Почетна / ЕПИСКОП / Интервјуи / Интервју Епископа Артемија за лист Дневник из Скопља

Интервју Епископа Артемија за лист Дневник из Скопља

У прилогу доносимо Интервју који је Владика Артемије дао листу „Дневник“ из Скопља. Интервју је радио Бранко Горгевски.

Питање: Ових дана је подигнута оптужница против Вас, због наводно преплаћене санације манастира на Косову за један милион евра. Шта је истина у вези са тиме што се дешавало пре четири године. Има ли неких других мотива у оптужници?

Одговор: Био сам Епископ епархије рашко-призренске (дакле, Косова и Метохије и Рашке области) деветнаест година. Сви који су пратили развој распада бивше Југославије знају какве су то године биле и шта је све народ препатио у свим деловима те бивше државе, а посебно на Косову и Метохији. По дужности Епархијског Архијереја бринуо сам о Цркви и своме народу (пастви) сходно Канонима и Уставу СПЦ. Није било лако. Године 1999. дошла је на Косово и Метохију међународна заједница у лицу УНМИК-а и КФОР-а на основу резолуције СБ УН са задатком и обавезом да осигурају миран и безбедан живот свима на КиМ. Нажалост, та мисија није успела. Под њиховом „бригом и заштитом“ са Косова и Метохије протерано је преко 250.000 мојих верника (дакле, Српског народа), убијено преко хиљаду Срба, спаљено и уништено стотине села и десетине хиљада српских кућа, и преко 150 српских цркава и манастира.

Ја сам се бринуо и борио за опстанак и останак свога народа на тим светим косовскометохијсим просторима, настојао сам према својим моћима да се порушене светиње обнове где год је то било могуће. После једностраног и безаконог проглашења Независности Косова (од Србије) и признавања те независности од неких држава (САД, чланица ЕУ и др.) био сам непомирљив борац и противник тог насилног чина. И то сам отворено показивао.
Такав мој рад није се свиђао моћницима Америке, ЕУ, па и Београда. И почела је хајка на нас најпре преко медија, па онда и преко врха СПЦ. Насилно, неканонски и против уставно, без суда и пресуде, без права и могућности на одбрану, уклоњен сам са Трона Епархије рашко-призренске и буквално протеран са Косова и Метохије. Да би се тај прогон приказао у јавности као оправдан и легитиман, нађен је изговор у наводним финансијским малверзацијама, што се и у оптужниици наводи. Главни пак разлог био је и јесте прогон из политичких разога (борби за Косово) и верских убеђења (борби против екуменизма), јер сам поред осталог, био и остао непоколебљиви борац против свејереси Екуменизма која се, нажалост, дубоко укоренила у свим помесним Православним црквама. То је, укратко, сва истина о такозваном случају Владике Артемија.

 

Питање: Већ неколико година сте Епископ и Епархија у егзилу, а СПЦ Вас је расчинила и сада имате статус обичног монаха. Оптужују Вас за раскол. Шта је истина са тиме, шта Ви конкретно замерате Српској православној цркви?

Одговор: Већ смо рекли да је наше уклањање са Епархје извршено без суда и пресуде, без судског процеса, неканонски и противуставно. И ми то нисмо прихватили. Остали смо и даље што смо били – Епископ рашко-призренски, али прогнан (у егзилу). Велики број монаштва из Наше Епархије кренуо је добровољно за Нама и са Нама у прогонство. Велики број православног народа је, схвативши суштину проблема, пришао Нама. Тако су никле КАТАКОМБЕ у разним местима по Србији (има их већ око 25 на броју). Ми са Нашим монаштвом и верним народом нисмо се одвојили од Српске православне цркве, нисмо одступили ни у чему од учења светих Апостола и светих Отаца Цркве Православне, нисмо ништа ново увели ни у учење ни у праксу. Зато су те оптужбе „за раскол“ неосноване.

А шта ми „замерамо“ званичној СПЦ? Много тога. А све се своди на одступање од поштовања светих Канона, удаљавање од учења светих Отаца, нарушавање светог Предања, увођење новотарија у богослужење, а пре свега и изнад свега заједничке молитве са јеретицима (папистима и другима), што се све своди на једну једину реч: Екуменизам. То верни народ увиђа, осећа, и бори се против тога заједно са нама. Што званична СПЦ више тоне у блато екуменистичке јереси, то све више народа прилази к нама како у земљи тако и у дијаспори широм света.

