Писма читалаца: Душеломље

Драги Синиша,

Хвала ти на лепоречју, добрим жељама и молитвама за моје здравље. Казано је да  је година наших до седамдесет а у јачега до осамдесет, да године теку брзо, и ми одлјећемо. Ја сам одавно, по годинама, надгорњо моје претке примичући се осамдесетој а тиме и излазним дверима овоземља. Није важно колко дана ћемо бити овде, но дал смо спремни да дадемо добар одговор пред Лицем Онога Који нам подари душу.

То што кажеш да се шушка по неким катакомбама како се, тобож, мешају честице за свето причешће – немој да те збуњује. Од Достојевског сам научио да идем својим путем задатом циљу не окрећући се и не ћерајући са керовима што лају поред пута да не би  одоцно тамо ђе сам наумио.

Мени је Бог подарио безмало двадесеточлану породицу. Ђаво је покушаво да убаци раздор, много пута и на разне начине.

Молитвом и мудрошћу смо превазилазили искушења па смо, уздајући се у Бога, из сваке од тих невоља излазили сложнији и снажнији.

Једног Бадњег праскозорја, док су зетови и унучад, ишли у планину по бадњаке, отидох крај реке и насекох пруће па сам канапом везао у сноп онолико прутева колко смо тада имали чељади. А неколицину сам оставио појединачно. Кад смо увече унели бадњак и сабрали се око трпезе, донео сам прут и упитао ко може да га сломи. Најмлађа унука Магдалена се јавила као добровољац. Заиста, успела је. Олако. Онда сам изнео онај сноп увезаног прућа и предложио да га сломе. Запињали су сви, из петних жила, и појединачно и удружено, окретали, обртали. Нису успели.

Рекох: замислите да је овај несаломиви дењак наша породица. Док смо збјени, увезани слогом и љубављу, тешко ће нам неко наудити. Такво понашање је и Богу мило. Ако неко искочи из послушања и слоге биће ко онај прут што га наша Магдалена малочас сломи. Биће, што би реко владика Раде, сламка међу вихорови, сирак тужни без иђе икога.

Док нисам отишао у пензију у мом предузећу је било сто и четрдесетак радника.

Ђаво је на стотине пута покушаво да унесе немир, раздор, неслогу. Свако јутро смо по радњама, радионицама, канцеларијама палили кандила, кадили просторије и раднике. Кад год је била прилика говорио сам им: Ђецо, сложна браћа кућу граде а несложна и стару батаљују.

Молитвама и речју јеванђелском смо одгонили непомјаника и сачували фирму 30 година, јер смо се трудили да је у Господњи заклон сместимо. Упркос томе, ђаво је копо и рукама и ногама да унесе немир. Неке сараднике је успео да гурне у крађу, друге у оговарање, треће у заваду са колегама, четврте да не буду предусретљиви према муштерији…

Али Божјом милошћу смо једну по једну замку склањали и крчили пут благочашћа.

У цркву смо сви, из наше породице, ишли на литургије редовно, сваког празника и недеље, а Нада и ја и суботом када смо молитве посвећивали нашим усопшим прецима.

Онда смо приметили да су се у цркви појавили вуци у јагњећој кожи. Јерес екуменизма је завладала, поједине владике су налагале свештеницима да уводе којекакве новатарије…

Бог нам учини милост те прогнаше Владику Артемија и његову духовну децу. Тако се породи ЕРП у егзилу – чамац нашег спасења, пошто брод београдске патријаршије, као Титаник у време оно, поче тонути у смрдљивим, јеретичким, екуменистичким, ватиканским водама.

Тако нађосмо мир душама својим, предвођени светим Владиком Артемијем и његовом духовном децом. Почеше ницати катакомбне светиње широм васељене.

Започето етно село у Лозници би гнездо у коме прогнани монаси нађоше мир душама својим. Уместо испројектованог националног ресторана ниче црква и манастирски комплекс. После седам година, од освештања цркве, открисмо повеље краља Милутина и цара Душана, старе седам векова, из којих сазнадосмо да је потес лозничких винограда у коме се данас налази манастир Светог Николе, био метох манастира Хиландара.

Да ли је то прст Божји – не знам.

Бог зна.

