Почетна / Свети мученици Трофим, Саватије и Доримедонт

Свети мученици Трофим, Саватије и Доримедонт

19. СЕПТЕМБАР

СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА:

ТРОФИМА, САВАТИЈА и ДОРИМЕДОНТА (Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за септембар)

 

У време римског цара Прова,[1] када над Антиохијом началствоваше неки Атик, звани још и Илиодор, једном Антиохијци светковаху празник у част Аполона Дафниског,[2] и по свом обичају цео тај дан провођаху у приношењу жртава идолима, у пијанству и игри, и у сваковрсним мрским делима. У то време допутоваше у Антиохију из друге земље два непозната човека, Трофим и Саватије, људи побожни, поклоници истинитога Бога. Видевши ослепљеност и погибао тако многих душа, они дубоко уздахнуше, и обраћајући се Богу они се са сузама мољаху говорећи: Боже, Ти си речју Својом из ничега саздао сав свет, и створио човека по образу Свом! погледај с неба и ишчупај људе ове из руку противника.

Када они говораху ову молитву, идолопоклоници познаше да они нису њихове идолопоклоничке вере, ухватише их и овдедоше своме властелину и судији Атику Илиодору. Угледавши их, овај нареди да их раздвоје, и да му најпре приведу светог Трофима. И стаде он испитивати га о имену, животу и вери. Свети Трофим одговори: Име ми је Трофим; рођен сам од слободних и високородних родитеља; али, павши под власт греха, ја најпре живљах безбожно, док кроз свето крштење не добих истинску слободу и високородност. – Судија га упита: Које си вере? – Трофим одговори: Већ ти рекох, али још ћу ти јасније рећи, чуј: ја сам хришћанин, слуга Христов, и желим да будем жртва Христу. – Судија упита: Јеси ли иностранац или римски грађанин? – А светитељ, који заиста беше туђ, стран свету, одговори да је странац. – На то га судија упита: Јеси ли читао царске наредбе односно хришћана? – Светитељ одговори: Прочитао сам; но шта су оне за нас? Између вере и демонске обмане постоји таква разлика, као између дана и ноћи.

Ове речи разгневише мучитеља, и он нареди да светог Трофима нага простру по земљи и бију без милости. И мученик би дуго бијен, да се земља зали његовом крвљу. Затим судија нареди да престану са бијењем, и рече: Трофиме, принеси боговима жртву! Не урадиш ли то, послаћу те у Фригију мучитељу Дионисију. – А тај Дионисије беше свуда познат по својој свирепости и бешчовечности. – Свети Трофим одговори: За мене није важно, да ли ћеш ме убити ти или неко други, да ли ће ме уморити Илиодор или Дионисије: једна ми смрт предстоји; јер је у вас обојице једна намера: убијати оне који служе истинитоме Богу.

Судија се још јаче разгневи од ових речи, па нареди да светог мученика обесе на дрво и кидају му тело. И мученика одмах окружише џелати са оштрим оруђима: резаху му тело, и стружући му месо до костију они досезаху до саме изнутрице његове. А он трпећи, тихо и кротко говораше: Господе, помози слузи Твоме! – Судија пак упита страдалца: Где је твој Христос, Трофиме? – Он одговори: Мој Христос је са свима који Га истински призивају; Он се и од мене не одваја. А очигледан знак Христове присутности са мном јесте то што лако подносим муке које природа људска не би могла подносити да јој сам Бог не помаже. – После ових мучења свети Трофим би вргнут у тајугаицу.

Тада би изведен на суд блажени Саватије, и судија му рече: Не питам те јеси ли хришћанин, него ми прво реци каквога си звања. – Јер за незнабожног судију сама реч хришћанин беше тако мрска, да је он није хтео ни чути; као што болестан очима не може да гледа светлост, која је пријатна свима здравима, тако он помраченим очима душе своје не могаше гледати светлост имена Христова; због тога и рече: Не питам те јеси ли хришћанин. – Свети Саватије одговори: Судијо, моје звање, и достојанство, и домовина, и слава, и богатство јесте Христос Син Божји, вазда живи, чијим промислом васиона стоји и управља се.

Смели одговор мучеников схвативши као увреду, судија се разјари и удари светог мученика по образу, говорећи: Одговарај на оно што те питају! И пре но што те мукама погубим, приступи боговима и принеси им жртву. – Међутим свети Саватије изружи богове њихове, исмеја безумље идолопоклоника, и изобличи њихово безбожје. Зато мучитељ нареди те мученика обесише и гвозденим ноктима стругаше дотле, док се голе кости не указаше, јер му отпаде месо и изнутрице му беху покидане. Пошто отпаде цело тело и само кости висијаху, то џелати немаху више шта да муче на мученику. Зато га одвезаше од дрвета, и свети Саватије тог часа предаде душу своју у руке Господу.

