Почетна / Преподобномученик Дамаскин

Преподобномученик Дамаскин

13. НОВЕМБАР

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА

ДАМАСКИНА (Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за новембар)

 

Блажени Дамаскин пострада за царовања султана Мехмеда IV, а при Цариградском патријарху Јакову. Роди се он у Галати Цариградској, у парохији Богородице Елеусе (= Милујуће), од побожних родитеља, Киријака и Киријакије; световно име беше му Дијамандис; и још као дечак он остаде сироче. Без руководства и надзора родитељског, Дијамандис, по занату кројач, живљаше у младости неморално. Ухваћен од турских власти у неком злочину он, да би избегао казну, одрече се хришћанске вере. Када пак постаде зрео човек он дође к себи, и размишљајући о страшном греху .свом одречења од Христа, он одлучи да се повуче у Свету Гору и да тамо оплакује тешки грех свој. Стигавши у Свету Гору, он ступи у лавру Светог Атанасија; и дванаест година оплакиваше убиствени пад свој одречења од Христа, изнуравајући себе разноврсним подвизима: молитвом, постом, бдењем, уздржањем и осталим добровољним злопаћењима, руковођен од свога духовног старца, коме у самом почетку исповеди свој кобни грех, и коме беше потпуно и безусловно послушан. Ту он доби и свету анђелску схиму са именом Дамаскин.

Међутим, иако он својим строгим животом и врлинама превазилажаше многе ондашње монахе, ипак га савест непрестано мучаше због одречења од Христа, и он сматраше да сви његови подвизи нису ништа према страшном греху његовом. Једино чиме он успокојаваше себе, беше мисао: да пострада и умре за Господа Христа, чије му речи стално беху на уму: Који год призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим који је на небесима; а ко се одрече мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем својим који је на небесима (Мт. 10, 32-33). И мишљаше у себи преподобни Дамаскин: не буде ли он прво исповедио Христа пред људима, њега ће се Господ Христос при другом страшном доласку Свом одрећи пред Оцем Својим.

Када он откри своју жељу: да иде на смрт за Господа Христа, нико му то од монаха не одобраваше, имајући у виду немоћ људске природе и бојећи се да он не удари назад, те тако потоње буде горе од првог. У то време у лаври се налажаше Цариградски патријарх Дионисије, коме је ваљало отпутовати у Цариград. Дамаскин му откри своју жељу; патријарх га благослови на подвиг, и поведе са собом у Цариград. – Ја ћу се вратити опет у Свету Гору, рече му патријарх, а ти ћеш ступити на подвиг мученипггва и умрети за Христа: помоли се Њему за мене, да ми буде милостив при изласку мом из овог света.

Стигавши у Цариград, Дамаскин скиде са себе монашко одело, одсече косу, и обуче се у морнарско одело, да не би навукао гнев муслимана на монахе, када они буду чули од монаха хулу на Мухамеда. Сличан случај гоњења монаха догодио се на неколико година раније, када као мученици пострадаше два монаха, Кипријан и Гаврил. Затим причестивши се светим Тајнама Христовим у храму светог Николаја што је у Галати, Дамаскин оде у цркву Свете Софије, одавно претворену у џамију, и стаде се молити крстећи се. А муслимани, видећи у џамији хришћанина где се моли, зачудише се. Но сматрајући га за лудог, они не обраћаху пажњу на њега. Видећи да се нико од Турака не узнемирава, Дамаскин по завршеној молитви изађе из Свете Софије. На улици срете он имама који читаше књигу и упита га: Има ли што у твојој књизи о Христу? – А имам му одговори: Да нећеш да постанеш муслиман? – Дамаскин га упита: А шта је то муслиман? – Утом приђоше и окружише их неки муслимани, и слушајући Дамаскина подсмеваху му се као лудаку. Тада их исповедник упита: Хоћете ли да вам кажем нешто што је корисно по вас? – Хоћемо, кажи! одговорише они. – Мученик им рече: Христос је истинити Бог и Творац свега видљивога и невидљивога. – Ти си луд, узвратише они на то. – Нисам ја луд, него сте ви луди и неразумни и прелашћени, пошто не верујете да је Христос истинити Бог. – Тада Турци, сматрајући га за суманутог, оставише га.