Знам да је свети Владика Артемије говорио: Ако је ЕРП у егзилу по  Божјем промислу – опстаће. Ако је она дело људске надмености – пропашће. У том случају и треба да пропадне што пре.

Богу хвала: опстаде. Ниче скоро педесет катакомбних светиња у којима се народ окупља на молитве.

Није чудо што је ЕРП у егзилу трн у оку јеретицима и богоиздајницима па ће нас они називати артемијевцима, расколницима, парасинагогом и којекаквим погрдама.

Није чудо што су кажњавани јереји па и поједини мирјани од стране папиних прстеноносаца и њихових полтрона.

Није чудо што су нас државне власти прогањале, саслушавале, судиле, апсиле, претиле, забрањивале…

Није чудо што су средства информисања ширила клевете и лажи бацајући дрвље и камење на светог Владику и његову духовну децу.

Није чудо што су братоубице, ватиканске слугерање, кад су им планови о уништењу рукосада Владике Артемија пропали, почели да се самообмањују и теше говорећи: Оно што нисмо успели ми, урадиће биологија: кад умре Артемије, умреће с њим и његово дело.

Није чудо ни то што и након пресељења светог Владике у вечност, расте и умножава се његово духовно јато.

Чудо је ђавоља упорност и жеља како да саплете, да унесе раздор и злу крв, како да ошуга то дивно благочестиво стадо Христово окупљено у ЕРП у егзилу.

Ђаво је, пре петнаест година, осиљене главешинe подурјасио да донесу неканонске одлуке без суда и суђења; па их наговорио да потегну судски спор против светог човека пред световним судом; па је слао полицију да тренира строгоћу…

Није успео.

Чудо над чудима је ђавоља упорност: шта ће и како ће да унесе немир и пометњу.

И дође на идеју: Пробраћу да  придобијем лаковерне, недовољно учвршћене у вери.

Како?

Шапнућу им у уво да су они посебни, одабрани, изврсни, готово преподобни. Шапнућу им да су већ једном ногом безмало закорачили у рај, само још мало им треба да се прославе пред људима. Па и пред Богом.

Тако ђаво одлучи да убаци мољце унутра, еда би они отуд почели да нагризају, и да унесу заразу у богодану Епархију у егзилу.

И: крене ђаво у офанзиву.

Тако он наговори једну жену да је о Васкрсу учињено то и то безакоње. И та жена изађе после литургије пред цркву и почне да телали: Ја од кад идем у цркву, а идем од малиг ногу нисам никад видела да крај целивајуће иконе не стоји крст. Нећу више овде да долазим.

Тој жени један брат, који ју је често возио до манастира и назад, однесе књигу патријарха Павла Да нам буду јаснија нека питања наше вере (Књига II) са подвученим текстом где Патријарх пише: „По црквеним прописима, на целиваоници – аналогију, тетраподу – на средини цркве стоји икона Светог коме је храм посвећен, а која се на велике празнике Христове и Богородичине, и њихова попразништва, као и на празнике Светих с полијелејем и бденијем, замењује празничном… Крст се износи код нас на целиваоницу на Крстовдан (и стоји до оданија); на дан Происхожденија честних древ честнаго и животворјашчаго креста (1. августа), и Крстопоклону недељу. Еванђеље и крст иначе по правилу треба да стоје на Часној трапези.“

Она је идуће недеље дошла у цркву али се неколко жена, које су прошле недеље чуле њену „проповед“ у порти сладило својом мудрошћу и ревношћу говорећи да нема крста крај целивајуће иконе већ десетак дана, што је недопустиво.

Кад су се створили услови да владика Николај и служашчи јеромонах не обитавају у грађевинама у оквиру женског манастирског комплекса, а сагласно 47. правилу Шестог васељенског сабора неколко аброноша (без увреде: абер – вест, порука, новост; аброноша – разносач абера) запођену кавгу иштући да народ потпише петицију да се владика не сели, ширећи невиђену лажарију како је, тобож, игуманја радила на томе да он оде у други манастир.

Неколко дана иза тога отац Софроније се, по послушању, сели у манастир Ђакона Авакума где су се стекли услови да се формира ново општежиће. Аброноше су добиле нову храну за своју промоцију лансирајући још једну измишљотину.

