Почетна / Свети мученици Агатопод и Теодул

Свети мученици Агатопод и Теодул

5. АПРИЛ

СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА

АГАТОПОДА ЂАКОНА и ТЕОДУЛА ЧТЕЦА (Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за април)

 

За царовања безбожних царева римских Диоклецијана и Максимијана[1] беху у Солуну два богоугодна службеника црквена: Агатопод ђакон и Теодул чтец. Агатопод беше стар, украшен целомудријем и старачком седином, а Теодул млад и леп, чедног и беспрекорног живота, син чесних хришћанских родитеља. Теодул имађаше рођену браћу: Капитона, Митродора и Филосторгија: сви беху врло побожни.

Пре свог мученичког подвига блажени Теодул доби од Бога залог свог будућег мученичког венца: једне ноћи у сну учини му се да му неко чесно лице меће у руку неку ствар; он се трже из сна и обрете у својој руци веома диван прстен, начињен од неког непознатог материјала, и на њему печат са изображењем светог Крста, што беше знак страдања за Господа Христа који је на крсту пострадао за нас. Тим прстеном свети јуноша исцељиваше сваковрсне болести по људима. Довољно је било да Теодул само метне прстен на болесника, и он је одмах оздрављао. Због тога се многи незнабошци обраћаху ка Христу.

Затим безбожни цареви устројише гоњење на хришћане, и на све стране разаслаше своја мрска наређења да се сви људи имају клањати идолима. Такво наређење стиже и у Солун. И на гледалишту бише изложене справе за мучење оних који се не буду покорили царском наређењу. Тада многи од верних побегоше и сакрише се где је ко могао, други иђаху смело на муке, а неки најслабодушнији, бојећи се смрти, поклонише се идолима и јеђаху идолска жртвоприношења, јер више заволеше овај живот него бесмртни, и бежећи од краткотрајних мука припремаху себи вечну смрт и погибао. Оваквима се радоваше ђаво, али биваше побеђен и поруган од великодушних и срчаних војника Христових, као и од ове двојице светих: Агатопода и Теодула. Јер у време тог љутог гоњења они не побегоше, нити се сакрише, него стално борављаху у дому Божјем, дан и ноћ молећи се Богу за свету Цркву Његову која се налазила у невољама. И очекиваху да их ухвате и воде на муке. И кад војници сазнадоше за њих, ухватише их и у тамницу вргоше.

Тада у Солуну беше царски намесник Фаустин. Он једног дана седе за судијски сто и нареди да пред њега изведу на суд исповеднике Христове, Агатопода и Теодула. А они, као на гозбу позвани, с радошћу иђаху држећи један другог за руку, и громко и смело викаху: Ми смо хришћани! И тако предстадоше суду мучитељевом. А судија желећи да прво младог Теодула ласкама придобије, нареди да се сви удаље, и да Агатопода одведу на друго место. Теодула пак призва к себи и рече му пријатељски: Уразуми се, младићу, молим те! Одбаци ту нову хришћанску обману и приступи древним законима, да не би лудо изгубио живот! А свети Теодул са осмехом на лицу одговори: Ја сам већ давно одбацио све обмане и заблуде, али се неизмерно бојим за тебе да не допаднеш у вечну смрт пошто си заволео сујету.

Када то светитељ рече, намесник се не наљути, већ га на све могуће начине мамљаше, обећавајући му и поклоне и одликовања, да се поклони идолима. У близини стајаше Јупитеров жрец Ксенос, и он рече светоме: Ако те поклони и почасти не уразуме да принесеш жртву, онда ће те муке научити да се покораваш царским наредбама. Њему мученик одговори: Претње мукама ме не могу ни на који начин уплашити нити нагнати да се преклоним вашој вољи. А Фаустин га опет стаде наговарати и говорити му: Није ли бољи честан живот него љута смрт? Свети Теодул одговори: Заиста сам баш то ја увидео да је живот бољи од смрти, и зато сам у уму мом одлучио да презрем ово краткотрајно живовање на земљи и постанем учесник бесмтрног живота и вечних блага небеских. Хајде, умори ме огњем и ранама, и увидећеш да ће се од тела, мучењем умртвљеног и погубљеног, брзо разлучити разумна бесмртна душа и весело похитати у бесконачни живот.

