Свети свештеномученик Пионије

11. МАРТ

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА

ПИОНИЈА,

презвитера Смирнског, и оних с њим (Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за март)

 

Апостол наређује да славимо успомену светих: Сећајте се учитеља који вам казиваше реч Божју (Јевр. 13, 7). А то треба чинити зато, да бисмо, сећајући се њихове вере, живота и врлинске кончине, побуђивали себе на угледање на њих. Са тог разлога треба славити и успомену светог мученика Пионија. Јер он, док беше у свету, многе обрати од демонске заблуде к Богу. Он беше апостолски муж. И када, овенчан мучеништвом, пређе к Господу, он нам остави пример својих врлина, те га и сада славимо као учитеља. А почетак његовог мученичког подвига би на овај начин:

Двадесет трећег фебруара у граду Смирни[1] прослављаше се празник светог свештеномученика Поликарпа, епископа смирнског. Том приликом нечестиви незнабошци ухватише презвитера Пионија, ревнитељку побожности Савину, Асклипиада, Македонија, и презвитера саборне цркве Лина. Јер тада беше у јеку Декијево[2] гоњење на хришћане. Пионије беше пре тога дана сазнао да ће они бити ухапшени на празник светог Поликарпа. Стога постећи се са Савином и Асклипиадом, он узе троје вериге, метну једне на себе, друге на Савину, треће на Асклипиада, и сеђаху дома чекајући да дођу по њих и да их ухапсе. А на сам празник светог Поликарпа, пошто се после молитве прихватише мало хлеба и воде, дође с војницима редитељ идолских жртава Полемон, који је тражио и вукао хришћане на погано жртвоприношење. И он упита Пионија: Знате ли за заповест царску којом вам се наређује да жртву принесете боговима? Пионије одговори: Знамо за заповест Бога нашег којом нам се наређује да се једино Њему клањамо. Полемон онда рече: Хајдете на сабор, и тамо ћете се, иако вам се неће, покорити. Савина и Асклипиад одговорише: Ми се Богу живоме покоравамо.

