Почетна / ЕПИСКОП / Обраћања, Текстови / Епископ Артемије: Мало уздарје – одговор на нападе Владике Атанасија

Епископ Артемије: Мало уздарје – одговор на нападе Владике Атанасија

 „Проповедај реч, настој у добро време
и у невреме, покарај, запрети, умоли
са сваким сношењем и учењем

(II Тим. 4, 2).

Овај богонадахнути и богомудри савет светог апостола Павла, упућен његовом ученику Тимотеју, епископ др Атанасије (Јевтић) схватио је на себи својствен начин, као и многа друга места из богонадахнутих књига Светога Писма и делâ светих Отаца Цркве Свете Православне.Он заиста не пропушта прилику да „у време и у невреме“ нападне, извређа, оклевета, облати… свакога онога ко беспоговорно не усвоји његов начин мишљења, делања и живљења у Цркви Бога Живога, ко не пристане да му се по свему усличи, да буде његова „слика и прилика“, поготову ако је још и његов „брат“.

Зар се то није „опет и много пута“ (паки и многажди) очигледно показало у последњих неколико година, а посебно у последњих неколико месеци? Тај човек (иако пре једанаест година умировљен) добио је (од кога ли?) невероватну снагу и ревност да се, попут Дон Кихота, бори са ветрењачама које сâм гради, руши и поново саграђује. Иако је успео – уз помоћ још неке браће, монтираног процеса, неодржаног суда – да Нас осуди и лиши поверене нам Епархије рашко-призренске, да својом логосношћу од оца Симеона (Виловског) изгради демоноподобног монструма, да стрпа у затвор Предрага Суботичког који тамо чами шест месеци, то му није било довољно. Очекујући да се питање изручења о. Симеона реши на највишем државном суду Грчке, Ареопагу, владика Атанасије је половином јуна обиграо целу Свету Гору и пола Грчке достављајући обилно свима своје „доказе“ о злоделима и манипулацијама Симеона Виловског. Тада се прославио својим интервјуом на Ромфеи који је пренет и на (сада) званичном сајту Епархије рашко-призренске. Будући да је на то добио адекватан одговор од о. Симеона, такође на Ромфеи, нећемо се тиме овде бавити, иако не би било без значаја и за нашу црквену јавност да се та преписка појави у интегралном виду.

Беше то показана ревност „у добро време“, али не беше довољно. Врховни суд Грчке, Ареопаг, на своме заседању 6. јула ове, 2010. године, одлучи да о. Симеона не изручи правосудним органима Србије. Зашто? Видеће се из њиховог званичног саопштења које ће се ових дана појавити. Оно што се већ зна, то је тако одлучено због тога што правосудни органи Србије уз захтев за изручење о. Симеона нису доставили ни један једини доказ о кривицама које му се приписују. Зашто Београд није доставио те доказе? Очигледно зато што их није имао. Таква одлука грчког суда баца ново светло на цео случај Епархије рашко-призренске.

Но, владика Атанасије то негира и проналази „стварне“ разлоге ослобађања оца Симеона. Он дословно вели: „Он је (о. Симеон) ослобођен захваљујући опет и много пута лажном сведочењу владике Артемија“. То рече и остаде жив, али ни то ничим не доказа, као ни мноштво других клевета, лажи, инсинуација које је изговорио и написао на Наш рачун. А шта је све у стању тај „брат“ да смисли, створи, искомбинује, тешко је набројати у једном кратком осврту. Ипак, ко има прилике, нека нађе, опет на званичном сајту Епархије рашко-призренске, његов најновији објављени богословски трактат: „Криво (=неправославно) схватање Ц р к в е  и  с п а с е њ а у теорији и пракси епископа Артемија и групе монаха, његових ученика“, па ће му многе ствари постати јасне.

Немамо ни жеље ни могућности да детаљније анализирамо све шта нам је тамо прикачено и пришивено, „опет и много пута“, без икаквих доказа, сем умишљених и измишљених конструкција у глави владике Атанасија. Примера ради, он пише: „Артемије тврди да он сада није више епископ својим монасима, али да им и даље јесте духовник, ‚духовни отац’. Ову тезу он развија нашироко – притом доста дрско – у својим јавним иступима, отвореним писмима и сличним текстовима“, а да не наведе ни један једини пример из тог „обиља текстова“ који би поткрепили ту његову тезу. Нешто слично Ареопагу.

