У манастиру Нова Никеја одржан парастос блаженопочившем Епископу Артемију

У манастиру Нова Никеја у Лелићу 22. новембра 2025. године, служена је Заупокојена aрхијерејска Литургија и парастос блаженопочившем Епископу Артемију (упокојио се у Господу на Аранђеловдан 2020. године). Заупокојену Литургију је служио Његово Преосвештенство Хорепископ Хвостански и барајевски Г.Г. Наум уз саслужење: протосинђела Софронија (Ердељана), протосинђела Хризостома (Јовановића), протосинђела Платона (Бабића), јереја Добрице Чакаревића и јерођакона Лонгина (Милинковића). 

Парастос је одслужен после Литургије, а служио га је Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски у егзилу Г.Г. Ксенофонт уз саслужење Преосвећених Хорепископа Николаја, Максима и Наума и више свештенослужитеља. 

Овом молитвеном сабрању присуствовало је око две стотине светосаваца.

На парастосу се пригодном беседом присутнима обратио Хорепископ Наум. У својој беседи Владика је истакао да је блаженопочивши Епископ Артемије имао веру Светог Саве, крстоношење Светог великомученика Лазара Косовског, ревност за чистоту вере и исповедништво вере православне свог духовног оца, светог Јустина Ћелијског, и љубав Светог Николаја Жичког. О тој љубави је рекао: 

„Том јеванђелском љубављу је зрачио и миловао све са којима се сусретао од просјака до председника држава, и од искушеника до патријараха. Заиста је светопавловски свима био све да како год неке спасе. Све је то чинио за јеванђеље, да буде његов заједничар. Велико је било његово срце. Неколико стотина монаха које је он замонашио, десетине свештеника које је рукоположио и манастира које је обновио или из темеља подигао, на хиљаде мирјана које је духовно руководио, најбољи су сведоци тога. Као што цвет својим мирисом привлачи пчеле тако је владика својом љубављу привлачио богољубиве душе. Његов монашки рукосад плодове приноси Богу на свим континентима. После Светог Саве, Владика је највећи обновитељ монаштва у Српској цркви, он је српски Теодосије Велики.” 

Уследила је трпеза љубави за све присутне коју је приредило манастирско братство.

Пре почетка Литургије Владика Ксенофонт је благословио облачење подрасника искушенику поменутог манастира Раденку Бераку. 

Инфо служба

Транскрипт беседе владике Наума на парастосу

блаженопочившем Епископу Артемију

Ваша Преосвештенства, часни и преподобни оци, преподобне сестре монахиње, драга браћо и сестре, сабрали смо се данас око гроба нашег духовног оца и епископа Артемија да се помолимо за покој његове душе и да примимо његов свети благослов и молитве, уверени да је он својим животом угодио Богу и да има велику слободу пред Господом.

Много се за све нас владика бринуо док је на земљи био, много се за нас молио. Уверени смо да и из Небеске Србије исто чини само у много већој мери, с анђелском лакоћом, силом и љубављу, нарочито у ове дане годишњих помена када нас, као што кокош скупља пилиће своје под крила, очински скупља око свог гроба како би нас огрејао својом љубављу и молитвама.

Клањамо се пред Светом вољом Божјом којом је узет од нас и молимо Господа да нам дâ благодат Своју да се у све дане живота нашег молитвено сећамо нашег духовног оца, који нам је проповедао реч Божију и да се, гледајући на свршетак његовог  живота, угледамо на веру његову (уп. Јевр. 13, 7).

А вера његова била је велика и чврста као стена. Имао је наш владика веру Светог Саве. То је била жива и делатна вера која кроз љубав дела, вера која је спремна да и живот положи за Господа. Том вером је он рекао „не” и несрпским српским београдским властодршцима, када то нико није смео, и добро нам по злу познатим представницима тадашње америчке администрације, оличењима лицемерја у српској Голготи, црквеним силницима који нису право управљали речју истине Божије, шиптарским терористима који су нападали стадо Христово, свим глобалистима и екуменистима и свим непријатељима вере и Српства.

 Та вера је учинила да он у своје време у духу буде и патријарх српски, и владар српски, и највећи дипломата српски, и савест српска, и чувар образа српског, и нови Марко Ефески и Нови Јован Милостиви и Нови Нектарије Егински и Нови Јован Златоусти.

Имао је наш владика и крстоношење светог великомученика Лазара Косовског. Велики је био његов крст. Крст Срба на Косову и Метохији је био најпре његов крст, крст оца и архипастира Христовог који шантићевски говори:

Мене све ране мога рода боле,

И моја душа с њим пати и грца.

Овдје у болу срца истрзана

Ја носим клетве свих патња и мука,

И крв што капа са душманских рука,

То је крв моја из мојијех рана.

У мени цвиле душе милиона;

Мој сваки уздах, свака суза бона

Њиховим болом вапије и иште…

Прогон са Косова у далеки Шишатовац и одвајање од пастве – нови крст његов. Оне његове сузе у Грачаници пре одласка сведоци су тога.

Безбројне клевете и лажи упућене од стране лажне браће и издајничких режимских медија – велики и небивали крст његов. Ниједан српски епископ, свештеник или монах у историји српског народа није тако немилосрдно каменован лажима и клеветама као владика Артемије. То каменовање и даље траје, истина све мањом јачином, јер се многима „отварају очи”, али ће доћи време када ће то каменовање сасвим престати и претворити се у светитељско величаније.