Одатле свети исповедник пређе у џамију султана Мехмеда, и исте ствари рече тамошњим хоџама; али га и они отераше као суманутог. Онда се он упути к месту званом Кабани, и ставши усред муслимана громко повика: људи муслимани! једино вера Христова је истинита, а ваша вера је лажна: вас је обмануо Мухамед, и за своју заблуду бићете кажњени. – Али, иако он овде громко изобличаваше Турке, ипак нико не обрати пажњу на њега.

Сутрадан изјутра Дамаскин оде у дворац везира и поче громогласно говорити тамошњим службеницима: Само је вера хришћанска истинита, и Христос је Бог истинити, а ваша вера је лажна. – Избезумљени Турци га дохватише, и немилосрдно бише, па га као лудог одагнаше. Трећега дана исповедник оде у џамију звану Сејизаки, близу касарна јаничарских. А када Турци, после својих уобичајених молитава, излажаху из џамије, он им громко говораше: Људи Исмаилћани! кога ви божански почитујете? чему се надате од лажног пророка вашег? Једна је вера истинита – вера хришћанска. – Међутим они, сматрајући га за умно поремећеног и лудог, не обратише на њега пажњу.

Силно ожалошћен што ни ту не постиже свој циљ, он се врати у Галату, и сву ноћ проведе у молитви, смирено вапијући ка Господу: He згади се на мене ништавног слугу Твог, Јединородни Сине Божји! Уврсти ме у Мученике Своје! удостој ме пролити крв своју и положити живот свој за Тебе, Господа Mога! – А сутрадан, у недељу, он оде у џамију што је у Топхани, у којој се као млад одрече Христа и признаде Мухамеда за великог пророка. Џамија беше пуна агарјана који се беху слегли на јутарњу молитву. Исповедник, ставши усред Турака, повика: Бедници! чега ради се скупљате? у кога се надате? тешко вама, несрећници, вас очекује вечна мука! Једино Христос је истинити Бог! – Чувши такво изобличавање, Турци се испунише гњева, полетеше на исповедника, и бише га без икакве милости, па га одвукоше кадији Галате. Ту мученик прокле Мухамеда и одвратно учење његово. Судија га онда упути везиру, пославши везиру писмени извештај о увредама и погрдама нанесеним од стране мученика Мухамеду и његовом учењу. Прочитавши извештај, везир упита преподобног Дамаскина: Је ли истина то што о теби пише судија? – Да, ефендија, све је сушта истина. – Опраштам ти, рече везир веома благо исповеднику: ти си наш поданик и твоја је дужност да цару плаћаш порезу, и зато ти царство поклања живот. Али, како изгледа, ти си сиромах, па зато желиш смрт. – Мученик одговори: Нисам ја сиромах; напротив, богатији сам од тебе, пошто у срцу свом имам ризницу вере, која блиста јаче од сунца. Ти имаш богатство овога света које си скупио; ти данас господариш њиме, а сутра ће га узети други. Богатство пак вере моје, које сам ја стекао, остаје занавек са мном; са њим ћу ја отићи у Царство Небеско.

Везир, видећи да је мученик тврд у вери својој и да га он ни на који начин не може придобити, донесе одлуку да му се одсече глава. Џелати свезаше мученика и одведоше у Фанар. Тамо, пред вратима патријаршије, мученик клече и, благодарећи Богу што му испуни жељу, приклони под мач главу своју, и би обезглављен. Крв прсну, и њене свете капи падоше на врата најближе трговачке радње. Игуман манастира Мавромола Макарије, који се тада деси тамо, купи та врата, и однесе их у свој манастир ради благослова и освећења капљама свете крви мученичке. Међутим, свете мошти мученикове, по наређењу Турака, лежаху читава три дана пред патријаршијом. Хришћани онда поткупише стражаре, узеше одатле свете мошти, и однеше их на лађицу, да их превезу на острво Халку, у манастир Свете Тројице. Међутим оци обитељи Пресвете Богородице, која се налази на том истом острву Халки, предухитрише их и узеше мошти у своју обитељ, и сахранише их чесно иза светог олтара.

Молитвама светог преподобномученика Дамаскина нека Спаситељ удостоји и нас све Царства Свога. Амин.[1]

————————————
[1] Свети преподобномученик Дамаскин пострада 13. новембра 1681. године.