која непрестано сведочи истину вере и њоме усмерава и надахњује Цркву, та уста су једногласно проговарала на свим васељенским саборима, почев од првог, чији јубилеј данас обележавамо.

Дакле, свети оци, присталице Првог васељенског сабора на првом месту нису ствари вере никада сматрали за ситнице, на другом месту нису ћутали при насртају јереси, већ су непрестано сведочили угроженост Цркве и вере, сведочили изопаченост јеретичког учења и опасност од стране исте, и на трећем месту, били су гоњена и маргинализована мањина и пре, али и после Првог васељенског сабора и морали су своје исповедање и одстојавање у вери да одстрадају, како историчари сведоче: „Пут до коначног усвајања Никејског исповедања вере био је доста буран и потресан, али зато коначан и непоколебив…“[27] То су све и нама знакови поред пута, примери како и ми данас, услед најезеде јереси, опасније од свих до сада, зване екуменизам, треба да поступамо. Свети саборски оци, Првог васељенског сабора су били гоњени и оспоравани и пре и после сабора, али никада нису умукли, никада нису направили компромис са лажи и били толернатни према јеретичком искриваљавању православних догмата.

Све су то поуке и аманет отачки, који ми данас ишчитавамо из ове странице свештене историје Цркве, која је заправо историја непрестане борбе јеванђелске светлости Христове, са тамом актуелне модернистичке лажи овог света; борбе истине вере апостолске и отачке, са философијом лажи овог света; борбе вере простих и смирених рибара, са заблудама гордих и безбожних философа, са умовањем палог људског разума и хуманистичким поимањем Бога, човека, Цркве, света и свега што је за спасење битно и потребно.

Поука је дакле свима нама: не ћутати на издају вере, не прихватати обмањиве приче о толеранцији и преварној љубави према лажи и обмањивачима овог века и света, не мирити се са злом, не правити компромис у стварима вере, не ићи за већином, већ за истином и по цену оспоравања, прогона и страдања ради вере православне; не прихватати никакво јединство ван истине вере православне, јер то значи јединство ван Цркве, лажно јединство у духу овог света, који у злу лежи, то је погубно јединство у сатанским идејама хуманизма, глобализма и либерализма, које своје посленике и судеонике одводи далеко изван ограда Цркве и гура у наручје кнеза овог света. „Но знајмо за сва времена и на сву вечност: нико не може остати у Цркви Христовој Православној не држећи се благочестивог и богочовечански саборног пута Светих Отаца и Исповедника Православља. Сетимо се јеванђелског правила Светог Григорија Паламе, изреченог у писму Патријарху Антиохијском Игњатију 1345. године, када је овај одступио од православног учења: ‘Они који су од Цркве Христове, они су од Истине; а они који нису од Истине, не припадају Цркви Христовој… Јер ми смо научили да Хришћанство меримо не по лицима, већ по истини и по тачности вере’.“[28]

Сетимо се и изнова светог Јустина Ћелијског и свесрпског авве и старца, који почива недалеко од нас, мотри на нас, заједно са нашим светим старцем Артемијем, непрестано нас опомињући својом ревношћу за веру, речима: „Еванђелска одговорност лежи данас на свима синовима Православне Цркве Христове, тог небоземног Дома Бога Живога (1. Тим. 3, 15) па и на нама синовима те исте Цркве Православне у земљи и народу Светога Саве.“[29] И још на другом месту вели: „Ако икада у овом судбоносном случају, наши Епископи Богом постављени и првенствено позвани да чувају веру, дужни су били неизоставно заузети светоотачки исповеднички став одбране Православља од оних који њиме тргују и воде политику под паролом лажно назване ‘љубави’ – јер постоји лажно названа љубав…“[30]

Зато из свега напред изложеног видимо да је смирено ревновање у вери и ревносно очување, одстојавање и одстрадавање свештених догмата вере православне, а не равнодушно ћутање, управо пут истинске саборности и истинског саборовања у Цркви, пут отачки, пут и светих отаца Првог васељенског сабора и свих светих отаца до нас. Подај Господе! да то и надаље буде и наш једини пут, којим ћемо, уз Божју помоћ, а наоружани истином вере отачке и молитвом ових светих отаца, које данас празнујемо, ићи до краја света и века. И да завршимо речима отаца Првог васељенског сабора, које данас чествујемо и празнујемо: „Молите се за нас, да буде чврсто све што је признато за добро.“[31] Амин.

————————

[1] Преподобни отац Јустин, Догматика православне Цркве III, Ваљево, 2004, стр. 227.

[2] Преподобни отац Јустин, Догматика православне Цркве III, Ваљево, 2004, стр. 218.

[3] Преподобни отац Јустин, Догматика православне Цркве III, Ваљево, 2004, стр. 219.

[4] Преподобни отац Јустин, Сетве и жетве и остали чланци и мањи списи, Београд 2007, стр. 637.

[5] Преподобни отац Јустин, Догматика православне Цркве III, Ваљево, 2004, стр. 222.

[6] Преподобни отац Јустин, Догматика православне Цркве III, Ваљево, 2004, стр. 227.

[7] Преподобни отац Јустин, Догматика православне Цркве III, Ваљево, 2004, стр. 227.

