Свети мученици Антоније, Јован и Евстатије

14. АПРИЛ

СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА

АНТОНИЈА, ЈОВАНА и ЕВСТАТИЈА (Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за април)

 

Ови свети мученици беху из литванског града Вилне. Беху најпре незнабошци и поклоници огња, као и остали житељи те земље. Антоније и Јован беху рођена браћа. Када у Литву дође неки свештеник Нестор, Антоније и Јован свом душом заволеше хришћанску веру, и Нестор их крсти божанским крштењем, наденувши старијем име Јован а млађем Антоније. И по крштењу браћа вођаху живот који доликује хришћанима. А беху на служби у двору кнеза литванског Олгерда[1] у Вилни. И кријаху пред њим своју хришћанску веру, али је не могоше сакрити, јер се својим животом и обичајима разликоваху од других. Тако, они нису хтели да стрижу косу и браду као што су то чинили незнабошци, нити су јели меса у посне дане, ни чинили ишта што је противно хришћанству. И када их једном упита кнез, зашто не држе древне обичаје литванске, они смело изјавише да су хришћани. Кнез их онда стаде приморавати да се одрекну хришћанства и да једу од меса предложеног на трпезу. Али они чврсти у хришћанској вери, не хтеше да окусе месо, пошто тај дан беше постан. Кнез онда нареди да их затворе у тамницу. О они весело иђаху у тамницу као да иду на царски престо, радујући се и благодарећи Бога што се удостојише страдати за свето име Његово.

Пошто мученици проведоше у тамници годину дана, Јован, притешњен тамничком тегобом и бојећи се мука, клону духом, и посла молбу кнезу да га ослободи, обећавајући да ће учинити све што му кнез буде наредио. Кнез се томе обрадова, нареди да обојицу пусте, и врати их на њихову ранију службу. Јован се наизглед прилагођаваше незнабошцима: држао је њихове обичаје и испуњавао вољу кнежеву, али се у срцу свом држао хришћанства , тајно се молећи Христу Богу, кога из страха од мучења није смео јавно да исповеда. Антоније пак ни најмање не измени своје хришћанско држање, већ јавно чињаше оно што прави хришћанин треба да чини, а Јована кораше што је малодушан и плашљив, и саветоваше га озбиљно да се покаје и да, не плашећи се мука, опет исповеди Христа јавно. А незнабошци, видећи како се старији брат Јован у свему покорава кнезу, на Антонија и не обраћаху пажњу.

Једнога дана када оба брата беху са кнезом за трпезом, Јован јеђаше месо, иако је био постан дан, а блажени Антоније не хте да окуси, објављујући да је хришћанин. Кнез онда опет нареди да Антонија затворе у тамницу. А Јована ружаху сви: хришћани га нису волели као отпадника, а незнабошци су га корели као непостојаног, јер нити остаде у древној праотачкој вери, нити одржа хришћанску веру у коју пређе. Но Јован онда дође к себи и стаде се са сузама кајати због свог пада. И оде споменутом свештенику Нестору, и моли га да посредује за њега код брата да му опрости грех и да га прими у своју заједницу. Када свештеник извести о томе Антонија, он одговори: Никакве везе не могу имати с њим, док он најпре јавно не исповеди Христа и хришћанску веру. А кад то буде учинио, онда ће нам све бити заједничко.

Кајући се истински, Јован с љубављу прими братовље речи, и тражаше погодно време да јавно исповеди своју хришћанску веру. И једнога дана када се кнез купаше у купатилу а Јован му служаше, Јован нађе да је погодан тренутак и смело изјави пред кнезом да је хришћанин. Кнез пак, пошто беше сам у купатилу, не усуди се да му ишта учини, нити испољи свој гнев. Потом опет, када кнезу предстојаху многи, Јован громко објави да је хришћанин. И одмах, по наређењу кнежевом, Јован би везан, и од свих присутних немилосрдно шамаран и дуго штаповима бијен, па у тамницу вргнут.

Када то виде свети Антоније, испуни се неисказане радости. И оба брата борављаху у тамници славећи Бога. Тамо их гореспоменути свештеник причести пречистим и животворним Тајнама Христовим. А после неколико година свети мученик Антоније би као злочинац осуђен на срамну смрт: да буде обешен на дрвету. Када му пресуду саопштише увече, он сву ноћ проведе без спавања, хвалећи Бога, и молећи се, и соколећи брата на неустрашиво за Христа страдање, и саветујући га да се чува поновног пада, и пророчки му претсказујући рече: И ти ћеш, брате, не дуго после моје кончине, на исти начин скончати и ка Христу прећи. – А кад свану, обојица се причестише божанског и животворног Тела и Крви Христове. У подне пак свети мученик Христов би изведен из тамнице и по наређењу кнежевом обешен на дубу четрнаестог јануара. И тако, непобедив војник Христов предаде своју свету и непорочну душу у руке Христа Бога свог, кога возљуби, заволе.

