Хорепископ Наум: Поводом 850 година од рођења Светог Саве

У наредном прилогу доносимо предавање Његовог Преосвештенства Хорепископа хвостанског и барајевског Г.Г. Наума на тему „Поводом 850 година од рођења Светог Саве.“ Предавање је одржано на Духовној академији у оквиру дванаестог Молитвено црквено-народног сабора одржаног 1. јуна текуће године у манастиру Нова Никеја у Лелићу. Сабор је био посвећен обележавању седамнаест векова I Васељенског сабора у Новој Никеји и 850 година од рођења Светог Саве, првог српског архиепископа и просветитеља.

ПОВОДОМ 850 ГОДИНА ОД РОЂЕЊА СВЕТОГ САВЕ

Ваша Преосвештенства, часни и преподобни оци, преподобне матере монахиње, драга браћо и сестре,

Благодат Светога Духа сабрала нас је данас у овој светој обитељи Светих Никејских Отаца да саборно прославимо два велика јубилеја, две блиставе светлости, две упаљене Божје светиљке које својим зрацима вековима греју и осветљавају народ Божји. Прва је упаљена у малоазијском граду Никеји одржавањем Првог васељенског сабора. Она 1700 година обасјава читаву васељену светлошћу Христопознања. Друга је упаљена у српском граду Расу рођењем светлоносног оца нашег Саве, првог српског архиепископа и просветитеља. Она 850 година обасјава све српске земље богољубљем и родољубљем. Обе светиљке примише своју светлост од Незалазне Светлости, и прославише Христа Васкрслог и Вазнесеног на Небо.

О првој, Никејској светиљки, је богонадахнуто говорио Преосвећени Владика Максим а о другој, Светосавској, ће моја маленкост, уз Божју помоћ, нешто мало промуцати и то на молбу моје браће и саслужитеља.

Имајући пред собом са једне стране грандиозно светодуховско дело Светог Саве а са друге стране сопствено незнање и недостојност, ја призивам у помоћ Бога, премудрости податеља и смиреноумних водитеља,  да мени неуком подари капљу речи да, примерено догађају и временском оквиру ове академије, ваше Богољубије подсетим на величину и светост његовог дела и укажем на његов значај. Важно је при томе истаћи да дело Светог Саве није прекинуто његовим преласком у Небеску Србију, него је вишеструко умножено његовим молитвеним заступништвом пред престолом Творца. Његова духовна и национална мисија и даље живи у срцима православних Срба и живеће до краја света и века. Она је сва Христолика и зато се не може сместити у калуп људског разума скованог од муцавих речи и појмова, тим пре што је сваки богољубиви Србин жива књига Светог Саве, кроз његово служење написана, не мастилом, него Духом Бога живога, не на каменим таблицама, него на телесним таблицама срца (Уп. 2. Кор. 3, 3).

Време рођења кнежевића Растка, како му је било крштено име, намлађег сина великог жупана српског Стефана Немање, било је време таме, незнања и сметености српског народа. Његовим доласком на свет Господ је излио велики благослов на српски народ јер ће Растко, Васкрслом силом Христовом, преобразити најпре себе у Светитеља Саву, то живо Јеванђеље Христово, а потом и свој народ у Христоносни народ Божји препун светлости Божанске, богопознања и смиреног крстоношења.

Све што се могло постићи у оно време за духовно сиромашни српски народ и државу, овај смирени и ревносни раб Божји, постигао је, силом Христовом, сматрајући себе непотребним слугом, који је учинио што је дужан чинити (Уп. Лк. 17, 10).

Његово прво и основно јеванђелско дело, које је и корен свих његових добрих дела, јесте очишћење сопствене душе и тела од страсти и греховних жеља, и сједињење са Богом, тј. обожење. Да би душу љубављу везао за Бога и учинио је потпуном господарицом над телом, немилосрдно је овај земаљски анђео мучио своје тело и глађу, и жеђу  и свеноћним стајањем на молитви и многобројним трудовима на монашким послушањима. Толико је ревностан и трпељив био у монашким подвизима да се чинило “да му је тело некако од бакра па оживљено,” како вели његов животописац.

