Почетна / ЕПИСКОП / Интервјуи / Епископ Артемије: Интервју за Данас

Епископ Артемије: Интервју за Данас

Верујем да је Божја правда да сада будем с прогнаним Србима

На последњем заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве владика Артемије разрешен је дужности управљања Епархијом рашко-призренском (ЕРП). Преседан каквог није било у 90 година дугој историји обновљене Српске патријаршије у црквену јавност је унео конфузију, а у монаштво ЕРП, које од увођења привремених мера управе у Епархији живи у некој врсти ванредног стања, додатни немир. Разговор са владиком Артемијем о актуелним догађајима у Цркви вођен је на дан када је цело монашко братство, сем једног монаха, напустило Црну Реку, која је његовим доласком за игумана јуна 1978. од запустелог манастира постала расадник српског монаштва.

Какав је Ваш садашњи статус – појмови разрешен дужности епархиjског архијереја и пензионисан мешају се чак и у изјавама црквених званичника?

У одлуци Сабора и расправи која је на њему вођена реч пензионисан није се користила. Мој статус је умировљени епископ рашко-призренски, а не пензионисани. То значи да сам лишен права управљања Епархијом, којом сам управљао 19 година, али сам задржао све друге особине епископа. У раду Сабора учествоваћу по позиву и, вероватно, без права гласа.

Да ли Сабор или Синод могу да Вас „активирају“ као епархијског архијереја тамо где буде било потребе у СПЦ?

То не знам, јер о томе није било говора. Али, оно што ми се чини да би могло и једино што бих прихватио био би повратaк на своју епархију. Никакво ангажовање на било којој другој епархији или у било ком другом својству не би долазило у обзир.

Где ћете сада живети?

На Сабору је речено да треба да поднесем Светом синоду предлог где бих желео и могао да боравим у будућности. То може да буде било где, само ван граница ЕРП. Тиме ми је унапред ускраћено право из одлуке Сабора из `90-тих година прошлог века да сваки епископ може да изабере у својој епархији један манастир у којем би у случају болести, пензионисања и повлачења могао да борави. Хвала Богу, брат Василије сремски је још у току Сабора понудио један од својих манастира, на чему сам му захвалан. Поред њега и владика Јустин тимочки понудио је да будем код њега, иако нема већи избор манастира. За мене једног тамо би се вероватно нашло место, али не и за моје монахе. Четворица монаха који су били одређени да буду са мном од средине фебруара, када сам био привремено разрешен управе, по синодској одлуци имају право да буду са мном на месту где ћу и даље боравити. Зато сам прихватио да с братом Василијем одредимо да живим у неком од манастира на Фрушкој Гори. После обиласка неких манастира поднео сам предлог Светом синоду да ми се дозволи боравак у манастиру Крушедолу на Фрушкој Гори. Синод је, пак, одредио два друга манастира од којих могу да изаберем један. То су Шишатовац и Фенек. Поново сам обишао оба та манастира и чини ми се да ће то бити манастир Шишатовац. За коначну одлуку чекам да се врати владика Василије из Америке и да то прецизирамо и договоримо.

Због чега је Сабор проценио да не можете да останете у ЕРП, поготово што сте Ви готово једини епископ СПЦ који је током ратних сукоба на простору бивше СФР Југославије остао у својој епархији? Да ли се и о томе гласало?

Није било гласања, напросто је тако ушло у одлуку. Али, то је питање на које треба да одговоре чланови Синода или портпарол Сабора.

Многе је изненадио став Синода да не можете више да будете духовник монаштву ЕРП, а сада се прича и да Синод не допушта да монаси ЕРП одлазе у друге епархије СПЦ. Колико ће административне мере помоћи останку монаштва у ЕРП које се, после увођења привремене управе, нашло у процепу између послушности црквеним властима и оптужби да негују култ Ваше личности?

У одлуци о забрани духовништва која се налази у последњем синодском  акту, у којем се говори о месту мог боравка, нису наведени никакви канони, нити одредбе Устава СПЦ на којој се та забрана базира. Мислим да за то не постоји никакво канонско оправдање, због чега ћу тражити од Синода да ми то разјасни. У свако случају, то је изазвало велико узнемирење и незадовољство у монаштву ЕРП, монаштву које сам, уз помоћ Божју, 30 и више година стварао. То је кап која је прелила чашу незадовољства, те многи од братстава и монаха одлучују да напусте Епархију. Али, то је њихова одлука и одговорност. Претња да неће добити канонски отпуст, да не сме нигде бити примљени без канонског отпуста само  још више комликује и компромитује СПЦ. Монаштво јесте дало завет послушности, али монаси нису инвентар који се може размештати по својој вољи. То су ипак живе, боголике личности са душом и срцем, према којима се мора имати обзира. Што се тиче прича о култу личности, то су произвољне твдње и једна од многобројних квалификација које се паушално пуштају у промет без икаквог основа и оправдања. О култу личности не може бити ни говора. Може се говорити само о духовном односу духовног оца и духовних чеда, што је принцип на коме монаштво постоји у Цркви две хиљаде година.

Црноречко братство је напустило манастир, који је више деценија уназад сматран духовним средиштем ЕРП. Да ли из садашње перспективе мислите да је све то вредело радити?

Ово што се сада догађа, то је  као кад би човек гледао да све оно што је у животу стварао и градио неко дође и руши. Такав осећај имам у погледу Црне Реке и уопште монаштва ЕРП. Веома је болно и тешко, али сигурно је вредело и требало радити на духовној обнови. Оно што би могло да буде решење у проблему који је сада настао и да монаштво остане у својим манастирима, јесте да ми се допусти боравак у било ком манастиру ЕРП и да останем духовник монаштву. Тада се нико од монаштва не би покретао.

