23. ОКТОБАР
ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ АПОСТОЛА
ЈАКОВА,
брата Господњег по телу (Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за октобар)
Свети Јаков беше син праведног Јосифа, обручника Пречисте Дјеве.[1] Од младости своје он заволе строг живот: никада није јео масти ни зејтина, нити употребљавао разна јела; живео је само о хлебу и води; такође никада није пио ни вина ни друго какво пиће; у купатило није одлазио; једном речју: одбацивао је све што телу причињава задовољство; стално је на телу свом носио оштру власеницу; све је ноћи проводио у молитви, врло мало одмарајући себе сном; од честог метанисања њему се кожа на коленима стврдну као у камиле; до краја живота свог био је девственик.
О томе пак зашто се апостол Јаков назива братом Господњим, братом Божјим, постоји овакво предање. Када отац његов Јосиф дељаше деци своју земљу од своје прве жене, он хтеде да један део додели и Господу Исусу, сину Пресвете Дјеве Марије, који тада још беше мало дете, али се сви синови Јосифови успротивише томе, једини Га Јаков узе на свој део као сунаследника. Због тога се и стаде називати братом Господњим. А постоји још један разлог томе. Када се Господ Исус Христос оваплоти, и Пречиста Дјева Богородица бежаше с Њим у Египат, тада и Јаков бежаше заједно с њима, као сапутник Пречистој Богородици и светоме Јосифу, оцу своме.
Када Божански Младенац Исус Христос стиже у зрео узраст и стаде учити људе о Царству Божјем, показујући себе као истинитог Месију, свети Јаков поверова у Њега. И слушајући Божанско учење Његово, он се још силније запали љубављу к Богу и стаде проводити још строжији и побожнији живот. И Господ нарочито заволе светога Јакова. To се види из тога што се Господ Христос после добровољног страдања Свог и васкрсења јавио љубљеном брату Свом Јакову одвојено од других апостола. To спомиње апостол Павле, говорећи: Потом се јави Јакову, па онда свима апостолима (1 Кор. 15, 7).
Видећи праведно и богоугодно живљење Јаковљево, сви називаху светог Јакова праведним, и он би уврштен у Седамдесеторицу апостола. Од самога Господа Христа он би постављен за епископа и научен свештенорадњи; и њему првом епископу и пастиру би поверена новопросвећена црква Јерусалимска.[2] Руковођен Светим Духом, свети Јаков први састави и написа свету Литургију, коју касније скратише због немоћи људских, најпре свети Василије Велики, па затим свети Јован Златоуст. Пасући у Јерусалиму стадо Христово, свети Јаков својим учењем обрати к Богу многе Јевреје и Јелине и настави их на прави пут. A написа он свима дванаест колена Израиљевим Саборну посланицу, испуњену богонадахнутог и душекорисног учења, којом се поноои сва Црква Христова поучавајући се вери и добрим делима.[3] Због врлинског живота свети Јаков уживаше велико поштовање код свих, не само код верних, него и код неверних: јер и сами првосвештеници Јеврејски, који су само једном у години улазили у Светињу над Светињама,[4] не брањаху светоме Јакову да често улази тамо и моли се. Видећи његов чист и беспрекоран живот, они му због тога чак и име променише, и прозваше, га Обли или Офли,[5] што значи: „ограда, утврђење људима“, или: „праведнији од „свих“. Свети Јаков улажаше у Светињу над Светињама не само дању него и ноћу, и падајући ничице на земљу, са сузама приношаше Господу молитве за сав свет. И сав народ љубљаше Јакова због светости његове; а многи од старешина јеврејских вероваше учењу његовом, и сви га с насладом слушаху. И много народа стицаше се к њему: једни, да слушају његове поуке; други, да се дотакну скута од хаљине његове.
У то време првосвештеником јеврејским постаде Ананије.[6] Видећи да сав народ пажљиво слуша учење Јаковљево, и многи се обраћаху ка Христу, Ананија и с њим књижевници и фарисеји стадоше се из зависти гњевити на светитеља и ковати планове како да га убију. И договорише се они да моле светог Јакова да овојим поучењем одврати људе од Христа; не пристане ли да то уради, онда да буде убијен.
Међутим приближавао се празник Пасха, и мноштво народа се са свих страна стицаше у Јерусалим на празник. Царски намесник Фист,[7] који избави апостола Павла из руку Јевреја и посла у Рим, већ беше умро, а његов заменик још не беше послат из Рима. Користећи се тиме, књижевници и фарисеји окружише у храму светога Јакова, и говораху: Молимо те, праведниче, да у дан празника Пасхе, на који се одасвуд слегло мноштво народа, изговориш народу поуку, одвраћајући их од Исуса, којим се многи преластише сматрајући Га за Сина Божијег. Убеди их да се оставе те заблуде: јер те сви ми поштујемо, и са целим народом слушамо; сви смо ми тврдо убеђени да ти истину говориш и заступаш, и не гледаш ко је ко; стога усаветуј народ да се не прелашћује Исусом Распетим. Молимо те, стани на високом крову храма, да би те сви могли видети и чути, јер, као што видиш, на празник се сабрало много људи, како из Јевреја тако и из других народа.
