Преподобни Јоасаф Српски

20. АПРИЛ

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ

ЈОАСАФА МЕТЕОРИТА[1] (Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за април)

 

Када српски цар Душан, Силни Немањић (1331–1355. г.) освоји Албанију и грчку покрајину Епир, а његов војсковођа Прељуб освоји област Тесалију (1348. г.). Душан се тада прогласи за „цара Срба, Грка и Албанаца“ и за „деспота Арте (Епир) и комита Влахије (Тесалије)“. Затим управу над тим крајевима он подели овако: Тесалију даде војсковођи Пре-љубу, а Албанију своме шураку, брату царице Јелене, деспоту Јовану Комнену Асену, који беше ожењен епирском деспотицом Аном. Област пак Епирску он даде своме брату Симеону – Синиши, који се ожени ћерком епирске деспотице Ане (из првог брака) Томаидом, а сестром дотадашњег деспота епирског Никифора II (1335-1340. г.). Синишина мајка беше гркиња Марија, из византијске царске породице Палеолога, због чега се он стаде по мајци и жени називати Палеолог. Симеон – Синиша и Томаида имађаху од Бога двоје деце, Јована и Марију, звану Ангелину.

Када изненада умре цар Душан (1355. г.) тад у владарској кући Немањића остадоше две мушке главе: млади двадесетогодишњи цар Урош и његов стриц Симеон – Синиша. Стриц се не хтеде потчинити младоме цару, него се одвоји од њега и у граду епирском Костуру (Касторија), где је до тада управљао, прогласи се за за „цара и самодршца Грка, Срба и Албанаца“. Назове се цар Симеон Урош Палеолог (1355-1369. г.). Пошто ускоро за Душаном умре и његов војсковођа и управитељ Тесалије Прељуб, цар Симеон Урош преузме власт и над Тесалијом и своју престоницу премести у град Трикалу у центру Тесалије. За Прељубовог сина Тому он удаде своју ћерку Марију – Ангелину, и њима двома предаде Епирску област на управу. А када цар Симеон Урош умре (око 1369. г) он предаде своје царство сину своме Јовану Урошу Немањићу – Палеологу, то јест овом преподобном чије житије желимо овде да изнесемо.

Преподобни и богоносни отац наш Јован, у монаштву назван Јоасаф, роди се, као што рекосмо, од оца Симеона-Синише и мајке Томаиде око 1350. године. Отац му беше побожан владар епирски и тесалијски, што се види и по томе што је, по угледу на своје претке свете Немањиће, и он подизао цркве и помагао многе манастире. Тако у својој новој престоници, граду Трикали у Тесалији, он подиже цркву Светом Симеону, за време митрополита Лариског Нила.[2] А манастире на оближњим Метеорима, који за његово време почеше да се умножавају, он богато помагаше и све потребе им испуњаваше.[3] Растући у тако побожној кући, блажени Јован, чије име значи благодат Божја, и сам од детињства нагињаше духовном животу и одвраћању од света и светске вреве. Умом својим он жуђаше за Богом и вечним и непролазним добрима на небесима. Зато најчешће посећиваше црквена богослужења и свете манастире, у којима провођаше не мали део свога времена. Особито он посећиваше Свету Гору и тамошње подвижнике, а касније поче похађати и манастире и подвижнике на стенама Метеорским код Каламбаке. Посећујући свете манастире и велике подвижнике у њима, преподобни као мудра пчелица од свих њих сабираше духовне користи за своју душу.

Око године 1369. умре цар Симеон-Синиша а свој престо и власт он предаде овом блаженом Јовану Урошу. Када му дође вест да је постао цар, преподобни беше тада у Светој Гори Он дође у Трикалу. престоницу свога царства, али више гледаше како да се ослободи царске порфире и брига овога света, него што га занимаше сама та царска власт и слава. У то време он се већ беше упознао са преподобним Атанасијем Метеорским, кога је био изабрао за свог духовног оца и вођу на путу спасења Зато сада предаде владавину над својом земљом своме сроднику Алексију Анђелу Филантропину[4], а сам се повуче у манастир на Платилитосу (= Широка Стена), то јест на Великом Метеору код преподобног Атанасија и одену се у бедну монашку ризу, добивши на монашењу име Јоасаф.