И одведе их Полемон, али не силом. А народ, видевши их где добровољно носе своје окове, тискаху се за њима као за неким новим чудом. И када свети стигоше на сабор ка градоначелницима, огромна маса незнабожаца, а нарочито Јевреја, којих беше врло много у Смирни, слеже се на призор. Пошто свете изведоше на средину, Полемон им рече: Пионије, покорите се царској наредби, као што и остали учинише, и принесите боговима жртве, да не бисте били љуто мучени. А Пионије, пруживши руку к народу, стаде светла лица говорити народу: Људи смирњани, који се хвалите лепотом града и тиме што је овде живео Хомер,[3] и ви Јевреји, чујте ме мало! Чујем где се смејете и радујете што су неки од нас пришли к вама. Но сматрате ли да је достојан смеха и забаве грех њихов, јер приносе боговима жртве не добровољно него под морањем? Али требало би да ви јелини послушате учитеља свог Хомера који каже да није добро радовати се људској несрећи. Вама пак, Јевреји, Мојсије заповеда: Кад видиш магарца непријатеља твог где је пао под теретом, немој прођи мимо, него га подигни с њим (5 Мојс. 22, 4). Тако исто треба да послушате и Соломона који каже: Кад падне непријатељ твој, не радуј се, и не горди се што се он саплео (Прич. Сол. 24, 17). А ја, слушајући учитеља мог, готов сам пре да умрем него да речи Његове погазим; и свом снагом се трудим да не одступим од заповести Његових, на које сам одавна навикао, а и друге њима научио. Зашто нас исмевате, о Јевреји! Ако смо вам, као што кажете, непријатељи, ипак смо људи. Па још тврдите да вас вређамо када истину говоримо. Но реците, кога увредисмо? кога гонисмо? кога приморасмо да се поклони идолима? Држите ли да су греси ваши равни гресима оних који сада из страха од људи нарушавају заповест Божју? Но ко је вас приморавао да служите Велфегору,[4] или да једете жртве мртвих,[5] или да се састајете са кћерима иноплеменика, или да синове и кћери своје приносите демонима на жртву, или да ропћете на Бога, или да грдите Мојсија, или да помишљате у срцу о поновном повратку у Мисир? А остало што сте починили, прећутаћу. И још тврдите како вас нико не може преварити. Зар не читате своје књиге: Изласка, и Судија, и Царстава, и остале, у којима сте изобличени? А ви нам указујете на неколицину од нас, који су добровољно а не под морањем, пришли идолима, и ради те неколицине ви изобличавате и осуђујете све хришћане. Али, о Јевреји, размислите, овај живот је сличан гумну, чији је стог на земљи велики. Када делатељ дође с лопатом да очисти гумно, онда плеву, пошто је лака, односи ветар, а пшеница остаје на земљи. А погледајте и на мрежу, бачену у море. Е да ли је све што се њоме ухвати и извуче, добро? Нипошто. Тако је и овај живот. Шта волите, да страдамо као неправедни или као праведни? Ако ли као неправедни, онда не треба ли и ви исто тако да страдате, пошто вас сама дела ваша оптужују за неправду вашу? Ако ли пак као невини, онда каква вам је нада на спасење што праведници страдају а ви сте неправедни? Јер кад се праведник једва спасава, безбожник и грешник где ће се јавити? (1 Петр. 4, 18). А приближује се Суд свету, и знаци су његови очигледни. Ја сам пропутовао све јеврејске крајеве, и прешао реку Јордан, и видео земљу која све досада показује на себи знаке гнева Божјег за грехе њених житеља, који убијају и пљачкају стране путнике. Видех дим који се од ње дизао, поља и њиве огњем спржена, без икаквог рода, без имало влаге. Видех и Мртво Море, и воду која је по Божјој казни отпала од своје природе, која не може ни животињу икакву напојити, нити тело људско у себи задржати, и која све што се баци у њу одмах избаци напоље. Но зашто спомињати оно што је далеко? Видите Декапољ, лидијски крај,[6] огњем спаљен, који и досада стоји спаљен за казну безбожницима. Замислите планину Етну и њен Вулкан, Сицилију и њену опаљеност. А ако вам и то изгледа далеко, онда погледајте на топле воде што из земље излазе. Како се загревају и постају вреле? По свему томе познајемо да ће бити Суд, и да ће грешнике постићи казна огњем од Бога, преко његовог оваплоћеног Логоса, Господа нашег Исуса Христа. И због тога не служимо јелинским боговима, и нећемо да се клањамо златном идолу.

То и многе друге ствари изговори свети Пионије, а Полемон, и с њим градоначелници, и сав народ, саслушаше га у великој тишини. Затим неки грађани, заједно са Полемоном, мољаху Пионија, говорећи: Пристани, Пионије, јер те волимо због твоје доброте и кротости, и желимо да останеш жив; заиста је пријатно и слатко живети и гледати светлост сунца. Светитељ им одговори: И ја држим да је овај привремени живот пријатан, али је несравњено пријатнији онај који ми хришћеши желимо. И ја кажем да је ова светлост радосна и слатка, али је много радоснија и слађа истинита светлост коју се надамо гледати. Ово што се види телесним очима, лепо је, и ми то не потцењујемо, нити мрзимо Божју творевину; али оно невидљиво, које ми више почитујемо од видљивог, заиста је прекрасно и предивно.

А један шаљивчина, по имену Александар, човек лукав, рече: Послушај ме, Пионије! Свети му одговори: Ти најпре мене послушај, јер што ти знаш, то знам и ја, а што ја знам, то ти не знаш. А Александар, ругајући се светитељу, упита га: А ови окови због чега су на теби? Светитељ одговори: Да не мислите да идемо да се вашим идолима поклонимо, него да вам буде јасно да идемо у тамницу и на смрт за Бога нашег.

Покушавши да многим другим ласкама придобије Пионија, али без успеха, Александар рече: Нашто трошити многе речи, када они не желе да остану у животу! А народ тражаше да Пионија метну на видније место, како би сви могли чути речи његове. Али Полемон не допусти, бојећи се да се у народу не створи метеж и узбуна. И рече Полемон светом Пионију: Ако нећеш да боговима принесеш жртву, онда бар ући у њихов храм? Светитељ одговори: Какву ће корист имати идоли од моје посете њима? Полемон рече: Дај се усаветовати, Пионије! Пионије одговори: О, кад бих ја могао да вас све усаветујем да постанете хришћани! Они; се на то громко насмејаше, и рекоше: То нећеш доживети, па макар били огњем спаљени! Светитељ одговори: Страшније је после смрти вечито горети у огњу неугасивом.