[8] Протојереј-ставрофор др Радомир Поповић, ВАСЕЉЕНСКИ САБОРИ, Први, Други, Трећи и Четврти – одабрана документа -, Књига I  Београд, 2012. година, стр. 73.

[9] Протојереј-ставрофор др Радомир Поповић, ВАСЕЉЕНСКИ САБОРИ, Први, Други, Трећи и Четврти – одабрана документа -, Књига I  Београд, 2012. година, стр. 72.

[10] Протојереј-ставрофор др Радомир Поповић, ВАСЕЉЕНСКИ САБОРИ, Први, Други, Трећи и Четврти – одабрана документа -, Књига I  Београд, 2012. година, стр. 70.

[11] Преподобни отац Јустин, Догматика православне Цркве III, Ваљево, 2004, стр. 219.

[12] Преподобни отац Јустин, Догматика православне Цркве III, Ваљево, 2004, стр. 219.

[13] „Ми сабрани заједно, епископи Египта и Ливије, бројем око стотину, предали смо анатеми (проклетству)све Аријеве једномишљенике који шире тако нечасно учење као и оне који им повлађују. Међутим, они оји држе страну Јевсевијеву (Никодимијски) примили су их код себе, и труде се да помешају истину и лаж, побожност и безбожност.Али не успевају у том подухвату, јер истина се држи и нема никаквог општења светлости и таме, и сагласја између Христа и Велијара (2. Кор. 6, 14).“ Протојереј-ставрофор др Радомир Поповић, ВАСЕЉЕНСКИ САБОРИ, Први, Други, Трећи и Четврти – одабрана документа – Књига I,  Београд, 2012. година, стр. 55.

[14] Преподобни отац Јустин, Догматика православне Цркве III, Ваљево, 2004, стр. 227.

[15] Овим анатемизмом се осуђују потоњи јеретици, монофизити, који управо уче да је Христова Божанска природа оваплоћењем постала једино са људском, тј. помешана са људском, а тиме и промењена.

[16] Протојереј-ставрофор др Радомир Поповић, ВАСЕЉЕНСКИ САБОРИ, Први, Други, Трећи и Четврти – одабрана документа – Књига I,  Београд, 2012. година, стр. 63.

[17] Migne patrologia graeca t. 35, соl. 1112.

[18] Из житија светог Атанасије Великог, „Житија светих за јануар“, архимандрит др Јустин Сп. Поповић, бивши професор универзитета, Ваљево 2005, стр 571.

[19] Из Беседе о правој вери, светог Саве Српског, према: Преподобни отац Јустин, Сетве и жетве и остали чланци и мањи списи, Београд 2007, стр. 632.

[20] Из Беседе о правој вери, светог Саве Српског, према: Преподобни отац Јустин, Сетве и жетве и остали чланци и мањи списи, Београд 2007, стр. 632-633.

[21] Преподобни отац Јустин, Сетве и жетве и остали чланци и мањи списи, Београд 2007, стр. 631.

[22] Богочовек Господ Христос је суштина и јемство једности и јединствености црквене самосвести, јер је Он једиснтвена Глава Цркви.“ Преподобни отац Јустин, Догматика православне Цркве III, Ваљево, 2004, стр. 227.

[23] „Једна и Једина Света Васељенска (καθολική = саборна) и Апостолска Црква Христова на небу и на земљи, јединствено небоземно Богочовечанско Тело, јесте Православна Црква Христова. Тако су нас непогрешиво научили и тако нам свеукупно предали: сви Свети Апостоли, Свети Оци, Свети Мученици, Свети Исповедници, Свети Новомученици, и сви Свети Васељенски и Помесни Сабори, а тако верује и сав Православни народ у васељени.“ Преподобни отац Јустин, Сетве и жетве и остали чланци и мањи списи, Београд 2007, стр. 632.

[24] Преподобни отац Јустин, Сетве и жетве и остали чланци и мањи списи, Београд 2007, стр. 636.

[25] Преподобни отац Јустин, Догматика православне Цркве III, Ваљево, 2004, стр. 233.

[26] Протојереј-ставрофор др Радомир Поповић, ВАСЕЉЕНСКИ САБОРИ, Први, Други, Трећи и Четврти – одабрана документа – Књига I,  Београд, 2012. година, стр. 69.

[27] Протојереј-ставрофор др Радомир Поповић, ВАСЕЉЕНСКИ САБОРИ, Први, Други, Трећи и Четврти – одабрана документа – Књига I,  Београд, 2012. година, стр. 77.

[28] Преподобни отац Јустин, Сетве и жетве и остали чланци и мањи списи, Београд 2007, стр. 637.

[29] Преподобни отац Јустин, Сетве и жетве и остали чланци и мањи списи, Београд 2007, стр. 631.

[30] Преподобни отац Јустин, Сетве и жетве и остали чланци и мањи списи, Београд 2007, стр. 635.

[31] Протојереј-ставрофор др Радомир Поповић, ВАСЕЉЕНСКИ САБОРИ, Први, Други, Трећи и Четврти – одабрана документа – Књига I,  Београд, 2012. година, стр. 71.