О квалификацијама и блаћењу тих јадних монаха и монахиња који кренуше из својих манастира, у којима су провели и по двадесет и више година, не због медених колача него притиснути огромном количином „љубави“ која се на њих излива од стране првог и другог администратора Епархије рашко-призренске шта уопште казати? Ко то не види? Ко то не осећа? Наравно да у тексту владике Атанасија главни и једини кривац за све те „беспоретке“ у Српској Православној Цркви, па и за покретање монахâ, јесте нико други до владика Артемије. Крив је и што је „Артемије сâм, лично и искључиво, монашио“ своје монахе. То ми је, ваљда, и највећи грех. Да би то „доказао“, наводи пример апостола Павла, који, како и Атанасије (овде) правилно закључује, „спасење своди на Христа и зато не проповеда себе него Њега, Распетога и Васкрслога, Њега Који је Љубав и Који духовном љубављу ствара, конституише, Цркву Своју као Заједницу Љубави“. Таквим описом рада светог апостола Павла као да жели да истакне и „докаже“ да је Артемије, уместо Христа, Распетога и Васкрслога, ваљда прoповедао себе!?

Таквих конструкција је сијасет у ових четрнаест страница текста владике Атанасија. Па још, шта ми све не приписује иако су то ноторне лажи: „Владика Артемије је поделио своју паству…, па и своје монаштво“, наравно опет (као и много пута) без икаквих доказа. Чак злурадо очекује „да види какав ће раздор и поделу Артемије створити у Сремској епархији“ и пророчки додаје: „Јер он тамо неће мировати.“ А као доказ наводи гласине: „Јер се већ чуло да су његови приврженици купили кућу близу манастира Шишатовца“, питајући се забринуто: „Којим ли новцем“?

О поређењу Артемија и артемијеваца, њихове групе и групашења, са грчким старокалендарцима, блискости Артемија са старокалендарцем Кипријаном, „са којим је Артемије иначе одржавао својеврсне односе и то се знало у Грчкој, а знали смо и ми у Србији“, било је повремено говора и у протеклом периоду. Будући да једино Артемије није ништа знао о тим „својеврсним односима“, било би добро да је Атанасије и то поткрепио бар једним доказом, како би бар та небулоза, колико-толико, била уверљива.

Тврдећи, између осталог, да Артемије, који нема своје Епархије, не може имати ни своје „духовне деце“, поготову у другим епископијама, њега живо интересује „шта ли Артемију исповедају његова ,духовна деца’ кад и даље бунтују против црквеног реда и поретка…“ Будући да то не може знати, нити му ја, као духовник, смем то открити, он закључује да „њихово недавно Отворено писмо администратору Епархије рашко-призренске, митрополиту Амфилохију, најбоље потврђује какви су плодови Артемијевог ,духовништва’ над таквим монасима“, јер „они немају ни слово м од монашког образа и завета“.

У својој знатижељи Атанасије се и даље пита: „Шта представљају групе и групице артемијеваца?…“ и самоуверено закључује: „Осим знак да Артемије већ ствара еклисиолошки раскол“. Јер, он (Артемије), „уствари гази и пориче и свете каноне и Свето Предање и ствара, без љубави и зајeдништва, нове, неправославне, нецрквене, неканонске, нелитургијске теорије о некој имагинарној, виртуелној еклисиологији, па, самим тим, и о некој новој сотириологији…“ Будући да ни овде не наводи никакве доказе или цитате који потврђују постојање те Наше „теорије“, остаје само да се закључи да то све постоји само у глави аутора, који прави конструкције, уистину „имагинарне“, против којих се онда ватрено бори, истичући себе за новог Дон Кихота.

И тако даље, и тако редом. Грех до греха, безакоње до безакоња, и владика Атанасије је насликао духовни и морални лик епископа Артемија, који поред свега што му је учињено још се усуђује да „сматра да му је учињена неправда“, па се пита (иако је уверен да није), чак и да је тако, „зашто радије не поднесе неправду, Христа ради, него дели народ Божји и цепа нешивену Ризу Христову“? Да ли је и овде потребан неки коментар?

На крају, захвалан сам владици Атанасију што ме братски подсећа на дивне текстове светитеља Божјих Игњатија Богоносца, Иринеја Лионског и, посебно, светог Јована Златоуста, који саветује своју сабраћу епископе: „…Али немојте потписивати моју осуду, јер ништа не знам на себи што је достојно свргнућа“. Ја, пак, будући свестан својих грехова и мана, не усуђујем се поредити себе са тим светитељима Божјим, иако бих поруку светог Златоуста могао и Ја упутити својој браћи архијерејима.

Оно што радује јесте молитва на крају текста владике Атанасија, ако је искрена, где он у своје грехе, за које моли милост од Бога, убраја и ово своје писаније.

 

+ АРТЕМИЈЕ,
умировљени епископ
рашко-призренски