Преподобномученик Конон

6. МАРТ

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА

КОНОНА

СА СИНОМ ЊЕГОВИМ ИСТОИМЕНИМ

КОНОНОМ (Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за март)

 

У време Аврелијана[1] мучитеља беше у граду Иконији[2] један човек, по имену Конон. Доброг рода и пун страха Божјега, он имађаше жену верну у Господу. Обоје гораху љубављу према небеској отаџбини, и жуђаху више за небеским почастима и славом него за земаљским. И сваког дана у молитвама својим мољаху Бога да им подари сина. Господ услиши њихове молитве, и роди им се син, коме дадоше очево име Конон. Али мајка, родивши дете, тог истог дана отиде ка Господу са добром надом, јер беше сигурна у своје спасење зато што је родила дете, по речи апостола: Жена ће се спасти рађањем деце (1 Тм. 2, 15).

А блажени Конон провођаше у молитвама дане и ноћи. И кад детету би седам година, он све што имаше раздаде ништима, узе дете, оде у манастир и предаде се монашком обучавању. И Бог му дарова толику благодат, да је слепима вид давао, губаве чистио, ђаволе изгонио, разноврсне болеснике исцељивао, и друга славна чудеса чинио.

Река што пролази кроз Иконију, у пролеће је веома надолазила, изливала се из корита, и многим грађанима и житељима тога краја наносила штете, плавећи им њиве, баште и куће. Једном приликом, када река по обичају свом надође, и страшније него икад поплави многа насеља, сав иконијски народ прибеже к Божјем човеку Конону и, припавши к ногама његовим мољаху га говорећи: Помози нам, слуго Божји, јер се река изли преко мере и плави нас и све наше, и велики део народа је с оне стране реке и неможе да пређе овамо. А блажени Конон им одговори: Ја сам, браћо, грешан и недостојан, и шта могу да учиним? Но сав народ стаде викати громко: Свети Кононе, слуго Божји, помози нам!

Тада свети Конон оде на обалу реке, и подигавши очи к небу рече: Господе Исусе Христе, као што си услишио слугу свог Мојсија на Црвеном Мору и синове Израиљеве превео по суву, тако, о Господе, услиши и мене сада; услиши ме не мене ради него народа овог ради, да би видели чудеса Твоја и славили благословено име Твоје кроза све векове! – И кад цео народ рече амин, одмах се река раздели на двоје: један део њен изненада потече назад, а други део оде својим путем. – И сав народ, и људи и жене, једногласно повикаше, хвалећи Бога који спасава оне што се у Њега уздају. И вратише се људи и стока на своја насеља, са којих их беше отерала вода.

А вода која се поврати назад поплави горња села, и не само испуни долинице и долине, него и брежуљке покри. И опет сав народ дотрча к Божјем човеку и исприча му све. Он се диже и оде на реку, и осенивши је крсним знаком рече: Послушај наређење свемоћног Бога, и сабери сву воду своју у корито своје, и не прелази границе своје, нити плави људска насеља. И одмах река, као слуга слушајући господара свога, послуша наређење угодника Божјег, и пође својим путем, не изливајући се из свога корита, иако се раније беше уздигла као гора. И испуни се реч Господња која говори: Ако имате вере колико зрно горушично, и речете гори овој: прећи одавде тамо, и прећи ће (Мт. 17, 20).

Бринући се о спасењу душа људских, свети Конон разораваше многе храмове идолске, и обраћаше неверне Христовој вери. И то чињаше не само у Иконији него и у целој области тој. А када слава светитељева дође до ушију неког војводе Дометијана, дође овај безбожни безаконик у Иконију. И у граду настаде толики страх и пометња, да нико не смејаше јавно рећи да је хришћанин. И због тога многи претпоставише да са зверињем живе по горама и пустињама, него да се због страха одрекну хришћанске вере.

Затим војвода Дометијан, нахушкан од ђавола, нареди да ухвате Божјег човека, светог Конона, и доведу пред њега. И кад светитељ би доведен на истјазање, Дометијан погледа на њега, и осмехнувши се рече: Здраво, благородни старче! – Здраво! одговори светитељ. Дометијан рече: Сада видим да је истина оно што сам слушао о теби, јер је лик твој светао и честан, очи твоје сијају као звезде, и старост твоја је беспрекорна. Обавештени смо о теби, да си толико затрован смртоносним отровом хришћанства, да ти није доста то што си ти у заблуди, него се усуђујеш да и многе друге преводиш у њу. Али, иако смо то чули, нисмо поверовали у то, јер знамо да си благородан и побожан присталица наше вере.

На то блажени Конон одговори: Писано је да треба послушати корисне савете, али не и некорисне. Зашто си се узгнушао Господа нашег, ухваћеног и на смрт осуђеног, на крсту умрлог и у гроб сахрањеног? Зашто се претходно ниси удивио Његовом рођењу од пречисте Дјеве, која је као Дјева родила, и Дјевом остала? Зашто се ниси удивио рођењу, које Анђели објавише радујући се и појући: Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља? Зашто се ниси зачудио сили Онога који са пет хлебова и две рибе нахрани пет хиљада људи? И ко учини таква дела каква учини Он, који подари вид слепорођеноме и живот четвородневном мртвацу Лазару, и најпосле добровољно пострада за спасење света, при чијој се смрти камење распаде, гробови отворише, и многа тела светих усташе?