А свети мученик Јован би остављен у тамници, јер се незнабошци надаху да ће га преластити и од хришћанске вере одвратити. Али када видеше да је он непоколебљив у светој вери и храбар, и да у тамници проповеда Христа, осудише га на исту смрт као и његовог брата. И обесише га на истом дубу исте, 1374. године, двадесет четвртог априла. Тако и овај страдалник, завршивши мученички подвиг, оде к подвигоположнику Христу, за кога се јуначки борио. А света тела њихова хришћани чесно сахранише на истом месту.

После ових светих мученика пострада блажени Евстатије. Он беше млад по годинама, али многе превазилажаше храброшћу; беше леп лицем, али још лепши душом и разумом. Јер познавши истинитог Бога и заволевши Христа, он се одрече незнабожачког безбожја, и оде к споменутом свештенику Нестору. Овај га поучи светој вери и крсти божанским крштењем. И отада он провођаше богоугодни живот хришћански, као што и доликује добром хришћанину: провођаше чист живот у посту и молитвама, упражњавајући сваку врлину. А беше и он на служби код кнеза Олгерда. Једнога дана када се кнез бављаше пословима своје кнежевине, и Евстатије беше поред њега вршећи своју дужност, кнез угледа како је на Евстатијевој глави порасла коса. А у незнабожаца огњепоклоника био је обичај да на свој начин стрижу косу и браду. Блажени пак јуноша Евстатије, откако одбаци њихову безбожну и глупу веру и прими свето крштење, не остриже косу на глави. Видевши то, кнез га упита: Јеси ли хришћанин? И кад овај отворено изјави да је хришћанин, кнез побесне од гнева. И желећи да светог младића одврати од хришћанске вере, он га најпре примораваше да једе месо. Али он не само што не хте јести, него ни очима погледати на месо, јер беше Божићни пост, и петак.

Кнез онда, разјарен до лудила, нареди да прво гвозденим штаповима немилосрдно бију светог јуношу. А он, бездушно бијен, тако јуначки трпљаше, да не само не јаукну, него и не уздахну, нити пусти сузу, већ благодараше Бога што га је удостојио да страда за свето име Његово. Овакво јуначко трпљење мучениково још више разјари кнеза, и он нареди да му у уста сипају студену воду, а беше цича зима. И од силне хладноће помодре мученику тело. Али ни то не натера светитеља да се потчини кнезу и једе месо у посне дане. Тада га кнез стави на најсвирепије муке: нареди те му поломише и размрскаше кости у ногама, све од колена до стопала; скидоше му с главе косу заједно с кожом; одрезаше му нос и уши. У таквим мукама проведе светитељ три дана, али као да није осећао болове: не беше узбуђен, нити икакав знак патње показа на лицу, штавише љубазно разговараше са неким хришћанима, који су плакали због његовог страдања, и говараше им: Не плачите, браћо, због мене, што се ова земљана кућа тела мог у ранама распада; ја се надам да ћу од Христа Бога нашег добити кућу нерукотворену, вечну на небесима.

Када кнез виде да ништа не помаже, он осуди мученика на смрт и нареди: да га обесе на оном истом дубу, на коме те године беху обешени свети мученици, Антоније и Јован. Слуге дохватише светог младића који једва беше жив, и поведоше на смрт. А свети мученик Евстатије, ма да размрсканих ногу и поломљених бедара, ипак, укрепљен помоћу Божјом, хиташе добро и брзо као потпуно здрав телом, и као да уопште није био мучен. Па не само хиташе, него и иђаше испред оних што су га водили. И кад стигоше до дуба, мучитељеве слуге ставише мученику омчу око врата, и обесише.

И тако страдалник Христов предаде своју свету душу у руке Божје тринаестог децембра. А чесно тело његово би тако остављено да ниско виси, да би га разнеле звери и птице грабљивице. Али му се не приближи никаква звер нити икаква птица, јер га Бог чуваше. И после три дана узеше хришћани мучениково тело читаво и цело, и сахранише чесно крај тела светих мученика Антонија и Јована.

Необично је то, што после кончине светих мученика, нико од осуђеника не би обешен на том дубу, иако је то био дуб на коме су дотада сви кажњеници били вешани. А после извесног времена, пошто се хришћани умножише и света вера напредоваше, сабраше се хришћани и одоше код кнеза, и замолише га да им да место где свети мученици пострадаше за Христа. Кнез им, по промислу Божјем, изађе у сусрет, и даде им то место. Хришћани онда посекоше онај дуб, и подигоше цркву у име Пресвете Тројице: Оца и Сина и Светога Духа. А на месту где беше дуб наместише свети престо. И у цркву унеше мошти светих мученика Христових: Антонија, Јована и Евстатија, у славу Бога у Светој Тројици слављеног, коме приличи свака слава, част и поклоњење, сада и увек и кроза све векове, амин.

Незнабожачка имена ових светих мученика: Антонија, Јована и Евстатија, беху: Круглец, Кумец и Нежило.

———————————————–
[1] Кнез литвански Олгерд владао од 1341. до 1377. године.