Уто се блажена Савина осмехну, а Полемон са осталима упита је: Што се смејеш? Она одговори: Радујем се што сам хришћанка, јер који су чврсти у вери Христовој, они ће се радовати вечито. Безбожници јој рекоше: Смејаћеш се кад будеш пострадала како не желиш, јер жене, које се не клањају боговима, воде се у блудилиште. Она на то одговори: Бог свети истинити побринуће се о мени.

Затим стадоше записивати имена светих и њивохе одговоре, којима Христа исповедаху а идоле одбациваху. А када хтедоше да запишу име Савине, шапну јој свети Пионије да не казује своје право име, него да каже да јој је име Теодотија. А то стога, да не сазна за њу њена госпођа. Јер света Савина беше робиња код неке угледне незнабошкиње. Неколико година пре овога, за царовања Гордијанова,[7] ова незнабошкиња се трудила да своју робињу, блажену Савину, одврати од Христа. Али пошто у томе није успела, она је везану отера у неке пусте планине, где су је верни кришом хранили. Потом на велико заузимање светог Пионија, она би избављена од уза и од робовања госпођи својој. Сада пак свети Пионије се бојаше да је њена госпођа, познавши је по имену, поново не узме к себи. Зато јој и рече да каже да се зове Теодотија.

Када Полемон упита блажену Савину: Како се зовеш? она одговори: Теодотија. Полемон је упита: Јеси ли хришћанка? света одговори: Да, хришћанка сам. Полемон упита: Кога бога почитујеш? Светитељка одговори: Бога свесилнога, који је створио небо и земљу и све нас, кога смо познали преко његовог Слова оваплоћеног од пречисте и безмужне Дјеве Богородице, Господа нашег Исуса Христа.

Пошто записаше имена и одговоре све тројице светих, поведоше их у тамницу, док сав народ иђаше за њима. А неки говораху о светом Пионију: Погледајте како је сада румен у лицу овај који увек бејаше блед. Неки пак викаху: Треба мучити ове који не хтеше да принесу жртву боговима. Свети Пионије одговараше: Хајде, мучите нас, ко вам брани? Испред нас не иду маченосци, нити нас штити нека војска, у вашим смо рукама, мучите нас! – А неко, указујући на светог Асклипиада, рече: Овај хоће да принесе жртву боговима! Свети Пионије одговори: Лажеш, јер ниједан од нас то неће учинити! Неки пак спомињаху имена оних што отпадоше од Христа, и говораху: Тај и тај принеше жртве, а зашто ви нећете? Свети Пионије одговори: Сваки има своју вољу. Што је мени до тога? Ја сам Пионије. – И срђаше се народ на светог Пионија и оне с њим. И једва дођоше до тамнице, јер их народ умало не поби.