Дометијан на то рече: Када би било истина то што ти причаш, онда би цео свет поверовао у твога Христа, и Зевсова би сила била уништена. Свети Конон одговори: Сила Зевсова и свих ваших немоћних богова биће уништена непобедивом силом Господа нашег Исуса Христа, који ми наређује да говорим истину, у којој ћу и остати све до краја предвиђеног законом Христовим. Јер Он рече: Ја сам пут и истина и живот; који верује у мене, ако и умре, живеће; и ниједан који живи и верује у мене неће умрети никада (Јн. 14, 6; 11, 25-26). Нама вернима ваља кроз многе невоље ући у царство Божје; а синови овога света, који живе у сластима света, биће истерани напоље, и отићи ће у таму најкрајњу, где ће бити плач и шкргут зуба.

Тада Дометијан, пун гнева, нареди да светог Конона бију и муче разним мукама. А светитељ рече: Ја се мука твојих не бојим! Чини брзо што ћеш чинити! Само те молим: стави ме на најтеже муке, да би се у Христа мог удостојио велике милости. – На то му Дометијан рече: Саветујем ти оно што је корисно по тебе. Послушаш ли нас, ти ћеш заслужити да с нама уживаш у нашим радостима. Свети Конон одговори: Ја хоћу да живим душом а не телом, и да уживам у духовним а не у телесним радостима. Но ти, безбожниче, бићеш мучен са оцем твојим ђаволом у аду, где мукама твојим неће бити краја.

Затим Дометијан упита светога: Каквог си звања у твојој вери, неваљали старче? Јеси ли поп? Мученик одговори: Световњак сам, пошто нисам достојан свештеничког чина. Који су се удостојили њега, радују се духовним весељем са Христом и са светим Анђелима Његовим. Но и ја живим Господу мом Исусу Христу, и клањам се Њему, и радујем се у Њему.

Дометијан га упита: Имаш ли жену? Свети одговори: Имадох, али мало поживе са мном, и отиде ка Христу Богу нашем. Дометијан га упита: Имаш ли децу? Свети одговори: Имам једно дете, сина; он остаде у мојој келији, но желим да и он предстане теби. Дометијан упита: Еда ли се и он не клања нашим боговима? Свети одговори: Какво је дрво, такве су му и гране. Него те молим: пошљи да га доведу, да бисмо заједно примили венац мучеништва.

И одмах бише послани војници да доведу младог Конона. Кад га доведоше, Дометијан упита старог Конона: Колико је година твоме сину? Конон одговори: Кад га у манастир доведох беше му седам година, и ја га научих књизи; кад напуни дванаест година, би постављен за чтеца црквеног; а сада има седамнаест година, и благодаћу Христовом он је ђакон међу посвећеним слугама Божјим. Од детињства га научих да живи у целомудрености, и достојан је мучеништва. Стога те молим, немој много одлагати: нареди да нас умуче, да бисмо заједно били овенчани од Христа Бога нашег, јер смо хришћани и за Христа хоћемо да умремо. Дометијан га упита: Како се зове син твој? Мученик одговори: Једно име има са оцем, зове се Конон.

Обраћајући се младоме Конону, Дометијан му стаде говорити: Чуј, младићу! Твој отац је живео много година, и женио се, и децу имао, и доста се науживао овог живота; а сада, пошто је стар, није чудо што сам себи жели смрти. Али ти, ти си млад, и тек си окусио сладости живота, зар ћеш поћи за вољом очевом, као што каже твој отац? Одговори млади Конон: Отац мој, који ме по промислу Божјем роди, научи ме да познајем јединог истинитог Бога, Творца свега видљивога и невидљивога, и да Њему живим чисто у светости; он ме поведе путем спасења, и показа ми да овај живот није живот већ смрт, и сви љубитељи овог привременог живота умиру вечно. У Господа пак нашег Христа постоји бесконачни живот, који Он даје онима који Га љубе. И отац мој још ме научи овоме: безбожним идолослужитељима припремљене су вечне муке у паклу огњеном, неугасивом, а праведним слугама Христовим припремљени су венци у слави небеској, у бесконачном царству Христа Бога нашег, кога ради се ми разапесмо свету и свет се разапе нама. Тако научен од оца, ја сам једног ума с њим, желећи да идем к Богу истим путем којим и он иде, и предајући се истом мученичком подвигу коме се и он предаје. Поновићу реч Господа мог Христа: Што Отац мој чини, и ја чиним; и син не може ништа чинити сам од себе него што види да Отац чини; јер што Он чини оно и син чини онако (Јн. 5, 17. 19).

На то Дометијан рече: А ако ја будем твога оца страшним мукама уморио, пристајеш ли и ти да те тако уморим? Одговори блажени јуноша Конон: Пристајем да са оцем заједно умрем, да бих с њим живео у царству Господа нашег, јер умрети за Христа није смрт него обретење вечнога живота.