 

Питање: У више наврата истичете као проблем „јерес екуменизма“ – шта је ту главни проблем према вама?

Одговор: Одговор је углавном дат у претходном одговору. Екуменизам је, по речима Преподобног Јустина Ћелијског – свејерес, јер настоји да уједини све супротности: истину и лаж, добро и зло, Бога и ђавола, Цркву Божију са безбројним јересима, окупљеним у такозвани Светски савез цркава. То је, кратко речено – одступање од Символа вере у коме, ми православни, исповедамо веру у ЈЕДНУ, свету, саборну и апостолску Цркву. А екуменисти верују не у једну, него у МНОГЕ цркве, што је равно негирању саме Цркве, као што је многобоштво негирање вере у Бога.

 

Питање: Како сада делујете као „Епархија у егзилу“ – колико и каквих објеката имате, колико монаха и монахиња, свештеника, верника?

Одговор: И о томе је у напред било речи. Статистику немамо за све што Вас интересује. Рекли смо да имамо око 25 катакомби у којима живе и богослуже наши монаси. Почело се са богослужењем, као у првим вековима хришћанства, по подрумима, гаражама, прилагођеним просторијама у кућама и објектима које нам је понудио наш народ. Неко поклонио, неко дао на коришћење без надокнаде, нешто смо изнајмили. Сада имамо већ седам новоподигнутих цркава (од којих су три брвнаре) и пар нових конака за смештај монаштва. Све изграђено прилозима и радом верног народа. Што се монаштва тиче, имамо са Нама око 80 монаха и око 40 монахиња, што све укупно чини око 120 монашких лица. Треба додати да тај број спонтано, али континуирано све више расте. Свештеника немамо много јер немамо класичне парохије. Њих је око 4–5. А верника? Само је Богу познато. По нама, неколико хиљада који редовно посећују наша богослужења, а много више оних који нас интимно подржавају. Слава Богу.

 

Питање: Да ли имате услове за слободно деловање? Како се државне власти односе према Вашим следбеницима и Епархији у целини?

Одговор: Услови су изгнанички. Први кораци били су тешки. Било је покушаја, чак и физичког насртаја, да се наша богослужења ометају. Не од стране државе, него званичне СПЦ (од локалног свештенства). Било је блаћења, напада, клевета, (има тога и даље) кроз медије штампане и електронске. Ми некад одговарамо, а чешће не. Од стране државе, после оних почетних притисака око нашег уклањања и прогона, неких проблема немамо, сем овог судског процеса, а и то по захтеву званичне цркве.

 

Питање: Српска православна црква још увек се не саглашава са тим да Македонска православна црква добије статус аутокефалне. Како гледате на овај проблем?

Одговор: Као на класични раскол.

 

Питање: Где је по Вама излазно решење из овог проблема? СПЦ стоји на позицијама „Нишког договора“ и давања само „аутономног статуса Православној цркви у Македонији“ а што другој страни није прихватљиво?

Одговор: Излаз из овог стања је само један: покајање тзв. МПЦ и повратак у канонски поредак. „Аутономија“, мало ли је? И зашто је то „неприхватљиво“? „Нишки договор“ то предвиђа, то су прихватили и потписали и Епископи из Македоније. Касније су (сигурно под притиском државних власти) повукли свој потпис и, ево годинама, истрајавају у захтеву да добију аутокефакност. Тога, по мени, неће бити. Црква се не формира и не поводи по државним границама.

 

Питање: Да ли сматрате да би се овај црквени спор могао решити у догледно време са овом гарнитуром владика у врху Српске православне цркве?

Одговор: То зависи од друге стране, од тзв. МПЦ. Ако прихвате и врате се „Нишком договору“, спор ће престати и биће обновљено канонско јединство стим што ће црква у Македонији бити аутономна и као таква у склопу Српске православне цркве, као и пре раскола. Ако тога не буде, остаће садашње стање ствари без обзира која је гарнитура владика у врху Српске православне цркве.

Епископ +АРТЕМИЈЕ

http://dnevnik.mk/default.asp?ItemID=60276C27736653429509226F7BAA4960