Пошто свети Саватије отиде ка Господу, у рукама мучитеља остаде сам блажени Трофим. Атик, изгубивши сваку наду да ће га приволети на идолопоклонство, реши да га пошаље у Фригију мучитељу Дионисију. Он написа Дионисију писмо обавештавајући га о Трофиму колике је муке поднео и показао се јачи од својих мучитеља, и како он једино Христа обожава, а све богове исмева и низашта не сматра. Пошто написа такво писмо, Атик изведе светог мученика из тамнице, и нареди да му обуку гвоздене чизме, свуда изнутра начичкане оштрим ексерима, и да га тако воде у Фригију. Војници узеше светог мученика и поведоше, приморавајући га да иде упоредо с њима: они јежђаху на коњима, а мученик иђаше пешке у гвозденим чизмама, са ногама испробаданим ексерима, претичући пешке и коњанике и напајајући крвљу својом сав пут. То заиста беше мучан пут који води у живот вечни: сваки нови корак беше мученику нова рана на ногама његовим, а свака нова рана бејаше нови бол и мука. Но сам Господ укрепљаваше слугу Свога на овоме путу, и за сваки корак припремаше му награду.

Тако путујући три дана, војници са светим мучеником стигоше у Фригијски град Синад,[3] и тамо војници предадоше Дионисију писмо Илиодорово. Прочитавши писмо Дионисије нареди да одмах светог Трофима доведу пред њега. Угледавши мученика Дионисије га упита: Јеси ли ти Трофим? – Мученик одговори: Ја сам Трофим, а слуга сам Христа истинитога Бога; који верују у Њега, неће се никада постидети. – Дионисије рече: Остајеш непокоран, а призиваш ништавног и штетног Христа, због кога многи изгубише главе. Али ако се ти раније ниси хтео одрећи Њега, сада остави наду коју си имао у Њега, па принеси боговима жртву, да би избегао љуте муке и смрт и проживео у миру живот свој. – Храбри Трофим одговори: Када би ја чак и хтео да избегнем смрт, то је немогуће: јер ако ме ти не убијеш, сама моја природа људска мора свакако умрети. Но смрћу ваља стећи живот вечни, који је неизмерно бољи и већи од овог краткотрајног и препуног зала живота; а блага будућег живота не може наше земно око гледати, ни ухо чути, ни срце људско наслутити. Ја сам обузет великом жељом за тим животом, и радујем се слушајући од тебе о смрти којом ми претиш.

Тада Дионисије, сав дишући бесом, нареди да светога Трофима бију дебелим жилама. А када га бијаху мучитељ говораше: Трофиме, само језиком изговори: „принећу боговима жртву“, па ћеш одмах бити ослобођен мучења. – А он, не обраћајући никакву пажњу ни на ране ни на речи мучитељеве, ћуташе. Онда слуге, по наређењу мучитеља, помешаше сирће са слачицом, па налише мученику у нос. После тога обесише светога мученика на дрвету, па му резаху слабине правећи му дубоке и дугачке ране, и из ребара његових тецијаху потоци крви. Трпећи то, свети мученик говораше себи: Многе невоље има праведник, али га од свију избавља Господ (Пс. 33, 20). Чувши то Дионисије рече: Узалуд је твоја нада, Трофиме, и ништавне твоје помисли: јер ко ће с неба доћи к теби и избавити те од ових страдања? Стога ти саветујем: принеси боговима жртву, па ћеш помоћи себи. – А светитељ, насмејавши се мучитељевом безумљу, рече: Никада се одрећи нећу Бога мог истинитог и живог. Тада Дионисије с радошћу рече слугама: Мучите га бездушније! – И слуге га стадоше мучити страховито. А свети се мученик мољаше: Погледај с неба, Боже мој, и избави ме од замке безакоња, јер си Ти, Господе, трпљење моје. – Мучитељ пак нареди да на ране светог мученика лију сирће са сољу, чиме му веома повећа болове. Тада блажени рече судији: Ти сада, само очвршћујеш моје тело, да не иструне од рана које му задајеш. – После тога блаженом мученику свећама палише ребра, али ни тиме не могаше победити непобедивог војника Христовог. Потом га вргоше у тамницу.

У Синаду бејаше сенатор и први саветник Доримедонт. Он беше побожан хришћанин, али то прикриваше из страха од мучитеља. Он често долажаше тајно у тамницу код светог мученика Трофима, омиваше му крв, отираше му ране чистим платном и обавијаше завојима, и уопште стараше се о њему у сваком погледу. Али се Доримедонт није могао дуго прикривати од мучитеља. Јер ускоро наста богомрски празник Кастора и Полукса, звани „Диоскорија“.[4] А овај се празник свенародно празноваше у Синаду. Дионисије се тог празника са свима својим велможама и саветницима поклањаше идолима, па приметивши да Доримедонта нема са њима, посла по њега да дође и празнује заједно са њима. Блажени Доримедонт одговори онима што дођоше по њега: Ја сам хришћанин, мени не доликује да идем на демонске празнике.