Неканонске црквене казне – такође велики крст његов. Колико ја знам ниједан српски епископ у историји Српске Цркве није од стране Сабора српских архијереја тако неправедно кажњен „рашчињењем”, „искључењем из Цркве” и протеривањем са своје епархије као владика Артемије. Себе су рашчинили, искључили и протерали, а њему на главу венац славе ставили.

На крају је владика и крст мучеништва понео јер је, убеђен сам, убијен од слугу сатанских биолошким оружјем, као и многи у време короне.

С Божјом помоћи владика је смирено носио свој животни крст и изнео га до Голготе никога не мрзећи и свагда се молећи за своје непријатеље: „Господе, не урачунај им грех овај.” Ми смо сведоци тога.

Имао је наш владика и љубав светог владике Николаја Жичког. Том јеванђелском љубављу је зрачио и миловао све са којима се сусретао од просјака до председника држава, и од искушеника до патријараха. Заиста је светопавловски свима био све да како год неке спасе. Све је то чинио за јеванђеље, да буде његов заједничар. Велико је било његово срце. Неколико стотина монаха које је он замонашио, десетине свештеника које је рукоположио и манастира које је обновио или из темеља подигао, на хиљаде мирјана које је духовно руководио, најбољи су сведоци тога. Као што цвет својим мирисом привлачи пчеле тако је владика својом љубављу привлачио богољубиве душе. Његов монашки рукосад плодове приноси Богу на свим континентима. После Светог Саве, владика је највећи обновитељ монаштва у Српској цркви, он је српски Теодосије Велики.

Имао је наш владика ревност за чистоту вере и исповедништво вере православне свог духовног оца светог Јустина Ћелијског. Оно што је свети Јустин желео, а није могао да оствари јер није имао епископски чин, у време комунизма, то је владика Артемије учинио у време екуменизма, тј. канонски је оградио стадо Христово од непријатеља Његових. Због тога и због свеукупне неустрашиве борбе за веру, владика је, усуђујем се рећи, један од највећих ревнитеља Православља и један од највећих епископа у историји Цркве. Његово грандиозно дело обнове српског монаштва, духовне обнове народа, борба за опстанак Срба на Косову и Метохији и светомаксимовско очување православља у време свеопште апостасије, о томе јасно сведоче.  

Имајући пред очима све ово ми и данас благодаримо Богу што нам је, у ово тешко време када се безакоње умножило и љубав многих охладнела, дао таквог старца и епископа, таквог ревнитеља за чистоту вере, светоотачка предања и богословље, ревнитеља љубави, смирења и сваке јеванђелске врлине.

Ово молитвено сабрање користимо и да нашем духовном оцу и епископу заблагодаримо на љубави, на труду око наших душа, на добром примеру. Благодаримо, владико свети, од срца на свему, нека Вам Господ узврати Својим небеским благом и радостима у вечном Царству Своме.

Овај наш сусрет у Господу је и својеврсна смотра на којој треба да испитамо своју савест да ли испуњујемо жељу нашег владике изражену пред крај живота речима:

„Оно што бих желео, за овога живота, то је да буде онако као што кажу свети Оци: „Добар син се познаје у одсуству оца.” И кад ме не буде било, кад буде Божија воља, ви ћете бити и треба да будете оно што сте и сада: и верни и ревносни и одани ономе духу којим смо живели овде на земљи.”

Моје скромно запажање је да се сви, на челу са нашим Преосвећеним владиком Ксенофонтом, по својим моћима трудимо да будемо и верни и ревносни и одани духу љубави и правоверја. Ипак, можемо сви много боље. Зато, дајмо данас обећање и Оцу нашем небеском и оцу нашем духовном да ћемо се, уз Божију помоћ, потрудити да још ревноснији будемо у својим хришћанским трудовима. При том никада не помислимо да смо се усавршили, него да стремимо не би ли то достигли, заборављајући оно што је за нама, а стремећи за оним што је пред нама. Трчимо, дакле, браћо и сестре, према циљу ради награде небескога призвања Божијега у Христу Исусу, имајући молитве нашег владике за путовође и помоћнике.

Помолимо се данас и за непријатеље наше који нас прогоне на правди Бога, и који још за живота владике Артемија злобно рекоше: „По смрти владике Артемија умреће и његово дело.” Нека Господ и њима просветли ум и срце и поврати их на пут Праве Вере. На том путу, слободном од и најмањег каменчића екуменизма и лицемерја, их ми чекамо да заједно прослављамо Господа у истини, правди и љубави, да сви једно будемо у Господу на радост Светог Саве и свих угодника Божјих из нашег народа.

А о њиховој злонамерној жељи рецимо само ону народну: „Што је баби мило, то јој се и снило.” Чињеница је да бабин сан није постао јава, нити ће постати, јер је дело владике Артемија дело Божје, а оно је неуништиво. Слабост је Божја, наиме, јача од људи.

На крају још једном сви из све душе, и од свега ума свог, рецимо:

Вечан ти спомен достојан блаженства и вечног спомена оче и владико наш Артемије! Благослови нас и води до тихог пристаништа Царства Небеског да тамо заједно славимо Тројединог Бога нашег, Оца и Сина и Светога Духа, кроза све векове и сву вечност. Амин.

Вечан му спомен!