Почетна / Преподобни Александар Свирски

Преподобни Александар Свирски

30. АВГУСТ

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ

АЛЕКСАНДРА СВИРСКОГ (Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за август)

 

Блажени Александар родио се петнаестог маја 1448. године у области Великог Новгорода у селу Мандери, у близини Островског манастира Ваведења Пресвете Богородице. Он се родио од оца Стефана и матере Василисе по неком јављењу Божје силе, и би освећен светим крштењем. Када стиже за школу, родитељи га дадоше да учи Божанско Писмо. Но док другови његови брже успеваху у учењу, он у томе беше спор. Али то би по нарочитом промислу Божјем, да би му разумевање било дато од Бога а не од људи, што се и догоди. Једном Александар оде у цркву, паде пред икону Господа нашег Исуса Христа и Пречисте Матере Његове и са сузама се мољаше да му се да разумевање за изучавање Светога Писма. И на његову молитву њему одмах дође одговор: он чу глас који му рече: „Устани, не бој се, добићеш што си молио“.

Обрадован, дечко устаде и оде к оцу свом. Отац и мати приметише његову душевну радост, и досетише се да га је милост Божија посетила, и благодараху Бога за то. А блажени дечак од тога времена поче брзо напредовати у учењу, при чему пажљиво слушаше читање Божанских књига и у свему беше послушан својим родитељима. У то време он држаше и строги пост, јер једанпут дневно јеђаше само хлеб, и то под меру; при томе и врло мало спаваше ноћу. Томе се чуђаху родитељи. И мати, саветујући га, рече му једном: Чедо моје, зашто тако затиреш себе? Једи заједно с нама и спавај, као и ми. – На то он одговори: Зашто ми тако говориш, мајко, одстрањујући ме од слаткога уздржања? Та речено је у Светом Писму, да нас јело и пиће не постављају пред Богом (1 Кор. 8, 8). Стога ме остави да продужим као што сам почео. – Дивећи се тако мудром одговору његовом, а нарочито видећи његово усрђе према таквом подвигу, мати му рече: Ради, како ти је воља.

Дивни дечак сав се одаваше подвизима, а видљива блага и богатство сматраше као паучину, и на све људско на земљи гледаше као на таште и ништавно. Када пак Александар постаде пунолетан, родитељи намислише да га ожене. Међутим божанствени јуноша и не помишљаше на то; напротив, он је стално желео и размишљао како да се удаљи из света. И ту своју жељу он и оствари. И то на овај начин: узе благослов од оца као да хоће да иде у оближње село, и оде од родитељске куће; и вођен Богом, или боље рећи, имајући анђела за свог сапутника, он дође у манастир светог Преображења Спасова, што је на Валааму[1]. У манастиру он умоли настојатеља да га постриже у монаштво. У то време њему беше двадесет шест година. У манастиру он се с таким усрђем подвизаваше у врлинама, да га сви стадоше хвалити. Узнемирен тиме, он измоли од тамошњег настојатеља благослов, и изиђе из манастира ноћу, не поневши са собом ништа осим мантије на себи. И дође на место, где је хтео најпре да се настани по одласку из родитељске куће. То се место налазило на обали Рошчњеског Језера, на четири потркалишта од реке Свире. Ту преподобни направи себи малу колибу, у којој се по мало одмарао од својих подвига.

Једном преподобни обилажаше околна места и разгледаше где би себи начинио обиталиште; и угледа дивно место, обасјано неком божанском светлошћу, на коме и до сада постоји манастир. Живећи на том месту, он једном, када беше изашао из своје келије на језеро да захвати воду, чу с неба глас који га зовну по имену и рече му: „Пошто си био извршилац мојих заповести, то ћу сабрати к теби безбројно мноштво људи; а ти их не одбацуј, него их прими раширених руку и буди им наставник ка спасењу“. – Чувши ове речи, преподобни паде ничице на земљу и узнесе Богу благодарне молитве; затим захвати воду и врати се у своју колибу.