Иако беше још увек цар, преподобни се у свему смирено и кротко потчињаваше преподобном Атанасију и свој манастирској братији, проводећи строги киновијски (општежитељни) живот, какав беше установио игуман Атанасије. Он се у монашком живљењу и богоугодним подвизима и врлинама толико усаврши, да је преподобни Атанасије умирући њега оставио за свог наследника и игумана у манастиру. Преподобни Јоасаф са светим Атанасијем подиже и украси храмове Спаса Христа и Пресвете Богоматере. Јер свети Атанасије беше подигао једну малу цркву посвећену Преображењу Спасовом (1382. г.), коју сада преподобни Јоасаф веома увећа и прошири и даде да се украси светим иконама и потребним сасудама. Преподобни толико помагаше светом манастиру Метеору својим даровима, прилозима и свим разноврсним служењима да са светим Атанасијем би заједно убројан у ктиторе тога светог манастира, као што се види у манастирским повељама и на светим иконома и фрескама. Осим свога манастира, преподобни помагаше и све друге Метеорске манастире, које штитећи њихова права својим царским повељама, које помажући даровима и разноврсним мудрим старањима о њима. Уопште речено, Метеорски су манастири у време светог Јоасафа процветали већма него икада, јер по смрти преподобног Атанасија (1382. г.), он би мудри игуман Метеорски и велики добротвор њихов. У даривању и снабдевању манастира њему доста помагаше његова сестра Марија Ангелина, деспотица епирска, која добар део свог имања беше ставила своме брату на управљање и располагање. Од тога он подиже многе келије у манастиру, затим манастирску болницу, цистерне за воду и остале потребне грађевине. На тај начин он земаљским добрима куповаше Царство Небеско.

Када Турци заузеше Тесалију, преподобни би принуђен да бежи за неко време у Свету Гору (1394. г.), где проведе неколико година живећи у манастиру Ватопеду. После тих година (око 1401. г) он се поново врати на високе Метеоре, одакле се затим и пресели ка Господу своме Кога толико љубљаше и жељаше. Упокоји се живећи у молитвама и подвизима у једној малој келији на Метеору, 1422-3. године. Мошти му свете почивају и до данас у његовом светом манастиру Преображења Спасовог, заједно са моштима преподобног Атанасија Метеорског. На овој светој двојици, светом духовном оцу и светом духовном сину, испуни се Спасово Еванђеље да у Христу Исусу нема Јеврејина ни Јелина, нема Грка ни Србина, него су све верне слуге Божје једно у Христу Исусу (ср. Гал. 3, 28).

———————————————–
[1] Податке о животу преподобног Јоасафа, осим напред изложеног Житија преп. Атанасија Метеоритског, дају нам и повеље српских владара (Душана, брата му Симеона – Синише, овог преподобног Јована – Јоасафа, и др.) даване Метеорским манастирима и сачуване у њима (види: Др. А. Соловјев и Др. В. Мошин, Грчке повеље српских владара, Срп. Краљев. Академија, Београд 1936.). Такође и записи и рукописи из тога доба, и хронике историчара, које се чувају у манастирима на Метеорима, или у Атинској и другим светским библиотекама. (Видети и: К. Јиричек, Историја Срба (у прев. Ј. Радонића), књ. I, с. 226-256, Београд 19522. Такође и W.Miller, The Latins in the Levant, Ahistory of Frankish Greece (1204-1566), Лондон 1908, грчки прев. А. Фуриоти, Атина 1960, с. 343-358. – Ср. и радове Г. Острогорског).

[2] О томе постоји натпис у цркви у Трикали сачуван до данас (в. Н. Јанопулу, Византини епиграфи Трикалон, V, 191 (1901).

[3] За владавине Душанове и његовог брата Симеона – Синише, и још више за владавине светог Јована – Јоасафа, Тесалијски и особито Метеорски манастири достигоше свој највећи процват и уживаху велике привилегије. О томе сведоче очуване повеље тих српских владара, даване овим манастирима, и сама историја тих манастира. Задужбинарство и љубав према манастирима и монаштву беше једна од оних великих православних врлина које украшаваху Светог Немању Српског и његов свети род Немањића.

[4] Алексије Филантропинос беше последњи хришћански владар Тесалије (спомиње се у повељама Метеорским и у Јањинској хроници). За његово време дођоше Турци и заузеше Тесалију 1393. године, под Бајазитом I (1389-1402), сином султана Мурата погинулог на Косову.