У таквом немилосрђу према телу, да би га од греха очистио и на миомирисну жртву Богу принео, задобиће и телесну болест која ће га пратити до краја живота, као и његови испоснички подвизи. У тим страстоубиственим подвизима био је сличан преподобном Сави Освећеном, по коме је и добио монашко име, Антонију Великом, Арсенију Великом, Пахомију Великом, Теодосију Великом и другим великим подвижницима, тим бескрвним мучецима Христовим. Спаливши тако огњем љубави Божје сваку греховну нечистоту у себи и поставши син божанске незалазне светлости изабран је од Бога да буде светило српског народа, његов просветитељ, српски Мојсије и учитељ љубави кроз векове.

Љубав према Богу и роду је пламтела у његовом чистом срцу све време његовог земаљског странствовања. Један од бесмртних сведока његове љубави према Богу и роду је и манастир Хиланадар. Свети Сава је, са својим оцем Симеоном, ктитор овог велелепног манастира, првог српског манастира на тлу Свете Горе који ће касније постати  духовно и културно огњиште српског народа кроз векове, расадник српског монаштва и васпитач многих патријараха, архијереја и игумана српских. Ту су и други сведоци – многобројне цркве и манастири на Светој Гори, у Србији, Јерусалиму, Витлејему, Александрији, Солуну, Риму и Барију, које је он или подигао или као други ктитор обновио и великодушно даривао.  Сви они, а нарочито Хиландар, речито говоре о лепоти његове душе. Хиландар ће постати корен стицања самосталности Српске Цркве, коју ће српски народ примити као велики дар Божји управо његовим заузимањем и молитвама.

Наиме, са пристанком брата Стефана, Свети Сава је половином 1219. године, кренуо из Хиландара у малоазијски град Никеју, Византијском цару Теодору I Ласкарису и цариградском патријарху Манојлу Сарантену, тада избеглицама,  да од њих затражи самосталност Српске Цркве и да самосталној (аутокефалној) Српској Цркви посвети архиепископа. Ово је била давнашња жеља његовог срца и чести молитвени уздах Богу. Знао је, наиме, Богомудри Сава да само са самосталном народном црквом српски народ може да процвета у духовном, националном и културном погледу и прослави име Божје.

Његове молитве Бог је услишио. У Никеји, у храму Премудрости Божје, у којем су одржани први и седми Васељенски сабор, на празник Успења Богоматере, 1219. године, рукоположен је од васељенског патријарха Манојла Сарантена за првог архиепископа „српских и поморских земаља,” иако се он у смирењу своме и љубави према молитвеном тиховању, много противио томе. На Савину молбу такође је одобрено да будући српски архиепископ не мора више долазити цариградском патријарху на посвећење, већ да га могу посветити његови епископи.

Видимо, дакле, да је Никеја пресудно утицала на живот Светога Саве. Најпре вером својом, вером Никејских Отаца, Светом Вером Православном којом је и он живео и са Богом се сјединио, а затим и архиепископском хиротонијом, којом га уводи у равноапостолску мисију просвећења и обожења српског народа. Она га, поред осталог, и чини великим светилником Цркве Божје, стубом православља и вечним патријархом српским.

Као архиепископ српски Свети Сава је са херумиском љубављу и ревношћу  радио на организовању духовног живота у Цркви Божјој. Основао је нове епископије и сам хиротонисао епископе за њих. Својим Зaконоправилом (Номоканоном), тим јеванђелским црквено-државним закоником, устројио је живот самосталне Српске Цркве, и тако постао први српски законодавац а својим типицима за Карејску испосницу и манастире Хиландар и Студеницу,  хрисовуљама које је са оцем и братом писао, постао је утемељивач српског црквеног права. Својим “Житијем Светог Симеона,” богомудрим беседама и писмима постао је отац српске књижевности и теологије а оснивањем болницâ у Хиландару и Студеници поставио је темеље српске медицине. Једном речју, оплеменио је, облагородио и осветио сва поља народног живота. То благодатно зрачење његове делатности пратило је наш народ кроз векове и одржало у животу и на путу Христовом.

Својим богонадахнутим поукама и примером врлинског живота, просвећивао је свој народ светлошћу јеванђеља Христовог, одгонећи таму незнања, и избављајући од латинске и богумилске јереси. Он који је могао многима да влада, као архипастир Христов служио је свима, угледајући се на Господа који рече: “Који хоће да буде међу вама велики, нека вам служи; и који хоће међу вама да буде први, нека буде свима слуга” (Мк. 10, 43-44).