Чувши то Дионисије нареди да Доримедонта силом доведу к њему, и испитавши га зашто није дошао на празник, он се увери да је Доримедонт стварно хришћанин. Али не желећи да
му тог дана суди, он нареди да га држе под стражом. Потом он шиљаше к њему неке пријатеље своје, да га усаветују да се покаје и обрати к боговима. Но Доримедонт, погледавши на њих љутито, рече: Одступите од мене сви који чините безакоње. – Затим ућута и беше као човек који не чује и нема у устима својим правдање.

Наредног дана мучитељ седе на судишту, и извевши Доримедонта преда се, рече му: Заведени човече! шта то би јуче е тобом, те ти одступи од богова и одбаци царска наређења? Зар геби постаде непријатно што те сви уважавају и што међу нама заузимаш не последње место? – Светитељ одговори: Који љуби Бога истинитога, ниушта не сматра сву светску част и славу. Каква је корист гордити се пред другима, облачити се у скупоцене хаљине и поклањати се бездахним идолима? Све је то привремено и ништавно, одваја од Бога и строваљује човека у пакао огњени. – Но мучитељ се дуго стараше да ласкама и претњама одврати светог Доримедонта од Христа, па пошто ништа не успе, он нареди да га обнаже, обесе и пеку му ребра усијаним гвозденим колцима. При томе безаконик говораше: Видећу, да ли ће Христос доћи да му помогне! – А светитељ у мукама призиваше Господа Бога свог, исмеваше богове незнабожачке, и својим речима теже ране задаваше мучитељу неголи овај њему колцима. Дионисије се онда у бесу свом окоми на слуге које мучаху светитеља и кораше их што нису у стању приморати да умукне један човек који хули богове. Слуге, разјаривши се страховито, гвозденим ноктима одраше лице светитељу, и избише му зубе. А л и они ни на тај начин не узмогоше ућуткати богоговорљива му уста која Христа исповедаху а бездахне идоле ружаху. Затим наложише огањ под светим мучеником, па га поставише на живо угљевље: но он хођаше по жеравици као по црвеном цвећу, радујући се у страдањима својим и показујући готовост да претрпи за Христа још врло многе и најљуће муке.

После тога мучитељ нареди да светог Доримедонта одведу у тамницу а светог Трофима изведу на мучење. Обесивши га на дрвету, они му железним ноктима драху тело, позлевајући му пређашње ране. Затим му усијаним шипкама избодоше очи. Но светитељ у таквим страдањима благодараше Христа. После тога он би поново вргнут у тамницу.

Дионисије се стаде саветовати са својим саветницима на који начин да погуби Трофима и Доримедонта, пошто они никакве муке не сматраху ниушта. И договорише се да их даду зверовима да их поједу. Мучитељ онда нареди да се припреме изгладнеле звери, и приреди јавно гледалиште. Када наста дан у који су светитељи имали бити поједени од звериња, на то гледалиште дође Дионисије са свима својим саветницима и слугама, и сабра се много народа. Свети мученици Трофим и Доримедонт бише изведени из тамнице наги и покривени ранама, пошто им цело тело беше једна једноставна рана. Када их у гледалишту поставише на одређено место, пустише на њих прво медведицу, која с јарошћу полете на њих, но приближивши им се она одједанпут постаде кротка. А свети Доримедонт, желећи се што пре разрешити од тела и са Христом бити (ср. Флб. 1, 23), ухвати медведицу за уво и држаше је, да би га она што пре растргла; међутим медведица, као стидећи се, савијаше и одвраћаше главу своју од њега. Мучитељ пак разјари се више него звер, и јеђаше се од беса гледајући свете мученике неповређене од медведице; онда пусти на њих риса, али им и он као пас лизаше ноге. Затим испусти лава, – међутим и он, слично претходним зверима, постаде кротак као јагње. Мучитељ се онда разљути на управитеља зверињака и прећаше му смрћу, ако не раздражи звери да оне прогутају ова два хришћанина. Међутим кад овај стаде дражити лава, лав скочи на њега и растрже га. Видећи такво чудо, сви се присутни људи удивише и познаше силу истинитог Бога и Спаса нашега. Једино безакони мучитељ не хте је познати, него још више покриваше себе тамом безумља, хулећи Христа и називајући слуге Његове волшебницима. Затим он нареди да мученицима одсеку главе мачем.

Тако свети мученици Трофим и Доримедонт, после многих љутих мука, скончаше од мача, и у бесмртном животу придруживши се светом Саватију ликују сада с анђелима, славећи Свету Тројицу, Оца и Сина и Светога Духа, Једнога Бога, од свију слављенога вавек. Амин.

——————————
[1] Пров царовао од 276. до 282. године.

[2] Аполон бог старих Грка и Римљана, сматран Богом светлости, просвете, песништва, музике, прорицања.

[3] Синад – град на северу Фригије; данас – рушевине близу Ескикаре.

[4] Кастор и Полукс, по веровању Грка и Римљана, беху синови врховног бога Зевса или Диа, због чега се називаху Диоскори. Њих су сматрали за заштитнике државе; у њихову част светковани су нарочити празници, звани „Диоскорије“.