Намесник га упита: Молим те, реци ми ко је посредник тог великог добра, из љубави према коме ти презиреш и мучење и смрт? Свети Теодул одговари: Бог који је све затворио у природне законе, и његов Син Исус Христос, Логос Очев, чијим сам крстом од повоја ознамењен. И ја се до краја живота свог нећу одрећи тог знамења. Пре ћу се у мукама, на које ме будеш ставио, разлучити од тела него ли од Христова знамења, јер сам веран слуга Господу моме и неће ме победити ни огањ ни гвожђе. – Задивљен оваквом смелошћу и јунаштвом јуноше Теодула светог, намесник Фаустин нареди да га одатле удаље на издвојено место.

Онда намесник дозва к себи светог Агатопода и рече му: Поклони се нашим боговима, јер ето Теодул, који је раније био у заблуди, обећа да ће им се поклонити и принети им жртву с нама. А свети Агатопод, прозревши намесниково лукавство, одговори: И ја ћу, по речи Теудоловој, свесрдно и радосно принети жртву истинитом Богу и његовом Сину Исусу Христу, јер Теодул обећа да томе Богу принесе миомирисну жртву. Фаустин на то рече: Не знам ја те што их ти именујеш, већ је Теодул обећао да принесе жртву дванаесторици богова који држе васељену[2]. А свети Агатопод, одмахнувши главом мало, рече: Зар боговима називаш оне које мајстор начини од пролазне грађе по лику човечјем? Зар су богови они које људи начинише својим рукама, па донеше луде законе да им служе као нечем бољем и вишем од себе? Зар су богови они који не могу да се одупру, нити да заштите себе од оних који хоће да их оборе и разбију? Зар су богови они који нити очима виде, нити ногама ходе, нити имају у себи ма какво чувство? Зар су богови они за које јелини верују да су некада имали животињску душу, и причају о њиховим најодвратнијим блудочинствима, а сада мајстори продају њихове кипове за неколико новчића? И зар ћу ја жртву која доликује свемоћном Богу принети недостојним и поганим боговима вашим?

Када светитељ изговори ове речи, начелници који беху са намесником побојаше се да се оваквим речима Агатоподовим не утврде у вери и остали хришћани који беху доведени на суд. Стога одмах наредише да Агатопода заједно с Теодулом одведу у тамницу. А кад свете вођаху у тамницу, много народа иђаше за њима и на разне начине им досађиваше. Јер једни од њих, дирнути младошћу Теодуловом, силно наваљиваху саветима на Теодула да одустане од своје намере; а други, гледајући чесне седе власи Агатоподове, једнодушно му довикиваху: Зар си и ти, Агатоподе, детиње памети, те не схваташ шта је корисно по твој живот? – Но свети иђаху путем ништа не одговарајући народу.

Дошавши у тамницу они се тихо помолише Богу, и придружише се осталим сужњима који за разне кривице беху у тамници. А у поноћи они бише укрепљени неким божанственим виђењима, и пренуше се радосни призивајући Исуса Христа Спаситеља свију. Затим чистом водом умише руке и лице, па клекоше и једнодушну молитву узнесоше Богу као једним устима говорећи: Боже, Творче свега и сведаваоче, Ти си створио овај видљиви свет; Ти си уредио небо те сунце сија дању а месец ноћу, и обоје са звездама служе растињу на земљи; Ти си дао земљи силе да производи животиње, а мору да рађа рибе, и птицама да насељују ваздух; да би море својим дарима служило човеку од Тебе сазданом, и ваздух брујао птичјим појањем пријатним Теби, а земља, изобилно производећи различне плодове роду људском, узносила кроз уста људска благодарност Теби, Господару свих. Ти ниси хтео да род наш, који је безаконовао и од заповести Твојих одступио и у пијанство и разврат запао, потпуно пропанде, нити си допустио ђаволу да разумну твар сасвим ослепи и у тартар одвуче, него си грехе људске предао забораву и, обузет милосрђем, послао људима с небеског престола једнородног Сина твог да, примивши на себе људску природу, измеша Своје бесмрће са нашом мртвошћу, и да Логос Твој, који је свагда с Тобом и којим све постаде, врати опет на прави пут оне што су залутали у неправдама. Јер си Ти са Сином, и Син с Тобом, заједно и са Светим Духом, промишљајући о васељени Твојим преславним чудесима, привео светој вери безбожне. Ти си, Сине Божји, са Оцем и Духом Светим речју васкрсао четвородневног Лазара победивши законе природе и смрти. Ти си отворио очи човеку слепом од рођења помазавши му очи калом; Ти си тренутно исцелио крвоточиву жену која се дотаче хаљине Твоје; Ти си раслабљеног оздравио и наредио му да понесе одар свој! Стога и сада, о Боже, погледај милостиво на наше другарство, и укрепи нас вишњом силом, да бисмо могли помоћу Твојом јуначки претрпети мучење од стране безбожника и прећи у небеско царство!