Након нешто времена после тога к преподобноме дође његов рођени брат Јован, који га је тражио. Угледавши брата, преподобни Александар му се обрадова, и они се заједно дадоше на посао да саграде пространо обиталиште, пошто су хтели да живе заједно. Но после не много времена престави се брат преподобнога Јован, и блажени га опоја и сахрани. Потом блажени се и надаље држаше строгог испосништва, а број братије се увећаваше. Пребивајући у побожном молитвеном тиховању. они живљаху одвојено један од другога и подражаваху преподобнога сваки према својим моћима.

Тако провођаше свој живот преподобни и достиже то, да молитвом својом прогоњаше демоне, и да анђеле имађаше за своје сабеседнике. Једном се он удостоји видети самога Бога, који му се јави у Три Лица, и разговарати с Њим о томе како да подигне цркву, сагради манастир и сабере братију. А када се затим он помоли Богу о томе на ком месту да подигне цркву, њему анђео Господњи показа место. Потом га братија примораше да прими свештенички чин. Након неког времена преподобни сагради цркву у име Свете Тројице, и освети је, а братство се множаше све више и више.

Мада преподобни и прими старешинство над братијом, он ипак не измени своје правило, но и у том звању он свима даваше пример смирења, сећајући се речи Господње: Који хоће међу вама да буде први, нека буде од свију најзадњи и свима слуга (Мк. 9, 35). Стога преподобни смираваше себе, и чињаше себе мањим од свих, и служаше свима, и собом даваше пример свима, и пре свију одлажаше на посао. Он сваки дан рађаше својим рукама, и у кујну одлажаше, и тесто сам месијаше, и хлеб пецијаше, понекад и воду са језера доношаше, дрва сецијаше и у манастир ношаше. Каткад блажени одлажаше у воденицу, где су братија жито млели, и док братија још спаваху он би самлео све спремљено жито, и онда одлазио у своју келију. У цркву он долажаше пре свију и излажаше после свију. Њега нико никада не виде да лежи на рогожи, или да излива воду на своје тело. Његова одећа беше: мантија израђена од грубе тканине, и толико подерана, да је на њој било мноштво закрпа. Многи му се неразумни људи подсмеваху и ругаху, али он све то с радошћу примаше.

После неког времена, по Божјем саизвољењу, преподобни сазида од камена цркву у име Пресвете Животворне Тројице[2] прошири манастир, нареди да се са све четири стране изграде келије, а у средини подиже велику цркву и трапезу, и устроји све остало што беше од потребе за братију.

Тако богоугодно поживе преподобни у подвизима све дане на земљи, због чега и доби од Бога дар чудотворства још за живота овога. Напослетку, осећајући да наступа време његовог одласка к Богу, он позва братију и рече им: „Браћо, ево већ се приближује крај мога живота, и ја одлазим из овог живота, а вас предајем у руке Божије; Он нека вас сачува и утврди у љубави Својој“. – Рекавши то, преподобни поучи братију о међусобној љубави, и о међусобној снисходљивости, и о другим врлинама. Најзад им завешта да и после његове смрти нико од њих не држи код себе алкохолна пића. А када наступи час у који душа преподобнога имаше отићи к Богу, преподобни подиже руке своје к небу и сатвори молитву, завршивши је речима: „Господе, у руке Твоје предајем дух мој“.

И тако, с молитвом на устима преподобни предаде Господу чесну душу своју, у тридесети дан месеца августа 1533. године, када му беше осамдесет пет година. Чесно тело његово би чесно погребено крај цркве Преображења, с десне стране олтара. Оно подаје многа исцељења онима који са вером приступају к светој раци преподобнога.[3]

———————————-
[1] Валаам – острво на Ладожском Језеру близу северне обале његове, познато по знаменитом на северу Русије (сада у Финској) манастиру свом.

[2] Овај храм би освећен 1526. год. по благослову архиепископа Макарија.

[3] Преподобног Александра почитовали су као свеца од 1547. године, и тада му је и служба састављена. Године 1559. у Москви би устројен олтар у његову част. Мошти његове бише откривене 17. априла 1641. године, а у 1643. години цар Михаил Теодорович начини за њих сребрни кивот, у коме оне почивају и данас.