А кад уђоше у тамницу, затекоше тамо у оковима за Христа Лина, презвитера саборне цркве, и Македонију, жену из села Карине. И долажаху к њима многи верни, доносећи им понуде. Али они нису хтели да узимају, него су све раздавали тамничким стражарима. А и незнабошци неки посећиваху свете, и наговараху их на идолопоклонство. Но добијајући од њих тврде одговоре, одлажаху са чуђењем. Усто долажаху к сужњима Христовим и они, који беху хришћани, па по невољи и под морањем и из страха од мучења отпадоше од вере; и сваког дана дуго и много кукаху у тамници пред светима. Веома плакаше због њих и свети Пионије, нарочито због оних који су се одликовали чесним животом, па се уплашили мука и принели жртву идолима. И у плачу свом говораше: Ново мучење мучи ми срце и кида душу, када видим где бисер Цркве газе свиње, и звезде небеске змија обара репом на земљу, и виноград засађен десницом Божјом уништавају дивље свиње и разносе сви мимопролазници. Децо моја, коју опет с муком рађам, док се Христос не уобличи у вама; храњеници моји мили, хлебом небесним отхрањени, зашто скренусте на пут пропасти? Сада безакони старци набацише мрљу на целомудрену Сузану, мислим на Цркву Христову. Сада се Аман уздиже, а Јестира се са целим племеном својим смућује. Сада настаде глад, не глад у хлебу, ни жеђ у води, него глад у слушању речи Божје. Сада задремаше све еванђелске девојке, и спавају. И испуни се реч Господња: А кад дође Син Човечји хоће ли наћи веру на земљи? (Лк. 18, 8). И друга реч његова: И предаће брат брата на смрт (Мт. 10, 21). Јер чујем да је сада сваки издајица ближњег свог. Ваистину сатана измоли да нас сеје као пшеницу; а огњена лопата у рукама Бога Слова нека очисти гумно своје! Обљутави со, и просута је напоље, и људи је газе. Али, нека нико не помисли, децо, да је Господ изнемогао. Не Господ, него смо ми изнемогли. Јер Он говори: Еда ли изнеможе рука моја да вас избави? или отежа слух мој да вас не чује? Него греси ваши одвојише вас од Бога вашег. Сагрешисмо, браћо; нарушисмо заповести Господње, и безакоње починисмо, гневећи Бога и уцвељујући ближњега. Јер један другог једемо; један другог опадамо и клеветамо, сами себе прождиремо. А требало је да правда наша буде већа од правде фарисеја и књижевника. Још чујем, како неке од вас Јевреји призивају у своје зборнице. Но чувајте се, да не упаднете у најстрашније замке, и не паднете у неопростиви грех, који је хула на Светога Духа, и не будете заједно са Јеврејима кнезовима содомским и људима гоморским, чије су руке огрезле у крви. Ми нити пророка убисмо, нити Христа издасмо или распесмо. Но зашто много говорити? Сетите се онога што сам и раније толико пута говорио. Познато вам је да Јевреји говоре да је Христос био обичан човек, и као смртан искусио смртну казну. Но нека нам одговоре на ово: Ако је био обичан и смртан човек, како се онда сав свет напуни мноштвом ученика Његових? како толики људи страдају јуначки за име Његово? како се именом обичног и смртног човека кроз толике године ђаволи изгоњаху, и сада се изгоне, и изгониће се до свршетка света? и како се премнога лруга чудеса чине свемоћним именом Његовим у Цркви верних? Не разумеју бедни Јевреји да Господ наш Христос добровољно пострада и умре за нас, и васкрсе трећег дана са славом. Но они безаконици говоре да је Христос био мађионичар, и да је мађионичком силом устао из мртвих. Али, нека нам покажу које то књиге, њихове или наше, тако говоре о Христу, или који то праведан човек икада тако што рече. Зар то није очигледна лаж, и они који такву лаж говоре, нису ли најпоганији безаконици? И зашто се таквима више верује него ли праведним људима? Ја сам још у детињству слушао ту њихову лаж. У Светом Писму пише да је Саул дошао код врачаре и молио је да дозове из мртвих пророка Самуила. И учинивши своје враџбине, жена виде где из земље изађе стар човек, обучен у дугу одећу. И Саулу би јасно да је то Самуило и упита га што је хтео. Шта дакле, је ли могла та врачара истински васкрснути Самуила, или не? Ако Јевреји рекну да је могла, онда ће признати да је неправда јача од правде, и мађије моћније од светости, пошто свети пророк није могао не послушати врачару. Они који би тако говорили, мрски су и проклети. Ако пак Јевреји рекну да та врачара није могла својим мађијама истински васкрснути пророка Самуила, онда ни за Христа Господа нашег не могу рећи да је мађијском силом васкрсао из гроба. Уствари, смисао те повести Светога Писма је овај:

Како је могао ђаво, који је живео у врачари, довести у овај живот душу светог пророка која се одмара у наручју Авраамовом? Јер мање нема власти над већим, и ђаво не може заповедати светитељу, него отпали од Бога анђели слушају оне који, пошто су напустили Бога, служе њима, и дозивају их помоћу мађија. И што врачари траже од њих, то им ови испуњавају. Тражила је врачара послушног јој ђавола, и он се претвори у обличје пророково. И то није чудновато, јер када се сам Сатана, по речи апостола, претвара у анђела светла (2 Кор. 11, 14), онда није необично да и слуге његове узму понекад на себе обличје слугу Божјих, јер ће и Антихрист узети на себе обличје Христово. Жена врачара није дакле васкрсла Самуила, него је у обличју Самуиловом показала ђавола Саулу који је био отпао од Бога. То потврђује и само Свето Писмо, јер онај што се јавио у обличју Самуиловом каже Саулу: И ти ћеш сутра бити са мном. – Но како може Саул, непријатељ Божји, бити са светим пророком Самуилом? Неће ли пре бити са ђаволом, коме се пороби отступивши од Бога? Нека дакле знају лажљиви Јевреји, да се ни помоћу каквих мађија не може извршити истинско васкрсење из мртвих. И као што Самуила мађије не васкрсоше, тако ни Христос не уста помоћу мађија, него божанском силом Својом разори силу смрти; и као што добровољно пострада и умре, тако исто добровољно и васкрсе Својом силом као Бог. Ако пак они неће томе да верују, онда им реците: Иако принесмо жртву идолима, ми смо ипак бољи од вас, јер ви добровољно принесте жртву ђаволима, ма да вас нико није приморавао на то, а ми смо били приморани.

И свети Пионије сокољаше отпале, говорећи: Браћо, иако падосте у велики грех приневши жртву идолима, немојте очајавати, него се истински покајте, и опет се свим срцем обратите Христу Богу свом. Милостив је Он, и готов да прими све који Му с покајањем прилазе. И вас ће с радошћу примити као децу своју. – А они се с великим ридањем кајаху због греха свог, и обраћаху се опет ка Христу Богу.

После тога дође у тамницу Полемон, редитељ идолских жртава, и магистрат[8] Теофил са војском и народом, и извевши свете рекоше им: Ето, ваш епископ Евктимон поклони се боговима нашим, и принесе им жртву. Хајде, договорите се и ви, па то исто учините. Не пристанете ли, онда ће вам у храму богова наших судити Лепидон жрец и Евктимон. Свети Пионије одговори: Ако је епископ Евктимон принео жртву идолима, то је ствар његове воље; шта ми имамо с тим? Но ми, нећемо принети жртве! Усто, нама треба да суди антипат, а не Лепидон, нити Евктимон, нити ви. Зашто ви, не сачекавши антипатов долазак, присвајате себи његову власт?

Ови, пошто извређаше светитеље, одоше. Али се опет вратише с војском и народом и рекоше лаж: Антипат[9] је послао да вас воде у Ефес на истјазање. Пионије одговори: Нека дође његов изасланик и нека нас води. Теофил упита: Зар не верујете мени када вам кажем? Ја сам кнез, и треба ми веровати. – И бацивши омчу на врат светом Пионију, предаде га војницима да га воде у идолски храм. И на силу поведоше све, јер свети не хоћаху да иду к идолима, и громко викаху: Хришћани смо, какве везе имамо с идолима?

И стадоше гурати и вући свете; а светог Пионија вукући ужетом које му беше око врата, умало не удавише. А кад их доведоше насред трга, близу идолишта, свети Пионије леже на земљу, изјављујући да је хришћанин и да не жели ни ући у идолиште. Тада навалише на њега шест слугу, бијаху га и рукама и ногама, и коленима му газише по грудима. Но пошто се он веома одупираше, они га зграбише, унеше у идолиште, и пред погани жртвеник вргоше, где је још стајао несрећни епископ Евктимон, приносећји идолску жртву.

И упита Лепидон: Зашто ви, о Пионије, нећете да принесете жртве? Свети одговори: Зато што смо хришћани. Лепидон упита: Кога бога штујете? Пионије одговори: Штујемо Онога који створи небо и земљу, море, и све што је у њима. Лепидон упита: А ко би распет? Свети одговори: Онај би распет кога посла Отац на спасење света. – Кнезови се на то грохотом насмејаше, а Лепидон стаде грдити и ружити блаженог Пионија. Затим силом метнуше венце на свете мученике, – јер такав беше обичај код незнабожаца при приношењу жртава. – и примораваху их да једу од идолских жртава. А они покидаше венце, побацаше их на земљу, изгазише их ногама, и попљуваше идолске жртве.