Пошто се свети тако помолише Богу, њихови сасужњи, убице и прељубочинци, одбацивши страх од телесне смрти, брзо припадоше к ногама светих молећи опроштај гресима својим и избављење од душевне смрти- А народ који је био око тамнице, развали капије и уђе унутра, и са великом насладом и дивљењем слушаше речи које излажаху из уста слугу Божјих.

Када то виде главни судија солунски Евпсихије, ревносни слуга ђаволов, брзо отрча к царском намеснику извештавајући га да ће многи напустити служење боговима, ако се ускоро не погубе она два хришћанина што су у тамници. Намесник се помете од гнева, и одмах посла војнике да му доведу јуношу са старцем. И слуге Христове бише доведене пред неправедног судију. И погледавши у светог Теодула, намесник га упита: Не знаш ли да је праведно послушати наређење царева који владају васељеном? Свети Теодул одговори: Ваистину је праведно и побожно послушати и делом испунити оно што наређује Господар неба и земље, а наређења привремених царева добро је послушати ако су праведна и непротивна небеском Творцу, ако су пак неправедна, онда их ни у ком случају не треба послушати. На то га упита Фаустин намесник: Реци ми, ко је створио небо? Свети Теодул одговори: Бог Сведржитељ и Божји Син Исус Христос који је Логос Очев. Фаустин упита: Онај ли што га Јевреји љутим мукама мучише и распеше? Мученик одговори: Да, тај што Га Јевреји распеше. Јер Он добровољно благоволе пострадати за нас, затим васкрсе из мртвих силом Божанства Свог, и видеше Га где као победитељ смрти узлази на небо, откуда ће опет доћи да изобличи и осуди невернике. Фаустин га упита: Зашто нећеш да принесеш жртву нашим боговима? Свети одговори: Није ли боље приносити жртву Ономе од кога су створени градитељи идола него ли самим направљеним идолима? Заиста је Творац бољи од створења.

Тада намесник Фаустин нареди да јуношу светог Теодула скину голог за мучење, а биров викаше: Принеси жртву боговима, па ћеш бити ослобођен! А мученик говораше мучитељу: Одело ћеш скинути са тела мог, али веру моју у Бога мог никада ми нећеш моћи одузети! – Док је светитељ тако слободно говорио презирући муке и неколико пута називајући цареве тиранима, намесник нареди да пред очима Теодуловим принесу жртве идолима они хришћани који се због мучења поклонише идолима. Гледајући то, светом Теодулу се срце кидаше од бола за отпалим хришћанима, и говораше намеснику: Победили сте слабе; али срчане војнике Христове не можете ни на који начин победити, па макар измишљали безбројне муке. Знај, намесниче, мале су ове муке што си спремио за мене и достојне потсмеха! Него хајде, измисли најљуће муке, да би познао колика је наша вера и љубав к Богу!

Потом намесник наређиваше светом Теодулу да му донесе књиге хришћанске. Светитељ му одговори: Када бих знао да ћеш увидети лаж идолодемоније, и одбацити је, и обратити се истинитој вери, ја бих ти донео књиге пророчке и апостолске. Али пошто знам да преварно мислиш, зато ти нећу дати у руке Божји дар. Фаустин му на то рече: Нећу те штедети, тело ћу твоје издробити и бацити зверовима да поједу, ако ме брзо не послушаш. Светитељ одговори: Ево, тело је моје готово за муке! бесни против њега до миле воље! И стави га на љуће муке него што су те претње које изговараш! Но знај, ја нећу дати свете Књиге безбожницима да им се ругају!

