Почетна / Охридски Пролог (Свети Николај Охридски и Жички)

Охридски Пролог (Свети Николај Охридски и Жички)

3. ЈАНУАР

 

1. Пророк Малахија. Последњи од пророка по времену. Родио се после повратка Јевреја из ропства вавилонског. Био је лицем необично леп. По предању, народ га је називао ангелом, можда због његове спољашње лепоте или због душевне чистоте, или пак због дружбе с ангелом Божјим. Често је говорио с ангелом лицем у лице. Када се то дешавало, и други су неки чули глас ангелски, али се нису удостојили да виде лице ангелско. Оно што му је ангел јављао, млади пророк је и прорицао. Викао је на неблагодарни Израиљ и на безаконе свештенике. На петсто година пре Христа прорекао је јасно појаву и службу Јована Крститеља. Но, у главном, он је пророк дана Страшнога Суда. Представио се Богу у младости и после њега није више било пророка у Израиљу до Јована Крститеља.

2. Свети мученик Гордије. Рођен у Кесарији Кападокијској. Био је официр у римској војсци у време цара Ликинија. Но када наста страшно гоњење хришћана, он напусти војску и свој чин и удаљи се у пустињу Синајску. Усамљен на планини Хориву, Гордије провођаше време у молитви и размишљању о тајнама неба и земље. Нарочито, пак, размишљаше о сујети и ништавности свега онога око чега се људи толико муче и боре на Земљи, па најзад пожели да умре и пресели се у живот непролазни и нетрулежни. С том жељом он сиђе у град у време неких незнабожачких трка и игара. Пријави се градоначелнику као хришћанин. Узалуд га овај одвраћаше од вере, с ласкама и претњама. Гордије оста непоколебљив и тврд као дијамант и говораше: „Није ли очито безумље куповати овим кратковременим животом вечну муку и погибао душевну?“ На смрт осуђен, он радосно хиташе губилишту и успут говораше џелатима о дивној и слаткој науци Христовој. И с именом Исусовим на уснама он предаде своје младо тело мачу а праведну душу Богу 320. године.

3. Света Геновева. Заштитница града Париза. Постом, молитвом и милостињом удостојила се Царства Божијег и упокојила се 3. јануара 512. године у 89. години свога живота.

 

Малахија јавља што му ангел збори:
– Дан, дан, o дан иде! дан што ко пећ гори.
Ко ћe га поднети? Ко се одржати?
Ко са својом правдом пред Судију стати?
Сви безбожни бићe ко суха стрњика.
Храна гладном огњу. Плач, уздах и цика!
Прелива се огањ и ко река тече,
Шта ту може језик грешника да рече?
Свештеници моји, беславници моји,
Што вам језик славу Господњу не поји?
Презрени постасте код народа свуда,
Јер суд мој презресте, и закон, и чуда.
Ja Господ, говорим, Господ над војскама,
O да тешка суда мрским врачарама!
Кад огањ појури, дим, и страшна хука,
Тад Господња више не милује рука.
Покајте се људи, док још има дана,
Вратите се к мени, па ћу и ja к вама.
Ја, Господ, гoвоpим, Господ над војскама:
Вратите се к мени, пa ћy и ja к вама.
Малахија јавља што му ангел збори:
Дан, дан, o дан иде! Дан што ко пећ гори!

 

РАСУЂИВАЊЕ

Понижење и пропаст попушта Бог на охола човека, када овај мисли да је његова сила за навек осигурана. Када зли римски епарх Тарквиније посече блаженог Тимотија, призва он светога Силвестра и запрети му смрћу ако му не прокаже заоставштину Тимотијеву и ако још уз то одмах не принесе жртву идолима. Без страха и трепета одговори му прозорљиви светац јеванђелским речима: „Безумни, ове ноћи узећу душу твоју од тебе, а оно што се хвалиш да ћеш нанети мени (тј. смрт), десиће се теби“. Охоли епарх окова Силвестра у окове и врже га у тамницу с намером да га ускоро погуби. Учинивши то, он седе да руча. Но рибља кост застаде му у грлу. Од подне до поноћи мучише се лекари да му живот спасу, али све узалуд. У поноћи, Тарквиније испусти своју охолу душу у највећим мукама. И тако се обистини пророчанство св. Силвестра а и реч библијска: Охолост долази пред погибао (Приче Сол. 16, 18).

 

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам ангела хранитеља и то:
1. како ми он стоји с десне стране подржавајући ме све док ја не оставим закон Божји,
2. како сам га ја много пута увредио и од себе одагнао, грешећи се о законе Божје.

 

БЕСЕДА

о томе како се срцем задобија Царство Божје а не језиком

Неће сваки који ми говори: Господе! Господе;
ући у царство небеско. (Мат. 7, 21)

Језиком се, браћо, не осваја царство Божје него срцем. Срце је ризница онога блага којим се царство купује, срце а не језик. Ако је ризница пуна блага Божјега, то јест јаке вере, добре наде, светле љубави и добрих дела, онда је и весник тога блага, језик, веран и мио; ако ли је ризница празна од свега тога блага, онда је и весник њен лажан и дрзак. Какво срце, онакве и речи. Какво срце, онаква и дела. Све, све зависи од срца.

Притворство је немоћно и пред људима, још немоћније пред Богом. Ако сам ја отац, говори Господ кроз пророка Малахију, ако сам ја отац, где је чест моја? И ако сам господар, где је страх мој? То јест: чујем да ме зовете оцем, али не видим да ме чествујете срцем. Чујем да ме зовете господарем, али не видим страха према мени у срцима вашим.

Наша молитва: Господе! Господе! красна је и корисна само онда када извире из молитвеног срца. Сам је Господ наредио да се молимо непрестано, али не само језиком, да би нас људи чули, него затворени у клијет срца, да би нас Господ чуо и видео.

Господе величанствени и дивни, избави нас од лицемерства и улиј страх Твој у срца наша, да би срце наше стајало непрестано усправно на молитви пред Тобом. Теби слава и хвала вавек. Амин.