Рекавши то они узведоше светога Јакова на кров храма, и громко повикаше к њему: О, праведниче! сви смо дужни да ти верујемо. Ево, ови људи су у заблуди идући за Исусом Распетим. Затим нам реци искрено, што ти сам мислиш о Исусу. – На ово Светитељ одговори громким гласом: Што ме питате о Сину Човечијем, који добровољно пострада, би распет и погребен, и у трећи дан васкрсе из мртвих? Он сада седи на небесима с десне стране Вишњега; и опет ће доћи на облацима небеским да суди живима и мртвима.
Слушајући од Јакова такво сведочанство о Исусу Христу, народ се веома обрадова, и сви једногласно ускликнуше: Слава Богу! Осана Сину Давидову!
Тада фарисеји и књижевници рекоше: Рђаво урадисмо што дозволисмо Јакову да говори о Исусу, јер се народ још већма помете. – И разјаривши се од злобе, они ринуше светога Јакова са крова на устрашење свима, еда народ од страха не би веровао речима светитељевим. И при томе силно викаху: О, о! и праведник се преласти! – Павши са крова, свети Јаков се силно повреди; но још жив, он се подиже на колена, и пруживши руке своје к небу, мољаше се говорећи: Господе, опрости им овај грех, јер не знају шта чине. – А фарисеји стадоше бацати камење на њега и наношаху му ране. Међутим један човек из рода Рихавова узвикну: Престаните! шта радите? праведник се моли за вас, а ви га камењем засипате?
Утом један човек са пирајком у рукама полете на светитеља и тако га силно удари по глави, да му сав мозак просу на земљу И у тим мукама свети Јаков предаде дух свој Господу.
Свето тело његово би погребено у близини храма, при чему верни горко оплакиваху праведника.
Свети Јаков епископствовао тридесет година у Јерусалим ској цркви, а беше му 66 година када пострада за Христа Господа, коме са Оцем и Светим Духом част и слава кроза све векове. Амин.
—————————————-
[1] Спомен светог праведног Јосифа, обручника Пресвете Дјеве Марије празнује се 26. децембра. Сагласно јасним сведочанствима Светога Писма: Мт. 13, 55; Мк. 6, 3; Гал. 1, 17, – Црква јасно разликује светог Јакова, брата Господњег по телу, од припадајућих лику Дванаесторице апостола: Јакова Заведејева, чији се спомен празнује 30. априла, и Јакова Алфејева, чији се спомен празнује 9. октобра. Јаков се назива братом Господњим по телу, као син праведног Јосифа од прве жене. Он је био рођени брат апостола Јуде из лика Дванаесторице (види: Јуд. 1, 1), и Јосије из лика Седамдесеторице, који је такође познат и под именом Јакова „Малог“ или „мањег“ (Мк. 15, 40).
[2] По речима древних писаца: Климента Александријског, Јевсевија Кесаријског и других, по Вазнесењу Спасовом, свети апостоли нису се расправљали међу собом о части, него су светог Јакова изабрали за епископа и првака Јерусалимске Цркве – мајке хришћанских цркава, када му је било 34 године. To cy они учинили, јер га је сам Господ Христос унапред био изабрао за то и одредио.
[3] Саборна посланица написана светим Јаковом око 59. год. После Христа. Пуна христомудрих поука.
[4] Светиња над Светињама – најсветији део Јерусалимског храма;у њега улазио само првосвештеник, и то једном у години, у дан очишћења. Ho y ово време у храму већ није било Ковчега завета са његовим светињама: озеленелим жезлом Ароновим, златним сасудом са Маном, таблицама закона. Ту се налазио само један камен од првог храма Соломоновог, и завеса која је одвајала Светињу над Светињама од Светилишта, која се у тренутку крсне смрти Спасове раздрла на двоје, од врха до дна.
[5] Грчки: ωβλιασ = заштита, бедем народа.
[6] Ананија – син Неведеја, добио првосвештеничко достојанство од Ирода Агрипе II; упоран непријатељ хришћана; уопште, човек дрзак, суров, неправичан; садукеј. Виновник погибије светог апостола Јакова, Ананија је касније клеветнички осудио и светог апостола Павла и желео да га погуби (Д. А. 23, 2-24, 23). Крај Ананије: цар Агрипа га лиши првосвештеништва; а затим би убијен за време устанка Јевреја против Римљана.
[7] Фист – римски царски намесник у Јудеји, управљао три године, и скончао око 62. године после Христа. Трудио се да заведе ред у Палестини, служећи се строгошћу и правосуђем.