Затим намесник, желећи да уплаши мученика, нареди да га воде на посечење, јер држаше да ће он, видећи смрт пред очима, уплашити се и покорити његовој вољи. И светитељ би изведен на место посечења. Када угледа го мач уперен на њега, он кликну к Богу: Хвала Ти Боже, Оче Господа мог који је благоволео пострадати за нас Ево, благодаћу његовом и ја к Теби идем, умирући свесрдно за Тебе! – Рекавши то, он преклони главу своју под мач, али не би посечен.

Кад намесник сазнаде да свети Теодул жели себи посечење мачем као неки слављенички венац, нареди да га одмах доведу здрава и читава. А у то међувреме он истјазаваше светог Агатопода, питајући га: Каквог си живота? Свети одговори: Истог као и Теодул. Намесник упита: Шта је то што те везује с Теодулом, да ли неко сродство? Свети Агатопод одговори: По пореклу нисмо рођаци, али смо сједињени вером и расположењем; и уколико се разликујемо пореклом, утолико се сједињујемо духом. На то намесник рече: Видим да на једну муку оба хитате, јер ми то речи твоје показују. Свети Агатопод одговори: Ако кроз једну муку отидемо из овог живота, једне ћемо се и награде удостојити у Бога нашег. Фаустин рече: Зар тебе старца није стид да се заносиш као младић и добровољно предајеш себе на очигледну муку? Свети Агатопод одговори: Ни најмање се не заносим, нити губим наду у Христа мог; и уколико сам старији по годинама, утолико се више старам да покажем ревност к Богу мом, и Теодулу одајем хвалу што у младости чврсто стоји за веру у једног истинитог Бога нашег.

Тада намесник Фаустин погледа у Теодула и рече му: Не допусти, младићу, да те речи овога старца заведу, нити лудо срљај у смрт! Он је већ стар и није чудновато што жели смрти, а ти си млад, и мало си живео, зашто желим да лакомислено лишиш себе овог слатког живота? Свети Теодул одговори: Немој мислити да сам слабији од старца и не могу да поднесем исте муке, јер иако сам млад по годинама ја подједнако са старцем знам једног истинитог Бога Творца свега и готов сам да подједнако за Њега пострадам.

Када свети ово изговорише и Христа призваше, мучитељ нареди војницима да их вежу и опет одведу у тамницу. А они слављаху Бога што Његовом помоћи савладаше ђавола. У тамницу им дођоше познаници и стадоше плакати. Свети Теодул их упита: Што сте се сабрали, и због чега плачете? Они одговорише: Плачемо због ваших невоља. А свети осмехујући се рече им: Зашто не плачете због својих невоља него плачете због нас који хитамо ка бољем?

Док то свети Теодул говораше, дође један суров војник, послат од намесника, који обојицу светих окова у жељезне вериге, одведе их у најмрачнију тамничку ћелију, и тамо их чврсто затвори и закључа, да им нико не би долазио. Пошто већ беше пала ноћ, светитељи се помолише Богу да их до краја укрепи у подвигу, и отпочинуше. А Господ наш Исус Христос који промишља о преподобнима својим, посла њима обојици, једнодушнима и једномисленима једно исто виђење у сну о кончини која их очекује. То виђење беше овакво: обојица су се налазили на једној лађи, пуној људи; лађа је била на пучини морској у великој опасности од валова, јер страшна бура бацаше лађу тамо-амо; и видеше људе који с њима беху на лађи како се неки даве, неки пливају, а неки се к стенама приближавају и пропадају, а себе видеше спасене крманошем, и у светле хаљине обучене, и како пристадоше уз једну високу гору, којом до неба узиђоше.