После Ваше изјаве да сте „кажњени без суда и осуде“ владика Атанасије заложио се за објављивање „15 фасцикли“ саборске документације о Вашем „случају“, а у поједини медији објавили су синодски акт о утврђивању Ваше канонске одговорности. Ту су изнете озбиљне оптужбе из којих би се могло закључити да сте заправо „добро прошли“ са разрешењем и да је казна могла да буде далеко тежа. Како Ви то коментаришете?

То и јесте закључак владике Атанасија да је ова казна била снисхођење, а да је могло да буде много горе. Документ о утврђивању канонске одговорности је оптужница која није доказана, зато што није постојао процес у којем би друга страна могла да изнесе своје разлоге, тумачења и објашњења. Тога није било на Сабору и о томе, иако је документ сада пуштен кроз жуту штампу, не желим да говорим и да коментаришем преко медија. То су питања на која одговор може да се добије само у регуларном црквеном судском процесу.

Колико у свему што се догодило има политике – у појединим високим дипломатским, политичким, али и црквеним круговима као разлози Вашег „уклањања“ помињу се „геостратешки разлози и антиекуменизам“, док у Синоду такве тврње приписују „клану Ваших бранилаца“?

Ни о томе сада не желим да говорим, јер би испало да дајем тумачење преко медија, што не би било у реду.

Да ли је Сабор, осим питања Вашег статуса, разматрао и положај и улогу СПЦ на КиМ у садашњим политичким, безбедностим и егзистенцијалним околностима и шта су ставови Цркве о томе?

То би Синод морао да објасни. Могу само да кажем да на овом Сабору нису третирана никаква друга питања о конкретном животу и потребама српског народа на КиМ, осим што се водио разговор о питању владике Артемија.

Да ли је могуће, чак и кад нисте физички присутни, заиста потпуно „отићи“ са КиМ?

Мени није забрањено да мислим на КиМ,  да се молим за КиМ и да се за њега борим на начин који сматрам прикладним. КиМ никада неће бити изван мојих мисли и осећања, јер никада нисам ни помишљао да ћу бити ван Косова. Нажалост, то се догодило како се догодило и не по мојој вољи. Осећам се као и мој народ који је пре 11 година протеран са КиМ. Склон сам да верујем да је то, ипак, нека Божја правда – са онима који су остали на КиМ био сам 10 година, сад је ред да наредних година, колико је то Божја воља, будем и с онима који су програни. Можда је у томе нека примисао Божја.

Да ли је прихватање синодских и саборских одлука с којима се не слажете заправо  „формула“ против раскола за који Вас годинама опружују поједни епископи, а сад се помиње и у синодском акту?

Ја сам члан Сабора. Сабор ме је изабрао и поставио на место епископа. Као што сам тада био послушан Сабору, тако сам и му сада послушан. Али, наравна ствар да, као што сам то рекао и по питању синодске одлуке, и сада могу да кажем прихватам, али се не слажем, јер није спроведен никакав регуларни процес по питању мог уклањања с епархије. То је била моја изјава на Сабору – да сам не подносим ни молбу за повлачање, нити молбу за пензионисање, али да ћу прихватити што Сабор одлучи. То је мој став. Наравно да је оптужба о неком припреманом расколу на коме, према неким оптужбама, наводно рађено чак 15, 16 година, просто речено глупост. Никада, ни у помисли нисам ништа учинио у том правцу. Ако има неког неслагања, то је идеолошко неслагање с појединим одлукама и по питању неканонског мешања других у унутрашњи живот  ЕРП. То сам изражавао јавно, али то није припрема раскола. Тај појам се често олако употребљава без суштинског покрића, као што се протеклих месеци за монахе и све који имају своје мишљење о догађајима у ЕРП говорило да су парасинагога, расколници, цркворушитељи, и каквих све израза није било. Раскол подразумева стварање потпуно нове структуре која би требало да замени структуру Цркве, издвајање једног дела верника и клира,  што у нашем случају никада није било ни у помислима. А можда би некима то управо одговарало.

Ове године навршава се пола века Вашег монашког стажа. Дошли сте до звања епископа, у једном тренутку, када се држава потпуно повукла с КиМ, многи су у Вама видели српског Макариоса, сада сте били разрешени управљања ЕРП, између осталог и због политичности у чему Вас сумњиче. Како Ви на то гледате?

Педесет година од како сам кренуо монашким путем заиста није мали период. То је цео живот такорећи и то време протекло је у труду да се испуне монашки завети које сам положио на монашењу у служби Богу и своме роду на било ком месту да сам био. Поготово последњих 19 година као епископ рашко-призренски. О мом раду и животу боље ће говорити други него ја сам. Не желим да правим анализе и закључке. У сваком случају, чинио сам оно што сам по савести сматрао да сам дужан чинити. Све остало је у Божјим рукама.

Шта намеравате да радите као умировљени епископ?

Оно што буде живот наметнуо да се ради. Трудим се да се сместим негде да бих могао да наставим живот, пре свега монашки, а онда и да се бавим књигом, као што сам и досад чинио према могућностима.

Да ли као сведок и учесник важних догађаја на КиМ размишљате да напишете књигу сећења?

Није искључено, мада о томе за сада не размишљам. То је велики посао, а запливати у те воде било би мало ризично.

Зашто би било ризично?

Због обимности материјала и догађања, с једне стране, и што, с друге стране, сматрам да ће рад на духовном и богословском пољу бити кориснији и потребнији. Догађаји у задњих 11 година нису оставили много слободног времена за бављење теологијом.

Ј. Тасић