Преподобни Ксенофонт торжествено прослављен у манастиру Тројеручице

У недељу, 8. фебруара, у манастиру Пресвете Богородице Тројеручице у Мушветама Светом Архијерејском Литургијом свечано је прослављен празник Преподобног Ксенофонта, небеског заштитника Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског у егзилу Г.Г. Ксенофонта.

Светом Литургијом началствовао je Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски у егзилу Г.Г. Ксенофонт, уз саслужење Његовог Преосвештенства Хорепископа старорашког и лозничког Г.Г. Николаја и више свештенослужитеља Епархије. Литургији су молитвено присуствовали Њихова преосвештенства Хорепископ новобрдски и панонски Г.Г. Максим и Хорепископ хвостански и барајевски Г.Г. Наум, бројно монаштво и око 400 светосаваца. Најмлађи од њих сјединили су се са Господом кроз Свето Причешће.

Пре почетка Литургије Владика Ксенофонт благословио је облачење подрасника Јелени Торлаковић из Смедерева, искушеници манастира Свете великомученице Марине у Дудовици.

Након Свете Литургије Владика Николај је извршио чин резања колача и благосиљања жита, које је у част свог небеског саимењака принео Владика Ксенофонт.

Ахрипастирском беседом присутнима се обратио Владика Максим. Владика је најпре говорио о јеванђелској причи о блудном сину, а потом о Светом Ксенофонту и његовој породици, поучивши:

„Свети Ксенофонт и Марија били су истинске слуге Божије и, као такви, пренели су то искрено служење Богу на своја чеда, на Јована и Аркадија.

Свети Ксенофонт је један дивни пример како тај лични подвиг угађања Богу читаву породицу, попут бакље, води до Бога. И то је наук свом родитељима. Само живите побожно, искрено живите побожно, не брините се за своја чеда и своју децу. То нам показује живот ових светих угодника Божијих.

Свети живот јесте истинска хришћанска педагогија. Не преносе се деци само гени, већ и духовно стање које носимо, духовни гени, наш унутрашњи духовни садржај којим зрачимо, а зрачимо оним чиме живимо, чиме мислимо, оним што волимо, ка чему тежимо – а то треба да буде Бог”.

Уследила је трпеза љубави за све присутне, током које је изведен и пригодни програм. Овом приликом присутнима се обратио Преосвећени Владика Ксенофонт, уз речи захвалности:

„И ја сам Богу благодаран за све. Прије свега благодаран за ту вашу љубав, коју сте показали и овим данашњим доласком, и не само према мени, наравно, него и према нашем старцу, а, показујући ту љубав према човјеку, у ствари показујете љубав према Богу и према светој Цркви Божијој.

Шта да кажем друго него, наш старац је знао да понавља оне светопсаламске ријечи, па да каже: Ево ја и дјеца коју ми даде Бог. Иако је он то говорио с пуним правом, ја, чини ми се, могу са много већим правом то да кажем од нашег старца. А, да не помислите да сам луд кад говорим те ријечи, хоћу да вам разјасним шта тиме мислим.

Наш старац је око себе дјецу сакупио својим трудом и животом и жртвом, а ми смо добили то онако, старац нам дао.

Сигурно ће браћа архијереји, сваки да посвједочи, до оног тренутка, када нас је владика звао својом дјецом увијек, онда, у тренутку архијерејске хиротоније, оног тренутка кад нам се владика обрати са „брате“, ја гарантујем да ће сва тројица да кажу исто то што и ја, као да стријела нека погоди у срце. Старац твој, који те је породио у Христу, руководио те у Христу и био си његово дијете, и тако смо се осјећали, заиста, као дјеца нашега светога старца.

Причамо често о томе зашто смо пошли за старцем ми, зашто многи други нису пошли, јер сви смо видјели истога старца, а неко од братије је поменуо, каже, направили су неку своју слику старца у глави па им се то није после слагало са тим Владиком Артемијем што су они замислили. А, у суштини, чини ми се да такви који нису пошли за светим старцем нису га доживљавали као оца. Јер отац се не оставља, односно, отац може само, као блудни син, у тренутку лудила да се остави и да му се опет врати човјек. Тако и нашега светога старца. Пошли смо за њим јер смо били његова дјеца и, кажем, тај страшни тренутак када смо били рукополагани у епископе, да ти се твој дотадашњи старац и отац обрати као брату, брату и саслужитељу.

И он, који је све то стекао, односно све вас у Христу и све нас у Христу стекао том својом великом жртвом и тим својим светим животом, ја сам добио овако, на тањиру, и онда ја данас могу да кажем: Ево ја и дјеца коју ми даде Бог. Ништа нисам урадио за то, све ми је предато и све ми је дато, по благодати Божијој и по мојој недостојности, али, да будете сигурни и ви и ја да заиста то говорим искренога срца и са огромном љубављу, коју имам и према старцу и према свима вама, а као што осјећам да имате и ви сви према мени”.

Инфо служба

Све беседе Владике Максима налазе се овде.