Тргнувши се из сна они један другоме испричаше виђење. И чуђаху се како обојица имађаху једно исто виђење. И у томе познаше да се обојици даје Христом једна иста благодат, да море мучеништва, у коме многи потонуше, пређу спасени и узиђу на гору небеску и добију вечну награду. Окрепљени надом, они падоше ничице на земљу и узнеше благодарност добром свом крманошу Богу, говорећи: Ко је икада очекивао такво доброчинство, какво си нам Ти, о Боже, даровао ради очовечења Сина Твог Господа нашег Исуса Христа? Ко је толико нечовечан по срцу да, обдарен толиким Твојим добрима, не претпостави веру ништавним сластима? Ко је толико брз на доброчинство као Син Твој, који нас о својој благодати извести раније преко откривења у сновиђењу, показавши нам венце пре но што свршисмо своје течење, и тако нас окрепи за предстојећи подвиг?

Тако они сву ноћ све до сванућа узносише благодарност Богу и молише се. А кад свану уђоше к њима тамнички стражари и јавише им да су дошли војници да их воде код царског намесника. Они се прекрстише и изађоше из тамнице онако оковани у вериге, и војници их одведоше. Тамо се сабра мноштво њихових познаника, који стадоше плакати, јер су знали да ће ову дивну двојицу предати на смрт. А свети Теодул им се обрати весела лица: Ако из љубави према нама плачете, онда треба да се радујете за нас, јер се боримо за веру истинитог Бога. Ако пак плачете из ђаволске зависти, онда плачите за собом а не за нама, пошто сте залутали с правога пута и идете у погибао.

Изведени пред намесника Фаустина по трећи пут на суд, они на сва питања његова одговараху само ово: Хришћани смо, и ради имена Христова желимо да поднесемо све муке! – Тада намесник тужна лица изрече им смртну пресуду: Да се у мору потопе Теодул и Агатопол што нису хтели да принесу жртву боговима.

Онда их војници одведоше на море, везаше им руке наопако и обесише им по један тежак камен о врат. Уто се стече много њихових другова, суседа и познаника: једни их оплакиваху што на такав начин гину, а други их величаху као храбре војнике Христове који размрскаше главу змији и радосно умиру за веру. А намесник, жалећи их, посла к њима угледног мужа Фулвија предлажући им да само кад принесу боговима па ће их ослободити смрти. Они пак не престајаху призивати Исуса Христа а одбацивати одвратне богове. Када после дугог саветовања и наговарања безбожници видеше да слуге Христове остају непоколебљиви, они приступише да прво светог Агатопода баце у море, а он, погледавши у небо, громко узвикну: Ево другим крштењем перемо се од свих грехова наших и одлазимо чисти Христу Исусу! – Пошто светитељ то рече, бацише га у море, а за њим и светог Теодула.

Тако завршише свој мученички подвиг свети мученици, и добише венац победе из деснице Вишњега. Потопљена тела светих море одмах избаци на обалу. И њихова тела, која бејаху веома светла, познаници узеше, од уза и каменова разрешише, па чесно сахранише. И ускоро им се свети Теодул јави, као анђео светао, у белом оделу, и нареди им да све његово имање разделе сиромасима.

Ови свети мученици пострадаше петог априла, 303. године, у славу Оца и Сина и Светога Духа, једног у Тројици Бога, слављеног вавек, амин.

————————————————-
[1] Диоклецијан царовао од 284. до 305. године. Увиђајући да је тешко да сам управља огромном царевином Римском, ок 285. године изабра себи за сауправитеља једног од својих војсковођа, храброг Максимијана (Херкулеса), и са титулом Августа повери му западну половину царевине. Године 292. он нзабра још два помоћника са титулом Ћесара: Констанција Хлора за Британију, Галију и Шпанију, и Галерија за Илирију. Диоклецијан пренесе свој двор из Рима у Никомидију (град на азијској обали Мраморног Мора) због чега стари Рим постепено губљаше свој значај. Поглавито под утицајем ћесара Галерија Диоклецијан је издао четири едикта или указа против хришћана, и био један од најсвирепијих гонитеља хришћана.

[2] По замишљању старих Грка, дванаест највећих или најглавнијих богова обитавали су у ваздушном пространству, између земље и неба, а обиталишта су им била у велелепним палатама на врху планине Олимпа. Стога су ти богови називани и Олимписким боговима. То су били ови богови: Зевс, Хера, Посејдон, Деметра, Аполон, Артемида, Хефест, Палада – Атина, Ареј, Афродита, Хермес и Хестија.