Почетна / Охридски Пролог (Свети Николај Охридски и Жички)

Охридски Пролог (Свети Николај Охридски и Жички)

12. АВГУСТ

 

1. Свети мученици Аникита и Фотије. Цар Диоклецијан посети једном град Никомидију са злим умишљајем, да ту потпуно истреби хришћане. Па када поче бездушно истјазавати и мучити хришћане, појави се пред њим св. Аникита, један од градоначелника, и дерзновено исповеди пред царем своју веру у Христа Господа, Бога ваплоћеног у телу ради нашег спасења. Уз то још Аникита изобличи идоле као глуво и немо камење, којима клањати се недостојно је разумна човека. Разјарен цар нареди, те му језик одсекоше. Но Аникита силом Божјом и даље говораше. Тад пустише лава на њега, но лав се умиљаваше око њега. У том часу Херкулов храм паде. Фотије, сродник Аникитин, видећи чудеса и трпљења Аникитина, пољуби Аникиту, објави себе за хришћанина и довикну цару: „о идолопоклониче, постиди се, богови су твоји ништавила!“ Цар нареди, да га одмах мачем посеку. Но џелат дигнувши руку на Фотија светог сам себе удари мачем и умре. После дугих мука бацише их обојицу у тамницу, где тамноваху три године. Тада их изведоше, зажарише огромну пећ и бацише их у огањ. Многи други хришћани, људи, жене и деца својевољно уђоше с њима у огањ. И из огња чу се молитва хришћана, којом благодараху Богу за смрт мученичку. Пострадаше сви око 305. год. Св. Аникита и Фотије призивају се у молитвама при јелеосвећењу и водоосвећењу.

2. Свештеномученик Александар, епископ Комански. Као прост угљар живљаше у граду Коману близу Неокесарије. Када умре епископ Комански, тада би позват св. Григорије Неокесаријски Чудотворац (в. 17. новембар), да председава сабору за избор новог епископа. У сабору беху и клирици и мирјани. И никако се не могаху бирачи сагласити на једну личност. При оцени кандидата сви се махом задржаваху на оцени њихове спољашности, спољашњег достојанства и понашања. Св. Григорије тада рече, да не би требало толико гледати на спољашње одлике колико на дух и духовне способности. Тада неки насмешљивци подругљиво узвикнуше: онда да изберемо за епископа Александра ћумурџију! И наста општи смех. Св. Григорије упита, ко је тај Александар? Па мислећи, да његово име није у сабору поменуто без Божјег Промисла, нареди те га доведоше у сабор. Угљар као угљар беше сав гарав и исцепан. Његова појава опет изазва смех у сабору. Тада га Григорије изазва на страну и закле га, да му рече истину о себи. И Александар му рече, да је он био грчки филозоф, да је уживао високу част и положај, но да је све одбацио, понизио се, направио се јурод Христа ради од онда од кад је прочитао и разумео Св. Писмо. Григорије нареди те га опраше и обукоше у ново одело, па са њим уђе у сабор, и пред свима поче га испитивати из Св. Писма. Сви се удивише мудрости и речима благодати Александровим, и једва могаху познати у том мудрацу бившег ћутљивог угљара. Једногласно би изабран за епископа. Својом светошћу, мудрошћу и добротом задоби љубав пастве своје. Сконча мученички за Христа у време Диоклецијана.

 

Људи смотре на рухо и лице.
А Бог смотри на душу и срце.
Угљар беше Александар славни,
У угљара гараво је тело
А од гари коју вода пере,
У грешника срце је гараво
Коју пере само огањ вере
Огањ вере и плач покајања.
Лакше спрати кожу угљарову
Него црно срце грешниково.
Александар покривен смерношћу
К’о сакривен пламен у пештери
На смех беше свету лаковерну.
Свет не виде, Григорије виде,
Духом оштрим угљара провиде
И у њему обре светитеља,
Красан пламен у пештери тамној,
Вељу мудрост под маском лудости,
Чисто срце под калом гарежи,
Царску душу у трулим дроњама.
Не да Господ да се светлост скрије,
У час згодан светлост објављује,
А на корист и спасење људи.
Све је дивно што Господ пресуди.

 

РАСУЂИВАЊЕ

Научи се поштовати и волети мале и просте људе. Таквих је највише на земљи; таквих је највише и у царству Божјем. Код њих нема гордости, тј. основног безумља, од кога болују душе богатих и силних овога света. Они извршују своју дужност у овоме свету често савршено, па ипак им изгледа смешно, кад их неко похваљује за то; док великаши траже похвалу за свако своје дело, често и несавршено извршено. Св. Александар био је знаменит филозоф, па је напустио све, сакрио се од високог друштва и похвала светских, умешао се у најмање и најпростије људе, као угљар међу угљаре. Место негдашњих похвала и почасти он је с радошћу подносио, да деца трче за њим, и смеју се његовој гаравости и поцепаности. Но није он једини волео живети с малим и простим. Многи цареви и кнежеви познавши сласт Христове вере скидали су круне с главе, и бегали од сујете великашке међу просте људе, Није ли сам Цар царева, Господ наш Христос, појавио се међу пастирима и рибарима? Св. Зенон саветује: „не бирај славно место за живљење, и не дружи се с човеком громка имена“.

 

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесни Промисао Божји при избору Саула за цара (1. Сам. 9), и то:
1. како Саул пође да тражи изгубљене магарице;
2. како га срете Самуило, коме Бог објави, да Саула узме Израиљу за цара;
3. како Промисао Божји управља људима, и понекад им даје оно што они и не слуте.

 

БЕСЕДА

о страшној визији пророка Исаије

Видјех Господа гдје сједи на пријестолу
високу и издигнуту. (Иса. 6, 1)

Ево виђења над виђењима! Ево славе над славама, и величанства над величанствима! Велику је милост указао Бог свима људима, што им је дао да виде овај звездани свет, дело руку Његових. Још већу је милост указао Он онима, којима је дао да виде свет ангелски, непролазни и чудесни. Но највећу је милост указао Он једном маленом броју Својих избраника, којима је дао да виде Њега, Господа Саваота, јединог нествореног и Створитеља оба света. Но како смртан човек може видети Бога бесмртнога? Није ли сам Бог рекао Мојсеју: не може човјек мене видјети и остати жив (II Мојс. 33, 20)? И Јеванђеље не вели ли: Бога нико није видео никад (Јов. 1, 18)? Ваистину, нико од смртних не може видети лице Божје, тј. битност Божју. Али по Своме снисхођењу и безграничној доброти и моћи Бог се може показати људима у неколико, и то у неком образу, какав је људима приступачан. У неком нарочитом образу и виду јављао се Он Мојсеју, и Илији, и Данилу и Јовану Богослову – не у суштини Својој но у неком нарочитом образу и виду. Исаија Га виде на престолу високу и издигнуту, тј. као Судију, узвишеног над свима судијама и свима судовима земаљским. Шестокрилни серафими стајаху около њега, и викаху један другоме говорећи: святъ, святъ, святъ господъ Саваоть. Није, дакле, Господ сам, него је Цар у царству своме несагледљивом, окружен најузвишенијим бићима, која је саздала сила Његова. Око Њега су први чинови јерархије небеске, главне војводе безбројних војски Његових бесмртних, први светњаци светлости Његове и неиздржљивог блеска Његовог. То је чудесно виђење Исаије, сина Амосова, пророка Божјег.

Господе свети, свети, свети, трисвети, помилуј и спаси нас нечисте и грешне. Теби слава и хвала вавек. Амин.