Због тога настаде међу незнабошцима силна вика и бука, навалише на светитеље, тукоше их, и опет у тамницу одведоше. Кад је свети Пионије улазио на тамничка врата, један војник га јако удари нечим по глави, и раскрвави. И тог тренутка оног војника заболеше руке, и захвати га нека болест, и тело му се израњави, и наду, тако да је једва дисао.

Потом стиже у Смирну антипат Квинтилијан. И изведе на суд преда се само светог Пионија. Пошто га испита и виде да је непопустљив, он нареди да га нага обесе и гвозденим ноктима стружу тело његово. И док га тако мучаху, питаху га: Зашто тако хиташ к смрти? Свети одговори: Не к смрти, него к вечном животу журим.

После овог мучења свети Пионије би осуђен на смрт. И по римским прописима смртна пресуда је гласила овако: Наредисмо да Пионије, који исповеди сам да је хришћанин, буде распет и жив огњем спаљен.

Када светог мученика доведоше на место распећа и спаљења, он сам скину са себе одећу и, погледавши на своје тело, испуни се великом радошћу због чедности тела свог, па погледа на небо и заблагодари Богу што га до краја сачува у беспрекорној чедности. А на земљи лежаше крст, на коме је имао бити распет. Тада Пионије сам леже на крст, испружи руке и позва војнике да га прикују. А кад га приковаше, говораху му: Опамети се, Пионије, и покори се царској наредби, па ћемо ми одмах извући ексере, и лекари ће те излечити, и бићеш здрав. – Светитељ, поћутавши, рече: Желим да заспим, да бих бољи устао у дан свеопштег васкрсења.

Затим усправише крст са распетим на њему, укопаше га у земљу и учврстише, и около крста натрпаше много дрва, па запалише. Тада велики пламен букну свуд око светитеља. А он, затворивши очи, мољаше се у себи Богу, и не сагореваше. И сви, видевши да су му очи затворене, мишљаху да је већ умро. Но после дуго времена, када пламен већ стаде малаксавати, тада светитељ, завршивши молитву коју је тајно у срцу творио, отвори очи. А народ се зачуди, видећи га још жива у толиком огњу. Затим весела лица изговоривши уз своју молитву: Амин, он додаде: Господе, прими дух мој! – и усну.

А кад се најзад огањ угаси, тело се његово наће потпуно цело, и ни длака једна од косе његове не беше изгорела. Лице му пак беше светло, сијајућји божанском благодаћу, што беше очигледан знак радости његове свете душе, која је ушла у небеско радовање и добила победни венац из Христове деснице.

Ово се зби за царовања Декијева у граду Смирни под антипатом Квинтилијаном, у четири сата по подне у суботу једанаестог марта 250. године.

О осталим светим мученицима, који беху ухапшени са светим Пионијем и оковани у тамници држани, нема писмених података о томе у каквим мукама завршише свој подвиг. Али је ово сигурно: да и они пострадаше за Христа, и са светим Пионијем добише небески живот.

Овај свети Пионије презвитер написао је житије и страдање светог свештеномученика Поликарпе, епископа смирнског, а касније се и сам удостоји с њим части у царству Господа нашег Исуса Христа, који са Оцем и Светим Духом царује вавек, амин.

———————————————-
[1] Смирна – чувен у старини трговачки град Јоније, на источној обали Јегејског Мора. Цркву у Смирни основао је свети Јован Богослов.

[2] Цар римски Декије царовао од 249. до 251. године.

[3] Хомер – грчки песник написао, по предању два спева: Илијаду и Одисеју; непознато је где се родио, те су многи градови, међу њима и Смирна, присвајали себи част да су његова постојбина.

[4] Веелфегор или Ваалфегор – сирофеничанско (моавитско) божанство, коме се служење одликовало неморалом.

[5] Овде се подразумева врачање и чаробњаштво помоћу лешина људских.

[6] Лидија – област у Малој Азији.

[7] Гордијан, римски цар, царовао свега 36 дана у 238. години.

[8] Магистрат – важан државни чиновник код Римљана, који у својим рукама има војну и судску власт.

[9] Антипат или проконзул – управитељ области.