Дометијан се онда обрати староме Конону: Заиста је овај јуноша мудрији од тебе; само му још једно недостаје, и то ово: да позна истину, и да се поклони боговима нашим. Одговори стари Конон: Зна јуноша истину добро, и клања се са мном Ономе који говори: „Ја сам истина“. А идолима ђаволским, лажним боговима вашим, никада се нећемо поклонити ни он ни ја.

На то Дометијан рече: Послушајте последњу реч моју: приступите боговима, да се од љутих мука и смрти избавите, и дарове чесне од нас примите. Одговори стари Конон: О безакониче од Бога одбачени, мучитељу ненасити крви људске, и најбезбожнији од свих људи! не рекох ли ти у почетку да сам хришћанин и да желим да за Христа умрем заједно са мојим сином, а ти, пијан и бесан од злобе, не памтиш моје речи.

Тада нареди Дометијан да донесу гвоздени кревет, и да га силно усијају на ватри. Затим нареди да свете мучениче свуку, наге положе на тај кревет, и онда пеку. Слуге дакле, једни ватру распаљиваху, други врео јелеј на тела светих леваху, а свети остајаху неповређени. И говораше стари Конон свети Дометијану: Не сећаш ли се, Дометијане, како те ја молих да измислиш најстрашније муке за нас? А ти се ниси постарао, јер је ова мука мала за нас, и ми не осећамо ово паљење.

Тада мучитељ нареди да се спреми бакарни котао, напуни оловом, сумпором и смолом, стави на огањ да то јако прокључа, и онда у тај котао баце свети мученици, јер говораше: Када им је на ужареном кревету било хладно, ја ћу их у узаврелом котлу загрејати, и видећу да ли ће их њихов Бог моћи извадити из пламена огњеног. А свети, бачени у котао, подигоше очи своје к небу, и помолише се говорећи: Господе, Саздатељу свих! услиши нас који Ти вапијемо, и пошљи нам светог Анђела свог, да расхлади овај страшни огањ, као што си некада тројици Младића у Вавилону расхладио ужарену пећ! Услиши нас, Господе, и похитај нам у помоћ, да схвате сви да си Ти Син Бога живога који си дошао у свет!

И одмах посла Господ Анђела свог, који небесном росом угаси огањ и расхлади котао, и рече им: Мир вам, добри војници, верни подвижници, не бојте се, нити се плашите, јер је с вама Христос, који ће вас учинити победитељима и превести к вечној радости.

После тога Дометијан нареди да свете мученике обесе стрмоглавце, и да их каде смрдљивим димом. А свети Конон стари, насмејавши се, рече: О глупавче, нас се не косну огањ твој, зар да се дима твог уплашимо? – Мучени смрдљивим димом, свети се ругаху мучитељу говорећи: Зар се не стидиш, бедниче, што два војника Христова победише сву горду силу вашу, и посрамише оца вашег ђавола, и сломише и уништише сва лукава оружја његова?

А Дометијан, сав бесан од једа и стида, и не знајући шта више да ради, нареди да мученике престружу дрвеном тестером напола. И када их слуге наместише да их престружу, свети мученици замолише слуге да им даду мало времена да се помоле Богу. И ови им дадоше. И свети се помолише Богу, говорећи:

Господе Боже свесилни, Творче неба и земље, Царе над царевима и Господару над господарима! благодаримо Ти што си нас удостојио да пострадамо за свето име Твоје, и укрепио нас у мукама, и што ниси допустио непријатељима нашим да нас исмеју, него си нас показао као победитеље над ђаволом. Славимо Тебе Христа Бога човекољубивог, свемоћног и свеблагог, и молимо Те: Дај мир Твојој светој Цркви широм целе васељене! посрами и истреби оне који је гоне! пообарај убрзо и уништи погана идолишта, а уздигни силу своју и распростри славу светог имена Свог! сачувај и умножи род хришћански, који Те право слави, до свршетка света! Још Те молимо, Господе, прими у миру душе наше, да се не изврши на нама наређење мучитељево – да нас престружу! Нека се ни у томе не обрадује непријатељ наш и не похвали говорећи: погубих их како сам хтео! Него нека га милост твоја претекне, и узме нас к себи, пре но што он то учини, да би Дометијан познао да смо слуге Твоје, и да си Ти учинио с нама оно што си хтео. И који год буду чули то, прослављаће пресвето име Твоје вавек!

И када рекоше: амин! дође глас с неба који их позва на небо. Свети мученици се прекрстише и предадоше свете душе своје у руке Божје. И одмах би силан земљотрес, и попадаше идолски храмови, и сви се идоли у граду срушише и поразбијаше, и Дометијан побеже кући својој, и сакри се.

А братија из манастира, чувши шта се све збило са светим мученицима, дођоше, узеше чесна тела њихова, однеше их у манастир и чесно с мирисима сахранише, славећи Оца и Сина и Светога Духа, једног у Тројици Бога, од целокупне твари слављеног вавек, амин.

—————————————————————
[1] Аврелијан, римски цар, царовао од 270. до 275. године.

[2] Иконија – град у Малој Азији, сада Конија.