Кад су им запечаћена уста чињеницом да владика неколико пута месечно служи овде архијерејску литургију, да о Софроније на челу са игуманом Ефтимијем из новоформираног манастира сваког боговетног дана долази и саслужује на литургијама у овом манастиру, онда су аброноше остале посрамљене. Нестало им је отровне џебане за вражји пир.

Али, се враг не предаде.

Дума: шта ће и како ће? Па се сети како је он пЛандемијом ковид –19 (короно-вирусна измишљотина)  успео да цео свет саћера у мишју рупу, да скоро свима набије крпе на образ, да забрани улазак у цркве, да свето причешће прогласи смртоносном опасношћу… па реши да направи нову пЛандемију.

Како то извести?

Најпре, потребно је сачинити кризни штаб преко ког ће он, ђаво, вући конце.

Прошли пут је за шефа кризног штаба одабрао Јевреина Предрага Кона. Знао је да ће он то урадити ваљано. Будући да су његови преци распели Христа, он ће са слашћу замандалити цркве, забранити причешће телом и крвљу Христовом, забранити крштења, венчања и друге свете тајне. Чак ће сахране људи  свести на затрпавање меита са неколко људи с маскама. Тако су и владику ваљевског Милутина, Бог да му душу прости, сахранили без трунке људског достојанства.

Елем, десна рука Предрага Кона је била (ко би подеснији мого бити од устакуше и содомуше?) Ана Брнабић.

Њих двоје ће са кланом проданих душа, уз подршку тадашњег патријарха и бројних митроносаца, пробати да Србљима саћерају веру у чутуру.

По угледању на ту превару, ђаво  почне да мерка ко би био најподеснији челник кризног штаба у светониколајевској светињи.

И дође на идеју да  номинује једног ђакона који је служио полицији скоро цео свој радни век. Осим тога тај ђакон сам каже: кад ви постите на води, ја постим на ракији. А кад попије ракију, две, три-четири буде много храбар па без кочница може да трућа и што јес и што није. Нарочито оно што није.

Е, сад ђаво закључи да обичан народ неће докучити дал ће он радити то што треба да ради по задатку (попут колеге му Кона) или зато што је запао, помоћу шљивке, у стање духовне заблуде или самообмане – касти у прелест.

Ђе рекок прелест, паде ми на ум руски свештеник В. Шпилер коме су дојавили да је један свештеник пао у прелест, а он им одговори: Прелест је духовно стање, а тај свештеник нема ничега духовног у себи.

Тако ђаво закључи да мантија и титула том ђакону дају шансу да лаковерни помисле  да он зна  како треба припремати  свето причешће боље од владика и јеромонаха које је духовно изродио и одгаио свети Владика Артемије.

Али ђаво зна и ово: ако шеф кризног штаба буде усамљени појединац неће бити богате ђавоље жетве.

И зато он наговори шефа кризног штаба да иде од куће до куће, да лизућући ракицу по ракицу проповеда како се хлеб и вино претварају у тело и крв Христову. И да тако сабере око себе штаб „преподобних“ аброноша које се неће ни за живу главу причестити док им дечак – син једне од упреподобљених, који чтецира у Светом Олтару, не дојави мигом да ли су честице помешане. Тако је мајка свог сина јунака спремила да буде шпијун у Светом Олтару па кад јој је он мигом дао знак, онда је она пришла светој чаши. Иначе не би, ни по коју цену.

Али, ни  ту није крај.

Ђаво не спава. Он је, у време оно, истерао човека из раја, а сада свим силама покушава да спречи његов узлазак на небо: Причу о честицама и њином мешању треба ширити што више и више, што даље и даље, еда би се остварила она измудрица, која је старија и од Лењина и од Гебелса да више пута поновљена лаж постаје истина!

И зато ове „преподобне“ мученице упорно шире лаж коју им је ђаво преко шефа дошапно, мислећи да Богу службу чине.

Опрости им Боже јер не знају шта раде!

Помози Боже оним наивним, лаковерним који се понашају ко бесловесне овце кад јурну за оном што предводи стадо а која је окренувши леђа пастиру  ђипи преко врзине и оде у штету.

Али овде није у питању штета на усевима ил ма каквој љетини.

Овде је реч о погибељној духовној штети. Они „раде“ у корист своје штете удећи својој души, клеветањем, празнословљем, сумљајући у свете побожне људе.