Са очинском љубављу је лечио греховне ране својих сународника и укорењивао врлине са циљем да од Срба начини свети народ, по Господњој заповести: „Будите савршени као што сам ја савршен“ (2. Мој. 19, 2; 1. Пет. 1, 16). Равноапостолним трудом и молитвама успео је да уједини цео народ у вери и љубави у једну освећену заједницу пред Богом.

У манастиру Жичи, на Спасовдан 1221. године, на државно-црквеном сабору крунисао је свога брата Стефана за првог краља српског. Тиме је крунисао и своје грандиозно дело стварања независне српске Цркве и државе, дело јединствено у великом Божјем свету. Симфонија Цркве и државе његово је дело.

Својом беседом о Правој Вери, Србима је поставио путоказ ка Небу. Њоме је трасирао пут ка народном просвећењу и освећењу, а Жички сабор златним словима уписао у књигу српске историје.

Његовом светом руком је племенито дрво српског народа  засађено у духовном рају – Цркви Божјој, његовом руком је орезивано, његовим сузама заливано, његовим молитвама чувано од штеточина видљивих и невидљивих кроз векове и Богу доносило стоструки род. Тек од Светога Саве народни календар се пуни победама духовним попут оне Светолазаревске на Косову и многобројним победницима Христовим. Неки од њих су крв своју пролили за Господа Христа попут Светог Кнеза Лазара и његових витезова, ђакона Авакума и Харитона Косовског. Други су по угледу на Светога Саву, ревносно обделавали виноград светосавски и просијали у богољубљу и родољубљу, попут Арсенија Сремца, Василија Острошког, Николаја Жичког и нашег богоносног Владике Артемија. Трећи су засијали роду у самораспињању тела, љубави ради Христове, и постали су бескрвни мученици попут Петра Коришког, Јоаникија Девичког, Рафаила Банатског и Јустина Ћелијског.

Ко може избројати читаве пукове монаха, светитеља и просветитеља, краљева и кнежева, браниоца вере и отечества, ктитора и задужбинара, светих очева, мајки и деце који Богу угодише и Небеску Србију напунише? Заиста многобројна, славна и непобедива светосавска армија, похвала рода српског и слава рода хришћанског. Све њих Свети Сава својим примером надахну и својим молитвама Богу приведе. Зато с правом можемо рећи да ниједна личност код Срба није толико уткана у свест и биће народа као личност Светога Саве.

Имајући у виду све ово, нећемо погрешити ако кажемо да је рођендан Светога Саве својеврсни духовни рођендан целог српског народа и вододелница српске историје. Као што се историја света дели на време пре Христа и време после Христа, тако се историја српског народа дели на историју пре Светога Саве и историју после Светога Саве. Слободно можемо рећи – ми данас прослављамо српски Божић. Прослављамо и Богу благодаримо на превеликом дару – светлоносном оцу нашем Сави.

Најбоља, пак, благодарност Богу и Светом Сави је наш труд да, по својим моћима, његово дело оживљавамо личним и свенародним јеванђелским животом, светосављем, жртвом, борбом за веру. Овај молитвени црквено-народни сабор је саборни израз те племените тежње.

Останимо на путу Светог Саве, путу који води у живот, да нас не би покрила језива тама екуменистичка и глобалистичка која се лажно представља као светлост, љубав и истина.

Чувајмо Православље као зеницу око свога и богатимо се добрим делима, јер “нити користи исправност живота без праве и просвећене вере у Бога, нити нас право исповедање без добрих дела може извести пред Господа, него треба имати обоје, да савршен буде човек Божји,” како нас поучи Свети Сава у Жичкој беседи.

Немојмо ћутати када је вера у опасности. “Боље ти је дати да ти се језик отсече, него ли ћутати када покушавају праву вeру да искваре,” упозорава Свети Теодор Студит.

“Ћутањем се издаје Бог,” благовести Свети Григорије Богослов.

Боримо се за веру јер је борба за веру борба за вечни живот на небу, изнад свих Небеских светова, изнад Херувима и Серафима, са десне стране Бога Оца, који нам подари Богочовек Христос Својим Вазнесењем на небо.

Њему, Сунцу правде, од кога своју светлост примише Никејски Оци и Свети Сава, нека је и од нас свака слава, част и поклоње, са Оцем и Духом Светим, и сада и увек и векове векова. Амин.

Нека је срећан и благословен овај двоструки јубилеј!

Нека су Никејски Оци и Свети Сава на помоћи.

„Да живимо сви у слози,

Свети Саво ти помози“!