Србске мајке су одгајале своје синоиве да буду благочастиви домаћини, да служе Богу и роду, да чувају образ и душу, да држе реч, да оправдају указано им поверење. Оне су за Јевросимом понављале: Немој, сине, изгубити душе, боље ти је изгубити главу. него своју огрјешити душу. Никад србске мајке нису наговарале синове своје да буду жбири, потаказивачи, цинкароши, шпијуни било кад и било где. А камо ли да буду шпијуни у Светом Олтару.

Ти ме на крају питаш, шта да радиш? Да ли трба да послушаш тврдње које се шире или не.

Шта да ти кажем?

Поступи како те Бог учи: Он ти је дао разум па расуђуј. Нека ти у том расуђивању на помоћи буде свети Владика Николај који нам је Кроз Тамнички прозор довикнуо::

„Бирајте, Срби,

живот или смрт;

част или срамоту;

светлост или таму;

правду или неправду;

Бога или ђавола – бирајте!

Бирајте, или Христа или Барабу.

Од тог избора зависила вам је сва прошлост.

Од тог избора зависиће и сва ваша будућност“.

 

Дакле, синко мој и драги брате у Христу, Синиша,

Бирај: Бога и Божју ђецу коју нам породи Божјом милошћу свети Владика Артемије или ђавола који наведе на стрампутицу нерасудне те се, заблудели, погубише ко гуске у магли. Но, гуске, срећом, имају добар слух па кад се сагубе, познају глас газде и иду према његовом зову.

Нека би Бог помого нашој браћи и сестрама да схвате да су заврљали, нека приклоне ухо своје и нека чују глас пастира и врате се себи. И нек се присете народне измудрице: Ко с ђаволом тикве сади о главу ће му се лупати.

Мудар се не обзире на људе нити се нешто правда пред-њима. То му нарушава мир и не доноси никаку корист.

Апостол учи: Купљени сте скупо не будите робови људма.

Не треба сметнути с ума да су кантар и награда код Бога, а јок код људи!

Господ рече: Неће сваки који ми говори: Господе, Господе, ући у Царство небеско, но само онај кои твори вољу Оца мојег небеског.

Наша умишљено-преподобна браћа и сестре што уносе смутњу штете себи и душама својим. А ако успеју неког да саблазне – нек се присете речи Господњих: А који саблазни једнога од ових малих који вјерују у мене, боље би му било да се објеси камен воденички о врат његов, и да потоне у дубину морску.

За њих се треба искрено молити, еда би појмили да они нису пастири, него да треба да слушају глас истинских пастира.

Много пута је Господ реко: Вера твоја те је спасла.

Верујмо и спашћемо се.

Коме да верујемо?

Богу!

И оној ђеци Божјој коима ја Господ преко апостола дао власт да „дреше“ и „вежу“ тј. да у Његово име опраштају грехе (дреше) или их не опраштају (вежу). Ово овлашћење је духовна власт дата свештенству од стране Христа, која се испољава у праштању или задржавању грехова, првенствено кроз тајну исповести.

Ја верујем да духовна ђеца светог Владике Артемија чувају Предање и веру коју им је у срце усадио њихов духовни отац.

Когод ми покаже доказ да они чине светогрђе при Светој Тајни причешћа поклонићу му своју кућу!

Ко, пак, у њих у том погледу сумља: лака му нога и срећан му пут.

На том путу их раширених руку чекају јеретик Порфирије, Иринеј Каранушић звани Буловић, Давид Крушевачки, Теодосије и други отпадници од Бога и рода.

Код њих се могу причестити „правим честицама“ без припреме, без покајања, без исповести, без благослова.

И то обавезно на свакој Литургији.

 

Пре него што ти пожелим свако добро од Господа, хоћу да ти пренесем сећање на једног дивног старца код кога свратише неки беспосличари говорећи:

– Оче, ми свратисмо пошто смо у пролазу.

– Па, прођите већ једном – реча ава.

Христос по среди нас!

Милоје Стевановић

У Парменцу,

о Петровудне, 2025. љета Господњега

 

P.S.

Драги Синиша, ово писмо можеш показати било коме и свако од њих има могућност да добије кућу ако докаже да је измишљотина основана.